Eвроазијска економска философија

04/03/2014

natalija_kljajic2_smallПриредила: Наталија Кљајић
Најважнији скуп питања у учењу евроазијаца су питања “економске философије”. Са друге стране, економска философија произилази из саме културе и рефлектује одређену врсту односа између економије и етичких и верских принципа.

У својој “економској философији” евроазијци издвајају типове односа према привреди који одговарају одређеној култури и одређеном историјском периоду. Економска философија и економски проблеми древнеКине, ирански закон “Вендидад”, Мојсијев закон, дела Платона, Аристотела, философије средњовековних европских научника су философије “ропске економије”.

Евроазијци наглашавају, као неопходну, везу задовољавања економских потреба појединца и друштва са општим принципима морала и религије.

Током вишевековне историје Старог Света присутна је повезаност између морално-религиозних принципа и економије, тако што је економија у одређеном смислу била подређена моралним и верским принципима.

У новој европској економској философији, економске појаве и привреда у целини се афирмишу као нешто независно и самодовољно, нешто што у себи носи смисао и циљ људског постојања. П.Н. Савицки долази до важног закључка: “Баш као што су економске идеје древних законодаваца, философа и теолога повезане са одређеним метафизичким идејама и философијом “ропске економије”, тако се и метафизика новоевропејаца јавља философијом “милитантне економије”; “милитантна економија” је управо та идеолошка цена, коју је нова Европа платила за квантитативно огроман економски успон.”

Према томе, “милитантна економија” је други тип односа према привреди. Евроазијци су блиски мислиоцима који одричу постојање универзалног прогреса. Ако линија еволуције има различите трасе у различитим гранама индустрије, то не може бити, јер не постоји општи успон; постоји постепено, стабилно, свеукупно унапређење, једна или друга културна средина, савршена са једне тачке гледишта, али често опадајућа у нечему другом, са другог становишта. Своју научну и техничку изузетност европска култура је купила, са становишта Евроазијаца, религиозним осиромашењем.

Историјски материјализам је, по мишљењу Савицког, најпотпунији и најдраматичнији одраз “милитантне економије”, идеолошки везане са атеизмом.

Евроазијци карактеришу атеистичку власт као “зверолику”, и то није случајно, јер историјски материјализам, допуњен атеизмом, преузима кормило и лишава контроле исконско-животињско, у том смислу изворно-економско, сведено на предаторске, људске инстикте, а основна сила друштвеног бића у условима идеолошке доминације материјализма и атеизма је МРЖЊА.

Историјско искуство показује да друштво које се искључиво брине о земаљским добрима, пре или касније их изгуби – то је најважнија лекција историје. Атеистички поглед на свет у Русији добија свој историјски тријумф, државна власт у рукама атеиста постала је оруђе атеистичког проповедања. Савицки закључује, да ни историјски материјализам, ни “милитанта економија”, ни атеизам “нису руска суштина.”

Комунистичка пошаст је у Русији наступила као завршетак двестогодишњег периода “европеизације”.

Из искуства комунистичке револуције проистиче важна истина, која каже да “здрав живот у заједници може бити заснован само на блиској вези човека и Бога, религије; нерелигиозна заједница, нерелигиозна државност мора бити одбачена…”. И само на основу просвећеног религиозног осећања, обуздавања природних инстиката, остварује се највећа могућа мера “заједничког добра” на земљи.

У теорији о “месту развоја” (специфичан термин Савицког) евроазијци разматрају однос између привреде и географског фактора. Тако је Г. Вернадски под “местом развоја” сматрао одређену географску средину, која ставља печат на карактеристике људске заједнице. Историја ширења руске државе је у великој мери историја прилагођавања руског народа свом “месту развоја” – Евроазији, као и адаптирање целог простора Евроазије економско-историјским потребама руског народа.

П. Савицки је посветио целу књигу истраживању територијалног развоја руске привреде, где је показао да сировински ресурси, који се налазе на периферији, географски оправдавају дужину Русије-Евроазије и комплементарност њених делова.

Генерално, Евроазијци су сматрали да Русија није земља, народ, нација у уобичајеном смислу тих појмова. То је, по њиховом мишљењу, специфична цивилизација, као Европа и европејство, тако да они не супротстављају Русију било којој земљи, већ Европи у целини. Отуда познати рад П. Савицког и носи назив “Континент Евроазија”.

Нису само културно-друштвени и географски фактори одредили посебан пут Русије. За неке ауторе су најважније значење имале духовне основе руске (евроазијске) цивилизације. За њих је била неприхватљива грамзива природа западне цивилизације, подчињавање свих људских активности трци за профитом, замена људских односа тврдом економском рачуницом, дух рационализма.

У Русији и руском менталитету они су видели богатство духовне културе и потпуно другачији пут цивилизацијског развоја. Свет је за њих био подељен на западну цивилизацију са комерцијалним прорачуном и евроазијску цивилизацију са богатим духовним наслеђем. То је сасвим јасно забележено у документу “Евроазијство (Формулација 1927)”: “Евроазијци се односе негативно ка имитаторској и западо-поклоничкој линији императорске владе и виших слојева императорске Русије. Овај негативан однос је отежан чињеницом да савремену европску културу у свим њеним деловима, осим емпиријске науке и технике, евроазијци сматрају декадентном”.

Економској философији Запада, а такође и историјском материјализму са његовим материјалистичким схватањем друштвеног живота, евроазијци супротстављају своју концепцију управљања. Суштина евроазијске концепције привређивања своди се на то да се економија не посматра само као институција за остваривање профита, за “прављење” новца. Коначно, у западном схватању појма “business” – посао, термин “businessman” не одговара руском термину “хозяйственник” (“домаћин”).

У идејном смислу, руска привреда и економски менаџмент обухватају или садрже поред стварног пословања, друштвену и социјалну оцену привреде, у смислу испуњавања одређених социјалних потреба и служења заједници.

Ово даље треба да обухвати и све што прати ту духовну компоненту привреде. У принципу, за домаћу економску философију је карактеристично признавање приоритета целине, активности националне економије у правцу иницијативе и мотивације појединца, креирања друштвено-политичких и духовно-моралних принципа пословне иницијативе и етике.

П. Струве је 1923. год. формулисао социјални идеал привреде, која се јавља као креативни процес и јавни сервис: “Економско управљање је, пре свега, брига, односно индустрија одржавања живота у свој пуноћи његових манифестација”. Још раније је указивао: “Практичне, економски одговорне вође тог процеса (прозводње), који заузимају у њему “домаћинско” опредељење, не могу себе сматрати само као представнике групних или класних интереса. Интерес је оправдан само у оној мери у којој се може одбранити као културно дело, зато што у основи сваког интереса лежи служење друштву, примена одређене функције која има креативно значење за друштво у целини. Велики допринос формирању друштвено-културне концепције привреде дао је П. Савицки – непосредни ученик П. Струвеа. По речима Струвеа, код Савицког се може открити “директно позајмљивање његових економских одредби”.

Савицки сматра да у руском језику постоји појам “раскошног богатства” са којом је повезана реч “домаћин”. Та реч ће доћи до изражаја само када дође тренутак стварања самосталне руске науке о економији. Домаћин је истовремено газда, сеоски домаћин, домаћин-индустријалац. Савицки је супротставио појмове домаћина и предузетника: “домаћина у производњи” модерна економска доктрина не познаје; она познаје “предузетника”. Третирати предмет “домаћински” и “предузетнички” није исто. Потребно је разликовати предузетништво као емпиријску привредно-економску функцију и као особену духовно-економску материју. Самим тим Савицки у домаћину види продуховљеног човека, јавну личност, покретача економије. Највећи значај у теорији Савицког има његов поглед на вредности управљања, привређивања и на доброг домаћина. Он разликује две врсте вредности: “двоаспектне” и “једноаспектне”. Под првим подразумева добробит, која поседује духовну и економску страну, док под другим подразумева само духовне стране, као што су уверења или љубав. На тој основи он гради своју теорију домаћинских вредности. “Домаћинска вредност привреде је мост, веза и спона између светова “повезаног“ и “апсолутног”. Ценећи своје имање као извор “повезаних” вредности, као извор “чистог дохотка”, “добар домаћин” ће, истовремено ценити имање и “апсолутно” – као опипљиво јединство, као одухотворен систем. Домаћинско вредновање је елиминација капиталистичког духа. Самим тим, добардомаћин – то није само капиталиста, предузетник, већ и човек привреде, чија је главна тежња развој привреде, не само као начина за остваривање профита, већ за задовољавање јавних потреба.

Треба напоменути да су евроазијци иступали против капитализма као економског система и то је једна од принципијелних одлика целе евроазијске концепције. У заједничком документу “Евроазијство (Формулација 1927. г.)”, пишу: “Евроазијци заступају лично-домаћинско начело”. To начело, по њиховом мишљењу, није идентично са капиталистичким поретком. Евроазијци сматрају елиминацију капиталистичког система неопходном, због недостатака који не произилазе из дијалектичког материјализма, већ из јасне подељености духовног и материјалног начела живота. Они сматрају да капиталистички систем негира, у суштини, духовне основе живота и, самим тим, као знак изумирања духа; изумирања, из којег произилази културна декаденција савремене Европе. Државна политика у економској сфери треба да се заснива на начелу служења појединца свом ближњем и друштву у целини, не на пружању најбољих могућности за богаћење. Лично-економски систем они сматрају најбољим начином за такво начело служења и допринос увећању друштвеног производа. У том уређењу, државна власт је својом политиком дужна да обезбеди сваком раднику адекватно учешће у потрошњи друштвеног производа и услове егзистенције достојне човека.

Евроазијци јасно разликују руски идентитет и руску заједницу. За разлику од словенофила и популиста, евроазијци су сматрали руску заједницу историјски прелазном формом привреде. “Као што друштвена својина”, како је писао Н. Трубецки, “спречава развој пољопривредне производње, тако се мора признати да је она чак и штетан културни феномен… Евроазијство, проповедајући руски идентитет, искључиво друштвену својину не сматра једном од основних карактеристика тог идентитета”. Економски систем Совјетске Русије су представили као синтезу западне економије и руског начина живота: “Садашња економска структура СССР не представља ништа више до заоштравања и згушњавања карактеристика трговинског, индустријског и земљорадничког начина живота, већ виђеног у Кијевској, Московској и императорској Русији”. Зато су евроазијци и одобравали неке економске мере совјетске владе. Сматрали су да су совјетски економисти правилно идентификовали два основна начина, захваљујући којима се може борити против незапослености: то је интензивирање пољопривреде и индустријализација земље. Такође је интересантно да су они предлагали за јачање ове две области – дајући пољопривредницима слободу економског опредељења и спровођење државне политике у циљу повећања зарада.

У концепту економског управљања посебан значај има улога државе. На основу своје основне концепције “места развоја”, евроазијци су закључили да су државна регулатива у области економије, контрола и управљање привредним функцијама од стране државе увек били присутни у руској историји. Привредне функције државе су “најтешње повезане са руским условима и изражавају потребу за руским местом развоја, тј. руско друштвено-историјско окружење, неодвојиво од услова запошљавања на њеној територији. “Зато су евроазијци били присталице широког државног регулисања и контроле привредног живота, а такође и присталице усвајања најважнијих привредних функција од стране државе. “Стабилност етатизма (државног управљања) у условима Русије-Евроазије не треба сматрати случајном појавом” – писао је П. Савицки 1927-ме године.

Евроазијци су обраћали пажњу на пресудну улогу државне регулативе у области економије и менаџмента јавног сектора. Године 1933. П. Савицки је приметио да су међу некомунистичким групама емиграције Евроазијци били први “који су признали да будући економски развој Русије, у постреволуционарном периоду, мора да се заснива на облику државне економије”, при чему је улога државе у економији оправдана специфичним географским положајем земље. “Русија-Евроазија представља целовито копно, које има врло мало додира са обалама океана-мора, шта више, одвојено је од њих. Самим тим се отежава конкуренција, која доминира у свету океанске економије и предлажу се начела монопола, уз неизбежну интервенцију државе”.

Природно-географски услови су изазвали специфичност руске цивилизације. “Све цивилизације су у извесној мери резултат геогрфаских фактора, писао је Вернадски, али историја не даје бољи пример утицаја географије на културу, него што је то историјски развој руског народа.”

Упоредо са државном регулативом у области економије, евроазијци су углавном активне присталице националног планирања економије, које, како они сматрају, представља велику полугу социјалне политике, чији циљ је да обезбеди осигурање интереса радника и очување свеобухватности приватног економског поретка. Евроазијци нису заступали потпуну социјализацију свега и свачега. Приватно предузетништво, на овај или онај начин, наилази на проблем својине. По Н.Н. Алексејеву, порекло институције имовине налази се у првобитном уговору, који се закључује између људи у њиховом природном стању и на основу кога је изграђен организовани поредак – позитивно право, органи јавне власти и држава. Као што су се људи договорили између себе да поштују изабрану власт, што за резултат има државу, на исти начин су пристали да узајамно поштују заједничке интересе имовине. Тако је основан грађански поредак чија основа је приватна својина, при чему та својина не може бити одвојена од државе.

Н.Н. Алексејев дефинише евроазијску државу “политичким субјектом… народне природе… државу изграђену на дубоким националним темељима и испуњењу воље народа”. Л.П. Карсавин разграничава државу и државност: “…државношћу називамо јединство велике саборне личности (мултинационалног културног субјекта или народа, нације). Државно је све у оној мери у којој се односи на јединство и представља органски део целине. Држава је спољни облик тог јединства и доминантна сфера његовог изражавања, сфера деловања саборног субјекта који претежно остварује саборну вољу”. Уметност владања, по Карсавину, јесте, са једне стране, у препознавању најбољих облика узајамног деловања између индивидуалног и “општег” у управљању, а са друге стране, у тражењу облика који би на најбољи начин обезбедили несметану и континуирану интеракцију владе, владајућег слоја и широких маса становништва, тј. националност или народност влати. Народна власт се принципијелно разликује од европске демократије, која се заснива на формалној већини гласова, у корист овог или другог представника власти, чија се веза са народом, у већини случајева, на томе и завршава. Држава заснована на “народном владајућем слоју” који је произашао из народа и повезан је истом идеологијом, дефинисана је као идеократска; “само тако је културно-политичка идеологија владајућег слоја повезана са јединством и снагом државе, када она не постоји без њих, нити они без ње”.

Извор:
Савка А.В., д. филос. н., профессор РАНХ и ГС
Кучуков Р.А., д.э.н., профессор Финансового университета
“Евроазијска концепција културе и економске философије”

One thought on “Eвроазијска економска философија

  1. Калауз

    Економско Просветљење.

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *