Евроазијци: Пјотр Савицки (1. део)

natalija_kljajic2_smallПриредила: Наталија Кљајић
Кратка биографија

Пјотр Савицки (1895 – 1968), један од чланова језгра Евроазијског покрета рођен је 1895-те године у Черниговској губернији. Економски факултет је завршио на Петроградском универзитету. Деловао у многим областима – историји и економској географији, уметности (фотографија, коаутор), административној делатности, журналистици. Блиставо је говорио енглески, немачки, француски, чешки, норвешки и његова компетентност у познавању међународних односа је резултирала постављањем за трговачког аташеа у Норвешкој.

У време Грађанског рата борио се у Добровољачкој армији генерала Дењикина (1919), касније је учествовао у одбрани Крима, где је водио спољне економске послове, и био први помоћни секретар Канцеларије за спољне послове генерала Врангела. После пада Крима, избегао је у Турску, а затим у Бугарску, где се у Софији упознаје са Трубецким, Сувчинским и Флоровским, са којима оснива језгро евроазијског покрета.

Крајем 1921-ве прелази у Праг где ради на Универзитету, а од 1923-ће у Берлин на Руски научни институт.

Према разним изворима тајно је посетио Москву (1926-1927), учествовао на Евроазијском конгресу (лето 1926-те) и, како је сам причао у Паризу, добио благослов од патријарха за ширење евроазијског покрета у иностранству.

За време окупације Чешке, ухапшен је и депортован на принудни рад. После ослобођења Прага био је ухапшен од Совјетских власти и депотрован у Москву. Осуђен је на десет година за антисовјетску делатност и упућен у радни логор у Мордовији. 1956-те је амнестиран, али је прогнан из државе. Вратио се у Праг, али му је било забрањено да предаје на универзитету. У то време живео је од превођења. Под псеудонимом Востоков, издао је књигу поезије “Сетва” (логорске теме) и поново био ухапшен и осуђен на три године.

Ослобођен је на иницијативу Б. Расела. Живот је завршио у Прагу 1968-ме. Сахрањен је на Ољшанском гробљу.

Географски и културно-историјски аспекти Евроазијске идеје

Творци Евроазијског покрета су сматрали да Руска револуција није била плод несрећног случаја и зле завере, већ логичан пут развитка руске историје на коју је погубно деловала европеизација. Срж револуције су видели у стихијском бунту широких народних маса против туђинске европеизације и модернизације културе. Марксизам је настао као резултат револуције и грађанског рата и то је била идеологија европског порекла. Евроазијци су били убеђени да ће, пре или касније, ова идеологија бити замењена новом, прихватљивијом за Русију.

Свој задатак су видели управо у формирању такве идеологије у чијој основи би било православље и признање фундаменталне самобитности Русије, која, по њиховом мишљењу, не припада ни Европи,ни Азији, већ особеном свету – Евроазији.

У евроазијску теорију су укључена учења о симфоничким (саборним) личностима (Карсавин), наука о држави и праву (Алексејев, Савицки, Трубецки), евроазијској историософији у којој посебну улогу имају Монголски период и Московско царство (Вернадски, Савицки, Трубецки, Хара-Даван), економску науку која је била алтернатива капитализму и државном социјализму (Савицки), евроазијска наука о књижевности (Савицки).

Просветитељска и политичка делатност првих евроазијаца се одвијала у два центра Прагу и Паризу. Томе је допринело мирно окружење међу руским емигрантима и велика помоћ чехословачке владе. У таквој атмосфери, евроазијци су за само три месеца одржали десет предавања пред различитим слушаоцима.

Евроазијски семинари и предавања читали су се тада и у Белгији, Бугарској, Југославији, Латвији (Рига).

Многи руски загранични интелектуалци и философи су оспоравали неке идеје евроазијаца. На пример, руски философ В.В. Зењковски (професор,протојереј) у једном наступу на конференцији је критиковао однос евроазијства према православној култури. По његовом мишљењу “идеја православне културе не стоји у центру евроазијске идеологије… она постоји при, около, не у центру.” Овај начин мишљења је код Савицког изазвао реакцију у којој је истакао да су “евроазијци себи поставили и друге циљеве деловања у свету, но не изван Православља, већ у име Православља и у њему.”

Евроазијска концепција је укључивала геополитички, економски, културно-историјски и религиозни аспект. Евроазијци су са различитих аспеката посматрали појам “Евроазија”. Пре свега, они су га увели као географски појам. Појам “Европа” су сматрали географски бесадржајним и ружним, у смислу оштре поделе на Западну и Источну Европу. Западна Европа има изразиту планинску линију, сама њена територија је збир планина и равница. Свеукупност географских услова овде можемо назвати “океанским”. Источна Европа је, напротив, континентална и равничарска. Подела на Запад – Европу и Исток – Азију код Евроазијаца се не може срести, јер “Запад” има свој “Исток”, као што “Исток” има свој “Југ”, “Запад” и “Исток”. За њих је природна подела на Европу, Азију и Евроазију. “Европа” по новом схватању, то је океанска, Западна Европа, сложеног рељефа. “Азија”, то је Југ и Исток Азије: Индија, Кина, Источни Сибир. “Евроазија” је континентална равнина Европе и Азије, која обједињава три равнице: Источно-Европску, “Беломорско-Кавкаску”, Западно-Сибирску и Туркестанску. Та обједињена равнина је са свих страна окружена планинама: “Поменуте три низије, заједно са узвишењима која их раздвајају једне од других (Уралске планине и такозвана “Арало-Иртишка” вододелница), опасујући их с истока, југо-истока и југа (планине руског Далеког Истока, Источног Сибира, Средње Азије, Персије, Кавказа, Мале Азије) представљају један посебан свет, јединствен по себи и географски различит, како од земаља које се простиру на западу, тако и од земаља које се простиру на југоистоку и југу. И ако прве ограничите именом “Европа”, а друге именом “Азија”, том самоназваном СВЕТУ, као средњем и везујућем, пристајаће име “Евроазија”. По мишљењу Евроазијаца, Евроазија је по својој природи предодређена за Јединствену државу. Савицки је назвао границу између степских и шумских зона “кичмом” Евроазије.

Освојивши степу, и према томе, и целу Евроазију, Џингис Кан је испунио велики задатак, постављен самом природом Евроазије. Наследник Џингис Кана је била Руска држава, која је настојала да прошири своју власт до границе Евроазије. Дакле, Русија-СССР, заузимајући главни простор земаља Евроазије, носи на себи мисију уједињења целе Евроазије.

Географски и климатски утицај на пољу културе код Савицког је заснован на хипотези: “Касније културе се јављају у хладнијим земљама”. У чланку “Миграција културе” он приказује да културни центри западног света, као и са њим повезаних цивилизација (Египат, Вавилон, Грчка, Рим, Западна Европа, САД, Русија), у току историје се премештају од југа ка северу, дакле из топлијих у хладнија климатска подручја.

Следеће објашњење концепта “Евроазија” које је првобитно предложио Савицки је економско. Будући да је јединствени економски простор формиран као “океански”, а Русија-Евроазија је континентална са зелеђеним морима, при чему је железничка тарифа 50 пута већа од поморске, и да не би била на периферији њој (Русији) је потребно да развија унутарконтиненталне економске везе. Из тога настаје потреба за економском интеракцијом евроазијске територије. Русија мора у пределу Азије, а не изван њених граница, решавати своје економске проблеме. Не у подршци “океанској политици”, већ у свести о “континенталности” и њеном прилагођавању економској политици.

Општа карактеристика евроазијског културног типа се углавном састоји у томе да у себи садржи један целовит културни тип састављен од три дела – западног, источног и јужног. Према евроазијској доктрини у тим процесима “културне дифузије” у којима се у свету јавила Русија-Евроазија, Југ је наступио у облику византијске културе, одредивши специфичност руског религиозног типа и културу у својим вишим појавним облицима, а Исток у облику цивилизације степе, која је првобитно утицала на корене руског народа и природу руске државе.

Поштовање према позитивној улози татарско-монголске владавине у формирању руске државности, како у погледу схватања и касније репродукције на Московско царство главних црта азијске, степске империјалне државе, тако и у погледу безбедносних карактеристика извршених у војно-стратешком савезу Златне Хорде и Московске Русије, што је омогућило Русима да одолевају ударцима непријатеља са запада – један је од фундаменталних закључака Евроазијске философије историје. Средином 20-тог века та тема је била разрађена као академска историјска наука код историчара, етнографа и културолога Лава Гумиљова. У оквиру самог Евроазијског покрета ови историософски проблеми најпотпуније су развијени код П.Н. Савицког, Н.С. Трубецког и Г.В. Вернадског. У основи историјске концепције класичних евроазијаца је “излечење” Московског царства као наследника Монголске империје, пошто су они изражавали једну објективну тенденцију ка интеграцији Евроазије. Према томе, сагласно евроазијској концепцији, процес руске самосвести је могућ на путевима “исхода ка Истоку”, тј. идентификација и признавање азијских корена као сопствених. Али дуго времена ти “други” руски корени или су се прикривали или чак негирали због насилне европеизације.

Суштина руско-евроазијске идеје није допирала до свести владајуће елите. Европски елемент је код ње изазвао промену начина мишљења: национална идеја Москве као наследнице Византије и бедема хришћанства у борби са азијским паганизмом и западном јеретичком културом “изгубила је свој религиозни смисао и била замењена позитивно-политичком идејом царства и империјализма; културни задатак је осиромашио и постао чисто емпиријски – као раст државне територије и државне моћи”. Овај процес се поклопио са брзим напредовањем Русије ка Истоку и поновним премештањем у табор свог дојучерашњег непријатеља – Европе – у току борбе са исламом.

Међутим, евроазијска култура може постојати само у свом “особеном свету”. Евроазијци, у суштини, износе тезу одрицања “апсолутности” модерне “европске културе”, њене способности да буде “завршетак” досадашње културне еволуције света (све до недавно се тврдња о таквој “апсолутности” и вредности “европске” културе чврсто држала, а делимично егзистира и сада, у свести “европејаца”, у то слепо верују виши кругови друштва “европеизираних” народа, а посебно већина руске интелигенције).

Савицкий П. Н. Избранное / П. Н. Савицкий; [сост., автор вступ.
С13 ст. Е. Л. Петренко; авторы коммент. М. И. Иванов, Т. В. Иванова,
А. Л. Петренко]. – М. : Российская политическая энциклопедия
(РОССПЭН), 2010. – 776 с. – (Библиотека отечественной обществен-
ной мысли с древнейших времен до начала XX века).
ISBN 978-5-8243-1306-2
УДК94

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *