ЕАЕС: Кроз трње до узајамно корисне сарадње и дијалога

natalija_kljajic2_small Превела: Наталија Кљајић

 

1. јануарa 2015. ступа на снагу споразум о формирању Евроазијског економског савеза (ЕАЕС) на основама Царинског савеза, потписан 29. маја 2014. у Астани, од стране лидера Русије, Белорусије и Казахстана. Упркос често понављаним изјавама лидера земаља учесница ЕАЕС-а, да савез није покушај да се оживи СССР, да је отворен за дијалог и сарадњу не само са земљама ЗНД-а, већ и са Европском Унијом, Азијом, Блиским Истоком и САД-ом, нова међународна интеграција и економска унија која испуњава реалности савременог света и дизајнирана је тако да промовише успешан развој својих чланова, представља озбиљну забринутост за Запад, који се служи хегемонијом на светској сцени. Чак се нови савез доживљава више као претња него као потенцијални партнер.

Go east

“У последњих 10 година мотор светске економије су били јефтина радна снага и јефтини кредити. Ова стратегија је себе исцрпљивала, окончавши се кризом. Сада се тражи нови покретач”, рекао је за Евроазијски комуникациони центар виши научни сарадник Одељења за економију европских земаља, Центра за европске студије ИМЕМО РАН, Владимир Оленченко.

Према његовим речима, преоријентација САД-а и Европе на тржишта Азијско-Пацифичког региона је један од вектора те потребе, али Запад није спреман да се одрекне ни претходне стратегије.

“У Ници је 2000. године донета главна одлука о ширењу евроекспанзије на исток. Пре тога, као што је познато, оснивачки документи – Римски споразум, Париски споразум и Уговор из Мастрихта предвидели су прилично јасну географију, који се ограничавала на Западну Европу и укључивала интеграцију њихових снага и способности да се побољша благостање ових земаља. Тада је одређена прва фаза, која се састојала од земаља Централне и Источне Европе, као и балтичких земаља. Њима је додата једна балканска земља – Словенија и две земље, које су већ 10 година чекале прикључење – Малта и Кипар. Следећа етапа је наступила 2009. године, када је ЕУ усвојила програм под називом “Источно партнерство”, који је укључивао територије бившег Совјетског Савеза. Програм је званично представљен и покренут 2009. године”.

Од момента распада СССР-а Запад води активну политику формирања позитивног имиџа европске интеграције на територији пост-совјетског простора. О томе су говорили експерти у оквиру видео моста “Евроазија: ефикасан пут развоја”.

Таква политика доноси своје плодове, иако многе земље, стремећи у “европејце”, мало размишљају о томе, да свака медаља има и своје наличје.

Није злато све што сија

“Споразум о придруживању Европској Унији, које су недавно потписале Украјина, Молдавија и Грузија, не подразумева чланство земље у ЕУ. Овај уговор је по својој суштини колонијалан. Он не обезбеђује земљама потписницама чланство у ЕУ, не предвиђа права за ове земље. Он предвиђа успостављање директне спољне контроле у сфери економије и политике, и преношење центра управљања у Брисел”, објашњава друштвени делатник, председник савета Јереванског геополитичког клуба, Арман Бошјан.

Ово мишљење дели и председник удружења “Добављача Царинског савеза” Олег Ногински. “Постоје две дефиниције за земље учеснице ЕУ: то је земља кандидат за члана ЕУ или земља чланица ЕУ. Придружено чланство – такав формат не постоји и никада није постојао.

То је лепа амбалажа за обични уговор о зони слободне трговине под спољашњом колонијалном управом. Не постоји појам “придруженог чланства”, каже Ногински, док лидер покрета “Словенска гарда” из Запорожја, Владимир Рогов, додаје да је уговор о европској асоцијацији само леп омот и замена појмова.

“Ако се упореди пут који су прошле све државе које су потписале сличне уговоре, као што су Алжир, Тунис, Египат и друге, све оне су, за две-три, максимално за пет година, иако је економија земље била јака, улазиле у хаос преврата, цветних револуција и грађанских ратова. У суштини, уговор о придруживању личи на отварач за конзерве, који отвара конзерву суверене економије. Из те банке се извлаче и последње активе, било какве, јер чак и у најсиромашнијој земљи ће се наћи нешто што се може узети”, говори Рогов.

По мишљењу учесника видео-моста, сумњиве су и, предложене од стране Запада, методе “лечења” економија земаља, које су уништене у последње две деценије, као последица разбијања СССР-а, корупције и тзв. олигархијског капитализма.

“Запад говори: ваша држава је болесна, “излечите” је мајданом. Народ, већ уморан од система који се развио за 20 година, то, наравно, врло брзо прихвата, иако се, у суштини, ради о томе да треба све срушити до темеља, излечити, убијајући државу и њену економију”, додаје Арман Бошјан.

Подсетимо, спољни дуг Украјине је крајем првог квартала 2014. године износио 137,4 милијарде долара; БДП је у првом полугодишту 2014. године смањен за 3% у односу на исти период 2013. године, а гривна је девалвирала више од 47%. По речима експерата, по најоптимистичкијим прогнозама у 2014. години ће ниво спољашњег дуга Украјине премашити њен БДП за 60%.

…срушићемо до темеља, а затим…

Шта се дешава са државама које су одлучиле да сруше до темеља стари свет, а затим на његовим рушевинама изграде светлу будућност, у Русији се не зна из прве руке, али лекције од пре готово сто година, или су сувише старе, или немају однос са стварношћу, или су сведене на традиционалну наду у долазак цара-баћушке, који ће доћи и све средити. Иако су ове наде традиционално руске, оне нису стране ни нашој браћи Словенима. То је разумљиво, корени су исти и од њих се не можемо удаљити.
Међутим, по речима експерата, оптимизам, вера у светлу европску будућност и нада да ће кнедле саме да се умесе, скувају, умоче у павлаку и улете у уста, нису оправдане часовима савремене историје. Туђег цара-баћушку, који обећава новим поданицима златне планине, заправо, није брига за њих.
Евроазијски комуникациони центар већ је писао о томе како је уништен индустријски потенцијал Естоније, Летоније и Мађарске приликом ступања у ЕУ. Додајмо да је у Грчкој уништена бродоградња, нанета је штета пољопривреди, при чему је значајно опала производња памука, маслина, вина. У Бугарској, која је некада у СССР извозила огромне количине воћа и поврћа, сада се 80% тих производа увози из ЕУ, а Пољска је практично изгубила индустрију угља.

“Својевремено је у Пољској уништено језгро индустрије, а новац за усклађивање са техничким нормама ЕУ, додељиван је веома интересантно”, каже Олег Ногински. Европске компаније купе фабрику, затим им Европа додели новац, али га формално региструје као техничку помоћ Пољској. Фактички, Европа помаже сопственим компанијама које послују у Пољској и тамо остварују профит, али званично говоре да то раде за Пољску”.

Сада се у Украјини, као некада у Југославији, такође уништава индустрија. Када се у Југославији водио рат, прво су уништени објекти индустријске инфраструктуре. Сада и на југоистоку Украјине траје систематично уништавање инфраструктурних објеката: трафостаница, котларница, чак и тамо где нема устаника у кругу од 10 километара.

То јест, траје усмерено и сврсисходно уништавање инфраструктуре. Постоји верзија, у коју не желимо да верујемо, да се све то ради да би се из тог региона уклонила свака људска активност, како би се мирно могао експлоатисати гас из шкриљаца”.

Шеф економског одељења Института за земље ЗНД-а, Аза Михрањан, поставља питање: “Зашто је потребан грађански рат са аспекта конкуренције?” Њен одговор је: “Зато да би се лакше испунили захтеви ЕУ, које је потписала Украјина. Ако се ослободи индустријског сектора, нема потребе да га прилагођава захтевима и стандардима Еврозоне. Ако нема објекта, нема ни проблема”.

Сарадња, а не конфронтација

Према мишљењу стручњака, сарадња са Европском Унијом би била много профитабилнија и безболнија за пост-совјетске земље, него преоријентација на европска тржишта.

“Када говоримо о Евроазијском савезу, о ефикасном путу развоја и Евроазији, треба напоменути, да економска сарадња Русије са свим бившим совјетским републикама, укључујући и прибалтичке, није прекинута ни једног тренутка”, каже Аза Михрањан. Управо као резултат односа донатор-примаоц, при чему је донатор и даље Русија у свим сферама економске сарадње, изграђене су економске шеме свих бивших совјетских република. И управо те шеме омогућују одржавање на површини националних економија тих држава, укључујући и балтичке земље.

Потписивање споразума о придруживању ЕУ, чак и чланство у ЕУ балтичких република, указује на то да се подршка економијама ових земаља врши на рачун економских односа и пројеката везаних са РФ. “То је транзит, снабдевање извозним производима, укључујући и оне нежељене, од којих се Европа ослобађа, и т.д.”, каже Аза Михрањан.

Наравно, после забране увоза из земаља ЕУ, САД, Канаде, Аустралије и Норвешке одређеног броја прехрамбених и пољопривредних производа, балтичке земље су изразиле озбиљну забринутост. Летонија се плаши банкрота произвођача конзервиране рибе, од којих 90% раде управо за руско тржиште. Забринута је и власт Естоније, која извози у Русију 24% млечних производа, као и власти Литваније, која извози воће и поврће.

Протестују пољопривредници Молдавије, који су изгубили руско тржиште, када је РФ привремено ограничила увоз свежег воћа из ове земље.

“Резултат потписивања уговора о асоцијацији Украјине са ЕУ видимо већ сада: од почетка године извоз Украјине на територију Царинског савеза смањен је за 32%. Индустријска производња Украјине је опала за 13%”, говори Олег Ногински. “То је украјински службени податак, који је немогуће сакрити”. Руски политичари и економисти су упозоравали на чињеницу да ће санкције уведене Русији нашкодити, пре свега, самој Европи. У оквиру Међународног економског форума у Санкт Петербургу, на сусрету са шефовима водећих новинских агенција, одржаном у мају ове године, Путин је истицао да је за ЕУ много кориснија сарадња са Евроазијским економским савезом, него супротстављање. “Потребно је наставити, не са потенцијалним претњама, већ са предностима које су могуће између ЕУ и новог интеграционог удружења”, рекао је шеф државе.

Упркос свим упозорењима, ЕУ је изабрала пут санкција и, добивши одговор, сада сабира губитке, а Евроазијски економски савез, у међувремену, има о чему да размишља и чиме да се бави.

Шта радити?

По речима стручњака, један од главних циљева Евроазијског економског савеза у овом тренутку је потреба да се формира слика евроазијске интеграције, која ће одговарати стварности, а не ширењу дезинформација о њему од стране његових противника.

“Постоји дефинитивна и јасна дезинформација у свим пост-совјетским земљама. Евроазијски Савез је економски савез, али је представљен као политички савез, колонијални, што нема никакве везе са стварношћу”, каже Арман Бошјан.

Са овом констатацијом се слаже и директор пословног клуба ШОС Денис Тјурин. “У вези са догађајима у Украјини сада све активније подижу главу, наравно, уз подршку наших прекоокеанских партнера и њихових западноевропских пријатеља, разни друштвени покрети и снаге, који су пред себе поставили циљ – што више дискредитовати идеје Царинског савеза и Евроазијског економског савеза и показати да су циљеви, који су постављени пред земље које улазе у њега, лажни циљеви, да неће бити раста благостања, да су све то само неке руске империјалне амбиције и ништа више”, рекао је он. “Морамо јасно разумети да иде отворена конкуренција нетржишним средствима, путем политичких решења, информационог рата, грађанског рата, и, нажалост, Украјина је данас далеко најупечатљивији пример”, подржава колегу Аза Михрањан.

Стручњаци сматрају да је одговор на традиционално руско питање “Шта чинити?” очигледан. Неопходно је повећати ефикасност економије и економских веза РФ, јер управо ниска ефикасност, технолошка заосталост и неопходна модернизација економије представљају негативне тачке које су потпора антипропаганде.

У постсовјетском информационом простору се води прави рат и то се мора узети у обзир. “Информациона компонента која се односи на питање промовисања пројекта евроазијске интеграције, нажалост, сада је у прилично тужној ситуацији”, каже Михрањан. “Наравно, зато је потребно да се пређе на ефикасније технологије, које брже делују, како би се оживео имиџ евроазијског пројекта.”

“Неопходно је да и Русија, и Казахстан, и Белорусија улажу много више напора, како би се објаснило, како грађанима држава учесница Царинског савеза, тако и грађанима осталих земаља постсовјетског простора, какву економску корист доноси јачање наших привредних веза”, сматра Денис Тјурин. Такође је рекао да је у свим државама Евроазијског економског савеза, у државама постсовјетског простора које изражавају интерес за ЕАЕС, као и државама које желе да се придруже зони слободне трговине, као на пример, Турска, Индија, Србија и друге, неопходно радити на изградњи једног моћног друштвеног покрета, који би објединио присталице евроазијске интеграције и водио одговарајућу образовну активност.

“Евроазијски савез је уведен у систем међународних организација, који је формиран на Евроазијском континенту. То је, пре свега, ШОС”, подсећа Тјурин.

По његовом мишљењу, без успешне сарадње између Евроазијског економског савеза, Шангајске организације за сарадњу, а посебно земаља БРИКС-а, биће веома тешко говорити о глобалном ефекту и о ефикасном деловању Евроазијског савеза.

“Евроазијски економски савез је одговор на онај неправедни систем економских односа, који се тренутно развија у Европи и Евроазији”, каже Тјурин. “БРИКС уједињује земље које претендују на велику улогу у решавању глобалних економских проблема, као што је управљање ММФ-ом, повећање улоге међународног статуса националних валута у међународној трговини и другим питањима. Само обједињени напори ће помоћи недовољним појединачним напорима свих ових структура”.

Свему горе наведеном желим да додам само да историја и тржиште, као и обично, све ставе на своје место. Верујем да ће економске контрасанкције Русије мало охладити усијане “евроглаве” и да ћемо се од конфронтација, које ником не доносе корист, на крају вратити сарадњи и разумном дијалогу.

Наталија Филипова

Извор: http://eurasiancenter.ru/expert/20140808/1003630187.html

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *