Тајновита Евроазија: Беловодје

tesic2_small Приредио: Горан Тешић

 

Чудесна прича о Беловодју је везана за горњо-алтајски крај у Русији. Горњи Алтај се налази у јужном делу Сибира. На југо-западу се граничи са Казахстаном, на југу са Кином и Монголијом, на истоку са Републиком Тувом и Хакасијом, а на истоку са Кемеровском области.

У својој књизи “Руске утопије” Борис Јегоров пише да се прича о Беловодју проширила по целој Русији у XVIII веку. Тада је почела колонизација Горњег Алтаја, краја који је био богат плодном земљом и животињама у долини реке Бухтарми, притоке Иртиша. Тамо, у тај удаљени крај који се налазио између Русије, Кине и казахстанских региона, бежали су снажни крестјани, старообредници, козаци и други. О Беловодју су почеле да круже бајковито-легендарне приче, као о земљи која богато рађа хлеб и пиринач, да тамо има много грожђа и другог воћа, да у земљи има много злата, сребра и драгог камења. Сам назив Беловодје има географске основе јер се тамо налази река Бјелаја (Бела) и планина Белуха, али се, очигледно, мислило и на метафоричко значење имена јер је бело, белина знак чистоте и светости.

Иначе, име Беловодја се, такође, везује и за будистичко предање о легендарној скривеној земљи Шамбали, као и за кинеску, таоистичку легенду о земљи бесмртних која се налази на свештеној гори Кунлун, планинском ланцу у Кини на северу Тибета.

Данас је горњо-алтајски крај познат по чистом ваздуху, недирнутој природи, меду, лековитим травама и туризму.

gornji_altaj

Ево и делова из књиге “Алтај – Хималаји” познатог руског уметника и путника Николаја Рериха, који говоре о Беловодју:

“Беловодје! Деда Атаманова и отац Огњева ишли су да траже Беловодје. “Преко Кокуши планине, преко Богогоршеа, преко Јергора, једном нарочитом стазицом. Ко пут не зна, пропашће у језеру или у гладној степи. Дешава се да беловодски људи изађу на коњима кроз посебне пролазе на Јергору. Дешавало се такође да изађе и беловодска жена. Висока, витка, тамније пути од нас. Обучена у дугу кошуљу, налик сарафану. Све има своје време”.

На југу и северу, на истоку и западу, размишљања о једном истом. Исти револуционарни процес утеловљен у најбољим представама. Центар између четири океана постоји. Спознаја о новом свету постоји. Време настанка догађаја је одређено, сабласт личне својине побеђена, неравноправност људи превазиђена, вредновање рада враћено. Хоће ли се и подземни народ вратити? Зар не седлају своје коње Агарти, подземни народ? Зар не звоне звона Беловодја? Зар коњаник не јаше Јергором? На његовим гребенима – Далеком и Студеном – пламте врхови.

“Године 1923. Соколица с Бухтарминцима кренула да тражи Беловодје. Нико се од њих није вратио, али недавно је стигло писмо од Соколице. Пише да није нашла Беловодје, али да лепо живи. А где живи – није написала. Сви знају за Беловодје”.

“Одакле је потекла прича о Беловодју?” – “Кренула је од Калмика и Монгола. Они су је први пренели нашим дедовима који су по старој вери живели”.

Дакле, у основи приче о Беловодју леже информација из будистичког света. Исти центар животног учења у интерпретацији старовераца. Пут између Аргуна и Иртиша води такође према Тибету.

Гледајте и чудите се: књиге, слике, песме, игре, грађевине – све се то анонимно пушта низ таласе света. Књиге се, по традицији, приписују одређеном аутору, али он сам своје име на рукопис није ставио. Непотписане слике; име неимара Потале није се сачувало. На порцулану, керамици, металним производима понекад запажате марку фабрике, али не и име аутора. У оваквој елементарној анонимности Исток је далеко испред Запада. Треба учити од Истока, а за то треба прихватити психологију Истока. Исток не воли лажне новотарије; Исток лако препозна маскирану кривотворину. Исток никада неће заборавити своју одлуку. На Истоку се провера обавља истог тренутка. Све закрпе и поправке још више истичу лакрдију кривотвореног изгледа.

“На Сиверним планинама ковач кује људску судбину”. На Сиверним планинама налази се Светогоров гроб. Сиверне планине су Сумир, Субур, Сумбир, Сибир – Сумеру. Исти онај центар четири океана. На Алтају, на десној обали реке Катуњ, стоји планина чије значење је равно светској планини Сумеру. Саин Галабин Судур – “Легенда о добром веку”.

Катуњ је пријатељска река. Звоне модре планине. Бела Белуха. Цветови јарких боја, умирујуће зелена трава и кедрови. Ко је рекао да је Алтај суров и неприступачан? Чије се то срце уплашило сурове моћи и лепоте?

Седамнаестог августа угледали смо Белуху. Била је тако чиста и јасна. Попут Звенигорода.

Иза Белухе види се срцу драги планински ланац Кунлуна, иза њега “Планина божанске господарице” и “Пет снежних блага”, као и сама “Господарица белих снегова”, и све записано и незаписано, све изречено и неизречено.

“Измеђи Иртиша и Аргуна, преко Кокучија, преко Богогоршеа, по Јергору јаше коњаник”…”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *