Евроазијски пут Светог Александра Невског

aleksandar_nevski_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Једна од најважнијих историјских епизода које су уграђене у темеље евроазијске идеологије, а која оправдава руски цивилизацијски избор истока, а не запада, је прича о Светом Благоверном кнезу Александру Невском. Александар Јарославич Невски (1221-1263, у монаштву Алексиј) који је био кнез Новгородски (три пута), велики кнез Кијевски, велики кнез Владимирски и велики кнез Переслављ-Залески, свакако спада међу највеће историјске личности Русије. Био је војсковођа, државник и кнез-схимник. Војсковођа је био јер је предводио руску војску у борби против западних завојевача, државник је био јер је стајао на челу раних руских градова-држава и јер је омогућио да северо-западна Русија не буде покорена од стране монголске империје, а кнез-схимник је био по свом високом социјалном положају и свом примању монаштва. Неки га чак називају и филозофом, а православни писац А. Солиницин сматра да је то тако јер је спасао душу народа, његову веру и православну цивилизацију, наслеђену од Византије, при чему се покорио Монголо-Татарима, али је, ипак, изашао отуда као победник. У чему је, заправо, евроазијски пут Светог Александра Невског?

Пре свега, да наведемо историјске чињенице. Александар Невски је сматрао Немце опасним непријатељем. У муњевитом походу 1241. године их је победио и повратио древну руску тврђаву Копорје, одакле је прогнао немачке витезове. У зиму 1242. године је ослободио Псков, а 5. априла исте године је у чувеној бици на леду Чудског језера задао одлучујући ударац витезовима Тевтонског реда. Крсташи су били потпуно уништени, а име Александра Невског је постало славно у целој Русији. Тада се Александар Невски окреће истоку, то јест мислима о могућем нападу велике монголске империје, која се брзо ширила на запад. 1242. године Александар је заједно са својим оцем Јарославом пошао у Златну Хорду са циљем да покуша да се договори са ханом Батијем. За то је било потребно време и прве успехе је постигао Александров отац Јарослав, који је у међувремену умро. Његове напоре је наставио Александар, чији је циљ био савез са Златном Хордом да би спречио уништење руских земаља којима је управљао. При томе је обећао да ће дати подршку Батију, омогућавајући му војне походе на истоку, чиме је он постао главна сила Велике Степе. Због тога се побратимио са сином хана Батија Сартаком, чиме је, практично постао Батијев син. После смрти хана Батија, Александар је наставио да води исту политику и са његовим наследником ханом Берке. Александар Невски је укупно четири пута путовао у Златну Хорду са мисијом да одржи савез и мир са Монголо-Татарима у чему је у потпуности успео. Залог су увек били слобода и независност руске земље и одбрана православља. Александар се саглашао на то да Монголо-Татари могу да врше попис становништва, што је посебно бринуло слободољубиве житеље славног Великог Новгорода, чији је Александар кнез, као што смо већ написали, три пута био, као и да Руси плаћају данак. На повратку из последње, четврте мисије, не дошавши до Владимира, у месту Городцу, у манастиру је примио монашки чин, под именом Алексиј, где је и умро.

Са друге стране, други моћни руски кнез, Данило Галицки, који је био кнез Галицки, кнез Волински, кнез Кијевски и краљ Русије од 1254. године, покушавао је да балансира између Истока и Запада на свој начин. У тим својим покушајима, примио је круну од римског папе Инокентија IV. Водио је борбе и са Литовцима и са Монголо-Татарима, при чему је много народа гинуло, да би на крају прекинуо односе са новим папом Александром IV, који је допустио литовском кнезу Миндовгу на нападне руску земљу, али је, при томе, задржао краљевску круну. Кнез Данило није пристао на уједињење католичке и православне цркве. Ипак, југо-западна Русија није успела да избегне монголо-татарско ропство, а кнез Данило Галицки је остао без подршке са Запада када му је то било потребно.

Један од оснивача класичног евроазијства Георгиј Вернадски, написао је у Прагу, 1925. године есеј под називом “Два подвига Св. Александра Невског”, који је објавио у “Евроазијском временику”. У том есеју он пише “у 13. веку само постојање Русије, њен посебни културни свет између Европе и Азије био је постављен на карту и било је неопходно изабрати између Истока и Запада… Избор руског кнеза Данила Галицког пао је на Запад”. Историја је показала да је тај избор био неправилан, јер је као последицу имао колосално разорење и уништење руског народа у Галицко-Волинској кнежевини од стране Монголо-Татара. Иако је кнез Данило рачунао на подршку Запада, на крају је није добио. Вернадски скреће пажњу на то да је за разлику од њега Александар Невски изабрао Исток, да би се под његовом заштитом одбранио од Запада. Александар је осетио да је предстојало подржати живу енергију руске културе – православље. Како примећује Вернадски, латинство је било агресивни и ратоборни религиозни систем, који је хтео да покори православље. Монголска империја у та времена, то јест док није примила ислам, није била таква, већ је представљала толерантан политичко-културни систем. Спасавање православне вере је и био основни принцип Александрове политике. Он је имао двојак историјски задатак: заштита граница Русије од латинског Запада и учвршћивање националног самосазнања унутар граница. Вернадски пише: “Александар је у Монголима видео дружељубиву силу у културном смислу, која је могла да му помогне да сачува и утврди руску културну самобитност”. Карактеришући Невског, он указује да “Александар није само политичар и војник, већ је он, пре свега, дубоко верујући човек и добар Богослов, а да је његова религиозно-морална филозофија била уједно и политичка”. Два подвига Александра Невског, по мишљењу Вернадског, се састоје у подвигу одбране од Запада и подвигу смирења на Истоку. А циљ је био један – очување православља као морално-политичке силе руског народа и тај циљ је био постигнут.

Вернадски закључује да Александар Невски и Данило Галицки оличавају два исконска, али супротна културна типа у историји Русије, па чак и шире од тога, да оваплоћују у себи светски тип “источњака” и “западњака”. Он даље пише да је у 19. веку све то постало познато у Русији као подела на “западњаке” и “словенофиле”. Типове два руска кнеза – Александра Невског и Данила Галицког он пореди са јарким светионицима два погледа на свет и при томе запажа да је наслеђем блиставих, али непромишљених подвига једног постало латинско ропство југо-западне Русије, а наслеђем подвига другог велика руска држава. Да је избор Светог Александра Невског био исправан и да је Георгиј Вернадски, као историчар, то правило оценио, сви можемо да видимо и данас на актуелном примеру са ким се и против кога бори југо-западни део некадашње велике руске државе – западна Украјина, такозвана Црвена Рус (Галиција и Волина), а против кога се бори савремена Русија.

На основу свега овога као закључак можемо да цитирамо Л.Г.Апенишеву, доцента на катедри за филозофију Алтајског државног аграрног универзитета, да је социо-културне традиције у односу према Истоку, засноване од стране Александра Невског, а које се базирају на националној и религиозној толеранцији, важно сачувати и у данашње време. На примеру Александра Невског треба се учити мудрој дипломатској политици, која треба да буде евроазијска и која се састоји у балансирању између Истока и Запада, уз очување суверенитета и самобитности Русије. Због тога није случајно што се Александар Невски поштује на МГИМО (Московски државни институт за међународне односе) као родоначелник руске дипломатије. Поменимо овде да и министар иностраних послова Руске Федерације, Сергеј Лавров, карактерише политику Александра Невског као многовекторну и успешну. Морални аспект политике Александра Невског се огледа у знаменитим речима – “Бог није у сили, већ у правди”. Патријарх РПЦ Кирил, такође, говори у прилог Светог кнеза Александра и указује на то да је он актуелан и за Русију у двадесет првом веку. Политика Александра Невског се поклапа са евроазијским погледом на свет, а који се састоји у давању предности духовних вредности над материјалним. Томе смо сви сведоци данас када Русија одбија да прихвати екстремно либералне вредности, као што је на пример признање хомосексуализма за нормалност и неограничена слобода која укључује и нападе на религиозна осећања верника, а које Запад покушава да јој наметне. Александар Невски је разумео да је духовно ропство горе од политичког и да је религиозно насиље теже од физичког.

Кто к нам с мечом придет, тот от меча и погибнет!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *