Евроазијска концепција културе

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Основе

Евроазијска концепција културе се заснива на три елемента:

1) Одбацивање европске (романо-германске) културе као више у односу на друге културе
2) Повратак националној култури и њен развој
3) Истицање религиозне основе националне културе

Ове премисе се не налазе ни у каквим европским или било којим другим новотарским или псеудо-евроазијским концептима, већ у делима класичних евроазијаца, твораца евроазијске идеологије. Као доказ наведеној тези обратићемо се родоначелнику евроазијства кнезу Николају Трубецком, који у свом чланку “Ми и други”, из 1925. године каже следеће: “Евроазијство позива све народе света да се ослободе од утицаја романо-германске културе и да опет ступе на пут изградње својих националних култура”.

Из овога је јасно у каквом контексту се у евроазијству разматра култура. Николај Трубецки и други класични евроазијци одбацују супремацију, то јест ауторитет европске културе над другим културама. Према њима, европска култура је само једна од светских култура и ништа више. При томе, под европском културом класични евроазијци подразумевају само романо-германску културу, коју други народи апсолутно немају обавезу нити да следе, а камоли да копирају и усвајају као образац који ће им донети благодат. Разни народи су током историје имали своје специфичне путеве развоја. При томе, ти путеви развоја су били у складу са одређеним специфичностима, као што је, на пример, религија. Да ли постоји иједан разлог зашто би народи света морали да прихвате западну културну матрицу? Не постоји.

Узмимо на пример земљу у којој је већинска религија хиндуизам или будизам, то јест у којој људи верују у реинкарнацију. Стил живота људи који живе у таквој земљи је много спорији него стил живота људи који живе на западу, а што директно проистиче из њихове религије. Они нигде не журе. Тако су живели њихови преци стотинама година уназад и они сами желе тако да живе. Они не осећају потребу да јурцају као помахнитали за гомилом материјалних ствари. Они не желе да се возе све брже. Они не желе да се такмиче са другима у томе колико ће комада федера да произведу и извезу у друге земље. Значи, то што хиндуисти и будисти живе спорије, то није негативност. То је разлика и ништа више. Западњацима је добро у све већем и већем убрзању, али не и хиндуистима и будистима. Они воле спору вожњу. Два на сат. То је за њих довољно. Зато се на западно и хиндуистичко или будистичко друштво не могу применити иста економска мерила. На пример, за западни стил живота који је у складу са западном традицијом, БДП (Бруто Домаћи Производ) је добар показатељ, али не и за хиндуистичка и будистичка друштва. Не може се БДП користити као мерило развоја, на пример, и за Немачку и за Непал. За Немачку, обим производње и трговине јесу мерило, јер се Немци труде да стигну негде што пре и са што већом количином нечега, али не и Непалци. Тако је за Немце Непал неразвијен, али је и за Непалце Немачка неразвијена. Све зависи од животног циља који одређује начин живота. Значи, не може се користити један те исти економски показатељ на нивоу целог света. Ако се инсистира на једном универзалном економском показатељу за цео свет, онда се инсистира на утеривању другима одређеног начина живота, а то је негирање права народа да иду својим сопственим историјским путевима. То ради Запад и то је културни расизам.

Даље у поменутом чланку кнез Николај Трубецки прави везу између економије и културе: “При томе евроазијство признаје да се утицај романо-германске културе појачава захваљујући економској доминацији такозваних “цивилизованих” над “колонијалним” народима и зато позива на борбу за ослобођење и од те економске доминације. Али та економска еманципација није циљ евроазијства, већ само један од обавезних услова ослобађања од романо-германске културе, ослобађања које је незамисливо без истовременог јачања основа националне културе и њеног даљег самосталног развоја”.

Из овога је јасно да евроазијство није никаква утопистичка идеологија, већ и прагматична, која узима у обзир економију као веома важно средство за постизање даљих циљева. Томе смо сведоци и данас када се фомира Евроазијски економски савез, који у прави план ставља економске циљеве, што сведочи о прагматичности савремених евроазијаца, који итекако добро знају у каквом свету живе, а што је у складу са оним што је својевремено писао кнез Николај Трубецки.

Пример класичне музике и балета

Као примере незаслужене европске културне хегемоније узећемо класичну музику и балет. Када се помене класична музика сви помисле на европску класичну музику. Међутим, постоје и друге класичне музике које се зову управо тако – индијска класична музика, кинеска класична музика, персијска класична музика…

Ради се о великим културним традицијама великих народа који су током историје створили велике цивилизације, а које ни у ком случају нису аутсајдерске у односу на европску. Напротив. Оне имају своје квалитативне предности у односу на европску културу. Међутим, управо су политичка и економска хегемонија Европе (Запада), директно и смишљено допринели томе да ове блиставе културе великим делом буду гурнуте у други план или у већој или мањој мери сакривене за свет. Оно што даје квалитативну предност неевропским класичним музичким традицијама над европском је њихова и до данас укорењеност у религији, коју је европска класична музика, која делом води порекло од литургијске музике, давно изгубила.

Тако на пример индијска класична музика има своје корене у ведској религиозној традицији. Постоје две гране у индијској класичној музици: хиндустани (север Индије) и карнатака (југ Индије). Најпознатија музичка форма класичне индијске музичке традиције, која се заснива на естетичким и етичким концепцијама је – рага. Сама реч “рага” на санскрту означава – боју, нијансу, а у преносном смислу – расположење, емоцију. Послушајмо индијску рагу у извођењу чувеног индијског музичара пандита Равија Шанкара:

Music For Relaxation: Classical Indian Musician Pandit Ravi Shankar

Кинеска класична музика се развијала више хиљада година и има корене у конфучијанској и таоистичкој духовној традицији. У конфучијанским трактатима се разрађивала космолошка концепција природе музике и подвлачила њена друштвена и политичка улога. А у складу са представама таоизма, музика је требала да садејствује са стварним психо-емоционалним реакцијама човека, као неодвојивог дела природе. Послушајмо кинеску класичну музику:

"Living Fossil" of Chinese classical music — Xi'an Drum Music

Персијска класична музика се развијала око две хиљаде година и представља смесу ране персијске музичке традиције када је религија коју су древни Персијанци исповедали била зороастризам и касније која се развијала за време ислама. Послушајмо великог персијског (иранског) композиторе и музичара Фарамарза Пајвара:

https://youtube.com/devicesupport

Други пример незаслужене европске културне хегемоније који ћемо узети је европски балет. Нема ниједног разлога зашто би европски балет квалитативно био изнад, на пример, индијског традиционалног плеса – натјашастре, који извире из култа, из хиндуистичке религије. Балет је плес ради плеса, спектакл, који је настао у 16. веку у Француској. Балет није укорењен у култу, у религији, већ у забави. Настао је у романо-германском свету и онда је преношен другим народима, при чему су неки од њих, истини за вољу, као на пример Руси, достигли висок степен мајсторства. Али, балет није производ руске националне културе. Погледајмо инсерт из документарног филма Француза Луја Мала – “Фантомска Индија” у којој се приказује индијски традиционални плес:

L'inde Fantôme Louis Malle, 1969 Choses Vues A Madras Part IV

Ево и примера персијског традиционалног плеса:

Persian Dance Improvisation- Chahar Mizrab

Дакле, овде смо видели примере евроазијског погледа на националну културу утемељену у религији.

Евроазијство и окретање Истоку

Класични евроазијци су позивали на окретање Истоку. Овај позив често није био тумачен на прави начин, јер они који су га тумачили нису користили класичне евроазијске изворе, већ су давали своја тумачења која су понекад доводила људе у забуну.

Што се тиче Руса, кнез Николај Трубецки је био јасан: “Евроазијство поставља потребу за националном културом и објављује да је руска национална култура незамислива без православља”. Дакле, нема ни говора о одбацивању православља, а, такође, ни о каквом мешању религија у некакву екуменистичку синкретистичку смесу.

Јасно објашњење шта значи позив евроазијаца за окретање Истоку Трубецки даје у закључку свог есеја “Религије Индије и хришћанство”. Он каже да ће покушај да се Бог сједини са ђаволом за хришћанина увек остати неприхватљив и да у позиву да се окрене Истоку нема потраге ни за каквом новом вером. Он даље каже да је управо православље оригинално хришћанство и да је успело да одоли католицизму и протестантизму. Што се тиче религија Истока, Трубецки каже да ако нема ништа што би православни хришћани у догматском смислу могли да науче од њих, ипак има нешто што би могли да позајме од народа Истока у области религиозног живота, а то је управо – њихов однос ка религији.

Он каже нека буде да су те религије са наше православне тачке гледишта и сатанска лаженаука, али да је важан однос који адепти тих религија показују према својим веровањима, а какав треба да буде однос према истинској религији. За разлику од нас православних хришћана, који се у реалности одушевљавамо малим бројем људи који истински живе православном вером, док сами тако не живимо, у Индији, на пример, читава села су умирала од глади када је летина била уништавана за време честих временских непогода у том делу света, поштујући религиозно правило о неубијању крава као светих животиња. Ти људи су били убеђени да је спасење душе у складу са њиховом вером важније од било каквих земаљских блага, па чак и од самог живота. Управо у том интензитету реалног животног религиозног искуства народа Истока се и састоји позив евроазијаца да се окренемо Истоку и да је то оно што можемо да научимо од њих.

Николај Трубецки каже да не мењајући догматску суштину своје православне вере, Руси морају да ту веру направе центром свог живота као што су то Индијци урадили са својом вером. И само под условом да уместо коришћења неке врсте аутоматских верских формула, направе своју веру првостепеним фактором свог свакодневног живота, Руси могу да изграде нову руску националну културу да буде велика као што су све велике културе велике управо због суштинске религиозне компоненте која је уграђена у њих.

На крају кнез Николај Трубецки каже да су све културе без религије склоне опадању и да је промена у области односа ка својој вери проблем личног живота сваког човека. А у том јачању општег преко појединачног и спољашњег (културе) преко унутрашњег се и састоји главна разлика између источног и западног начина решавања животних проблема.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *