Два стуба евроазијства

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Вардан Багдасарјан, доктор историјских наука, на семинару на тему “Модернизам и традиционализам: проблем вредносног и политичког баланса Русије”, одржаног 2008. године, у свом реферату под називом “Традиционализам и модернизам: проблем синергијског моделовања”, у четвртом поглављу “Принципи синергијског традиционализма”, представља два принципа:

1) Принцип религиозне солидарности
2) Принцип полиетничке симфоније

Ово су кључни принципи синергијског традиционализма, који уједно представљају и фундамент за изградњу новог евроазијског цивилизацијског пола у свету, који ће у првој фази бити окренут економији (Евроазијски економски савез).

Методологија социјалне синергије представља начин за превазилажење проблема условне, а у великој мери и вештачке супротстављености принципа континутета (традиције) и променљивости (модернизације), која се увелико проучава и користи у Русији.

Принцип религиозне солидарности

По речима доктора Багдасарјана, синергијски традиционализам представља пут солидарности традиционалних конфесија. Традиционалистички концепт се заснива на постулату – “Сваки народ има свој пут ка Богу”. Он не означава ни унију, ни било какав религиозни компромис. Ни један од народа се не одриче своје вере, али и не негира као лажна друга традиционална веровања. Конфесионално јединство се достиже под претњом глобалне експанзије безрелигиозног или квази-религиозног (имајући у виду неоспиритуалистичке модернистичке култове) светског поретка.

Дакле, за разлику од религиозног синкретизма, то јест неорганског мешања религија, у евроазијству имамо религиозни плурализам, то јест мирно постојање религија без мешања, што је потпуно исправан цивилизацијски приступ, у складу са прокламованим циљем борбе за слободни вишеполарни свет са већим утицајем традиционалих религија, а против надошле таме тиранског безбожног света.

Принцип полиетничке симфоније

Објашњавајући овај принцип, доктор Багдасарјан каже да етничка варијанта конзервативизма подразумева националистичку идеологију. Национализам је безусловни непријатељ глобализације. У исто време сама чињеница постојања националистичке идеологије у условима полиетничности већине државних система само повећава број присталица глобализма. Националисти су побркали циљеве. Уместо борбе против “Новог светског поретка”, они су се орјентисали на конфронтацију са етничким мигрантима и националним мањинама (пример “Национални Фронт” Марин Ле Пен у Француској и Аустријска партија слободе Хајнца-Кристијана Штрахеа у Аустрији, које имају ограничене изборне резултате). Западни конзервативци воде рат са у себе затвореним, такође конзервативним, другим етничким цивилизацијским енклавама. Етнички конзервативизам, будући још више партикуларан од религиозног, као антитеза глобализацији нема шансе на успех. Ле Пенова идеолошка парола “Националисти свих земаља, уједините се!” представља утопију. Свака нација има свој национализам. Националистичка идеологија претпоставља постојање опозиције “супер-нацији”. Вођење цивилизацијског дијалога са позиције указивања на националну инфериорност је у принципу немогуће.

Као правилан одговор синергијски традиционализам утврђује политичку симфонију народа. Сваки народ се идентификује у њој као виша органска вредност. Признају се права индивидуума, али у складу са историјским задацима етноса. Синергијски традиционализам проглашава полиетничност. Он се позива на империјске системе, као на виши политички израз у генези цивилизација, при чему је свака била хетерогени организам. Скоро све познате у историји империје су биле вишенационалне. Међутим, када су почињале да се заснивају на позицији моноетничког центризма, брзо су се распадале. Дејство центрифугалних сила је, чак, могло да доведе и до уништења саме цивилизације.

Као пример за традиционалистичке империје синергистичког типа, можемо узети персијску државу Ахеменида и државу Александра Македонског која ју је сменила. Евроазијска верзија империјског традиционализма је држава Џингис Кана, до тренутка када је Златна Хорда примила ислам. Ту је, такође, и империјско искуство Русије у којој су се, за разлику од Запада, сачували етнички идентитет и традиције народа који су живели у њој. Било је случајева када су се читави народи спашавали од етноцида под круном руског цара, као на пример Калмики будисти у 17. веку или Гагаузи муслимани у 18. веку.

У савременој евроазијској концепцији одбацује се термин “империја”, а користи се термин “заједница”. А да ствар није само у терминологији, сведоче и правне основе Царинског савеза и Евроазијског економског савеза, у којима нема супремације ниједног народа над другим, већ се све одлуке доносе консензусом, уз постојање минимума наднационалних органа. Овим се на практичан начин желе избећи грешке из империјског искуства и евентуално активирање поменутих центрифугалних сила које би могли довести до кризе или рушења светског евроазијског пола у настајању. При томе и савремена Русија, као једна од евроазијских држава, одбацује национализам у корист  мултиетничности. Реч која се користи у Русији да изрази љубав према домовини је – патриотизам.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *