Евроазијци: Пјотр Савицки (3. део)

natalija_kljajic2_smallПриредила: Наталија Кљајић

 
pjotrsavickiСавицком је, без сумње, припадала кључна улога лидера и организатора евроазијског покрета на идејном и теоријском плану, иако је он више гравитирао ка проблемима појмова, идеја и конструкције евроазијства. Евроазијство је за Савицког било захтевно чак и самим својим називом. Наиме, он је у рецензији за књигу Трубецког “Европа и човечанство” увео геополитички појам “Евроазија” у друштвену расправу.

У тој рецензији Савицки је конкретизовао основну идеју Трубецког о равноправности свих постојећих култура и превео његово супротстављање “Европе и човечанства” у реалнију, материјалну раван, супротстављајући Русију и Европу. Управо ова рецензија, која се појавила под насловом “Европа и Евроазија”, може се сматрати првим писменим доказом о рођењу евроазијства.

Током целог периода постојања Евроазијског покрета, тј. од 1921-ве до 1940-тих година, Савицки није био само његов најактивнији члан, већ је и у највећој мери дефинисао главни правац деловања покрета.

Он је са великом енергијом и ентузијазмом учествовао на свим евроазијским конференцијама, руководио је радом неколико локалних евроазијских група, био у сталној преписци са већином чланова покрета, уређивао часописе “Евроазијски летопис” и “Евроазијска хроника”. Бројни извештаји и јавни наступи Савицког донели су му ауторитет и углед у емигрантској и европској јавности, коначно, за многе посматраче је управо он постао персонификација евроазијства.

Географске теорије и радови Савицког су много познатији јавности од његових радова из других области, на пример економије. После распада Совјетског Савеза и несрећне марксистичке идеологије, многи руски интелектуалци су почели тражити алтернативне идеологије у наслеђу руске емиграције и, посебно, у оквиру евроазијске идеје. При том су се идеје Савицког разматрале као ванвремена, “геософска”, “геополитичка” пророчанства, која у себи садрже непревазиђену вредност и откривају вечну суштину руског културног и политичког идентитета у прошлости, садашњости и будућности.

Непосредни инструмент за спознају и “преуређење” света за Савицког је била економија. У политичкој економији је видео синтетичку дисциплину par excellence, која у својој природи садржи метафизичке и емпиријске елементе. У признавању специфичног епистемолошког статуса економије, Савицки је следбеник С.Н. Булгакова чије је идеје даље разрађивао.

У својој “Философији економије” (1912) Булгаков је придавао посебно значење човековом труду, који се јавља као стваралачки начин деловања човека на природу, подижући је својим трудом на виши ниво постојања. Посредством физичког рада човек, на тај начин, приступа сферама “софијности”, сферама Божанске мудрости.

Тако човек, по мишљењу Савицког, привредном делатношћу остварује своју Божанску предодређеност пратећи Божански завет: “Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и потчините је себи, владајте рибама у мору и птицама у ваздуху, и свим живим створовима што по земљи пузе.”

За Савицког је идеалан тип човека, који делује у економији – “добар домаћин” који познаје и воли своју привреду и стара се о њеном развоју, исто тако као што Бог, домаћин света, брине о својој творевини. Домаћински делујући у свету, следећи Божије законе, делујући за добробит целине, развијајући и не експлоатишући прекомерно своје окружење ради тренутне материјалне користи, како то ради капиталистички предузетник, “добри домаћин” се јавља, по мишљењу Савицког, верним “помоћником Бога” у делу усавршавања света.

Да би човек у свету деловао домаћински, нужно је да спозна своје материјално и духовно окружење. Управо та поставка објашњава непрестани интерес Савицког за географију и његова тежња за темељним изучавањем Русије и њених природних богатстава.

У потрази за савршеним знањем, код Савицког се логично јавио интерес за културу, како материјалну, тако и духовну. По њему, све ове области су биле уско повезане и њихово изузетно познавање је неопходно за хармоничну модернизацију Русије. Тежећи ка потпуном познавању Русије, Савицки је развио импресивну истраживачку делатност. Проучавао је Русију-Евроазију и објавио своје идеје, не само о њеној економији и географији, већ и о архитектури, књижевности, историји, философији и филологији. Тежио је да кроз ту синтезу открије дубоки смисао уникатности и интегритета Русије, која се, по свим показатељима, разликује и од Европе и од Азије, превазилазећи обе. Видећи у том свом открићу Божанско откровење, био је убеђен да је Русија предодређена за велику будућност. Она треба да постане заветна, од Бога изабрана земља, која ће у себи хармонично оличавати рационализам и научно-технолошки прогрес Запада и дубоку и живу религиозност Истока.

Савицки је улагао велике напоре да своје идеје спроведе у праксу. Зато је евроазијску идеју хтео да оформи у виду политичког програма. Тај програм је требао да помогне Евроазијцима за преузимање власти у Русији, збацивање комунистичке власти, и коначно, за усмеравање земље на “трећи пут”, између капитализма и социјализма, пут, чија би основа било православље.

Наслеђе Савицког је тешко разумети ван контекста његовог времена. Његова особеност, као мислиоца, је свеобухватност и универзалност његових идеја и ширина његових интересовања. Коначни циљ његових стваралачких и идејних трагања је холистичко знање и потпуно разумевање универзума, како у области емпирије, тако и у сфери метафизике. Он није само покушао да разради руску идеологију, већ да коначно изгради синтезу науке и религије, мост између емпиријског и метафизичког.

У чланку “Евроазијство као историјска замисао” Савицки је писао: “Евроазијци се не плаше противречности… У свом систему они комбинују традицију и револуцију. Oни су потпуно уверени, да у даљем развоју догађаја, неће они, већ историја, комбиновати ова начела… Једна од разлика Евроазијаца од осталих савремених руских групација је у томе, што јасно опажају карактеристике историјског наслеђа, које чак и сада продиру кроз револуцију. Овде би могло много тога да се каже и о политичком систему, о економском систему (етатизам), о националном питању… Одмах желим да нагласим да Евроазијци не затварају очи пред негативним у традицији: на мало поштовање људске личности, слободу њеног самоопредељења, на духовно угњетавање, на злоупотребу принудом. Али они не виде само негативно. Они виде и позитивно – истовремено, руско и традиционално – у добијању многих у служби за општу ствар, апелу на нагоне самопожртвовања и аскезе, у величини замисли и моћи организације. Кроз све ово је потребно проћи, да би се пронашла синтеза између заједничког циља и интереса појединца. Евроазијци теже таквој синтези. И сматрају да је искуство револуције припрема.”

Жеља Савицког да предложи једну од верзија трансформације руског друштва заслужује поштовање и пажњу научника и политичара. Постати његов ученик – дело је достојно за многе наше савременике.

Извор:
Л. Петренко
Доктор философских наука
Предговор књизи “Савицки П.Н. Изабрано”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *