Андреј Кортунов: Одлучено је да оснивање Евроазијског економског савеза почне од “чистог листа”

natalija_kljajic2_small Превела: Наталија Кљајић

 

ЕАЕС треба да постане нова форма интеграције Русије, Белорусије и Казахстана, који данас имају заједничку царинску територију и укупно обезбеђују 85% БНП Заједнице Независних Држава.

Основни параметри садашње етапе интеграционог процеса су већ фиксирани у постојећим документима. Главни инструмент тих процеса је сада Царински савез. Реч је о смањењу баријера које се тичу трговине, узајамних инвестиција, кретања радне снаге, као и о томе да се иде у правцу изградње јединствених стандарда, првенствено економских. Наравно, Царински савез ће бити механизам за изградњу односа са другим интеграционим групама и државама, пошто свет иде ка формирању континенталних, а могуће је, чак и трансконтиненталних блокова.

Долази до интеграционих процеса између Европске Уније и NAFTA, између ЕУ и Кине се одвијају активне консултације поводом зоне слободне трговине, постоји амерички пројекат Trans-Pacific Partnership. Сада постаје очигледно да је тешко решавати многа питања у оквиру СТО и за продубљивање интеграција је потребан регионални приступ.

Будућност оваквих интеграционих пројеката зависиће од тога да ли ће Русија и њени партнери пронаћи неки нови модел економског развоја. Модел, који се развијао с почетка века, који је помогао да се одоли многим економским и социјалним проблемима, ипак показује своје недостатке. Очигледно је да ће се интеграциони пројекти суочавати са растућим тешкоћама, уколико Русија не постане главни покретач евроазијске интеграције. Ако Русија буде у стању да пронађе нове механизме, тада ће то бити допунски стимуланс за тешњу сарадњу са њеним партнерима.

Русија тренутно има већу робну размену са ЕУ него са земљама будућим чланицама Евроазијског савеза. ЕУ и Кина су велики партнери, али са земљама ЕАЕС-а Русија, у низу позиција, наступа више као конкурент, него као партнер.

Ми схватамо да конкуренција не мора да буде нешто лоше, али ако не постоји узајамна допуна, природна комплементарност, онда су такви савези нестабилни.

На пример, у последњих пола века, предузето је мноштво покушаја да се створе неке интеграције на територији Африке. У принципу, скоро ништа се није добило, јер су земље које су тражиле такву сарадњу, наступале међусобно као конкуренти.

Дакле, треба тражити где постоји комплементарност, оно што може дати допунске ресурсе: инвестиције, нове технологије, робне тарифе које ми не поседујемо. То су изазови који стоје пред земљама Царинског савеза и које треба превладати.

Питање увођења јединствене валуте у ЕАЕС је више симболично, јер у том савезу нема ни државе, нити групе држава, које би могле успоставити равнотежу са Русијом. У ЕУ постоји Немачка, која је локомотива развоја, али и Француска, Италија, па чак и Велика Британија могу изградити неки баланс. У ЕАЕС не постоји тако очигледан баланс.

Овде је веома битно пронаћи механизме који ће, с једне стране, омогућити осталим члановима савеза да се осећају комфорно, а са друге одговорити на реалност коју сада имамо у економији и политици. Како показује експеримент Евро зоне, веома је сложено радити са једном валутом по општим правилима и тиме не нарушити суверенитет држава чланица. Свака од тих земаља има своју финансијску стратегију, своју политику.

ЕАЕС је формиран при већ постојећем ЕврАзЕС-у, јер је постављен задатак – означити интеграционо језгро, тј. почети од минимума, са три земље. Када се ова идеја разматрала било је спорова око тога шта је важније – ићи у дубину или ширину интеграција, односно, остварити чвршћи систем интеграција или обухватити већу територију бившег СССР-а. Као резултат је преовладала идеја да је ипак потребно ићи путем продубљивања интеграције, не постављајући као циљ максималну географску експанзију. То је био разлог што се кренуло од “чистог листа”, а не на основама ЕврАзЕС-а, што је формиран потпуно нови савез, неоптерећен обавезама, правилима и процедурама у оквиру ЕврАзЕС-а.

У перспективи је могуће разматрати географско проширење у правцу Јерменије и других земаља Централне Азије. Јерменија је специфичан случај, јер се фактички определила за евроазијски модел, одбијајући потписивање Сагласности о асоцијацији са ЕУ. То је одговорно решење, које у Јерменији нису сви подржали и које је постало предмет политичких спорова и дискусија. Јерменија ће лакше постати члан Евроазијског савеза од неких држава Централне Азије, захваљујући структури економије, њеним размерама и геополитичкој ситуацији. Међутим, још је тешко рећи када ће се то десити. Они су до 3. априла 2014. имали веома активног и професионалног премијера, Тиграна Саргасјана, који је урадио веома много на приближавању Јерменије Царинском савезу, али је био принуђен да да оставку. У Јерменији много зависи од личног фактора, расположивих тимова, стручног потенцијала, енергије, динамике руководства, унутарполитичке ситуације.

Какви ће бити односи Русије и Запада у светлу затегнуте геополитичке ситуације у свету, при ширењу евроазијске интеграције, зависи од много фактора који се не односе на евроазијску интеграцију. И Русија и Запад су направили много грешака. ЕУ је потпуно неоправдано извела закључак да су Царински савез и евроазијска интеграција покушаји за обнављање Совјетског Савеза. Због тога су многи предлози за сарадњу, молбе да се поделе искуства ЕУ, које су долазиле од стране Царинског савеза, остале без одјека у Европи. Насупрот томе, Европска Унија је могла да уложи напор да својим искуством помогне стварање евроазијских интеграционих процеса, са циљем стварања поузданог партнера на истоку.

Нажалост, то није урађено и тај поступак је везан за традиционално мишљење 20-тог века – да се сваки савез са учешћем Русије сматра угрожавањем западних интереса.

У Русији, једним делом, постоји мишљење да земља мора направити избор између активније сарадње са Западом и активизације својих напора у правцу евроазијске интеграције. Такво супротстављање је опасно, јер интеграциони напори на евроазијском пространству могу бити успешни само у случају ако Русија буде успела истовремено да оствари конструктивне, плодне и обострано корисне односе са ЕУ.
Да смо пошли тим путем, могуће је да не би било трагичне ситуације у Украјини, која се нашла растрзана између присталица европске интеграције, са једне стране, и присталица снажнијих веза са Русијом, са друге стране. То је грешка коју треба исправити и надајмо се да ће ново руководство ЕУ усмерити неке кораке у том правцу.

Украјинско питање је питање ЕУ, а не САД-а. САД има много веће проблеме, посебно сада када америчка политика прави помак у Азију. Можда су у ранијем стадијуму кризе имали намеру да предају иницијативу ЕУ, али када је криза ескалирала и попримила драматичну форму, ЕУ није желела да преузме на себе одговорност, укључивши тада САД.

САД се укључила са својим интересима, али ти интереси се не тичу директно Украјине. Коначно, шта желе Американци у тој кризи за себе? Као прво, да ојачају лидерство, јер је криза показала да ЕУ није способна да уради нешто самостално. Друго, то је механизам јачања НАТО-а и начин да се Европљани присиле да издвоје већа средства за колективну одбрану.

Наравно, сада ће Европљанима бити тешко да смање војни буџет, као раније. И треће – то је механизам прерасподеле енергетских тржишта, у корист америчких произвођача гасних шкриљаца, без обзира на то што ће он бити 40% скупљи од руског гаса.

Дакле, ни један од ових задатака се не односи на Украјину. Али за Европу, а посебно за Пољску, Немачку, балтичке земље, Румунију, украјинска криза – то је пожар у суседству.

Украјинска криза, њен социјално-економски аспект, датира много година уназад. Биће шок-терапија, реструктуирање производње, пад стандарда, протести, потреси. Протекли избори нису изменили пат-позицију – део земље признаје новог председника, део не признаје. Европа признаје легитимност избора, Русија не.

Још једна актуелна тема су односи Русије и Кине. Како ће Кина реаговати на ширење евроазијске интеграције, ако се зна да она има у виду свој пројекат у региону “Економски појас Великог пута свиле”?

Кина је спремна да поштује руске интересе у Централној Азији, првенствено економске. Ипак, постоји одређено незадовољство тиме како се развијају континенталне економске везе у оквиру ШОС-а.

На пример, у Кини често говоре да ШОС треба да се развија енергичније, да се државе без разлога плаше кинеске експанзије. Није искључено да је идеја “Пута свиле” само тежња да се да додатни стимуланс развоју ШОС-а, јер, уколико се та организација буде споро развијала, сарадња са Кином ће кренути другим путем, у оквиру билатералних споразума са другим земљама.

Идеја “Пута свиле” је настала одмах после Си Ђинпингове турнеје по Централној Азији. Кина неће чекати. Њој су потребне сировине, енергија, инвестиције. Евроазијски пројекат не треба користити као алтернативу сарадње са Кином, већ као његову природну допуну. Сарадња Русије и Кине треба да се прошири на област нових технологија, финансијску сферу и сферу услуга. У прекограничној сарадњи је достигнут максимум, али улог Русије неће бити подигнут, уколико она не преузме инфраструктуру Далеког Истока.

Постоји велики потенцијал у развоју научно-техничке, културне и туристичке сарадње. Нажалост, укинуте су визе само за носиоце службених пасоша, а то је за развој туризма недовољно.

Већа сарадња са Кином је неопходна и поводом регионалних питања. На пример, сада Американци одлазе из Авганистана. Нико не зна шта ће се тамо дешавати. За Русију и Кину је то важно. Зато је за потенцијал сарадње неопходна политичка воља, инструменти, експертно-аналитичка документација.

Алексеј Кортунов је генерални директор Руског савета за међународне послове и директор фонда “Нова Евроазија”, који се бави друштвеним питањима – друштвеним предузетништвом, социјалном одговорношћу бизниса, образовањем и сарађује са сличним фондовима у Алма Ати, Бишкеку, Јеревану, Кијеву. Он сматра да ће формирање ЕАЕС-а поспешити ту сарадњу и отворити нове могућности.

Извор: http://eurasiancenter.ru/expert/20140522/1003477769.html

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *