Евроазијски савез – историјска неизбежност

natalija_kljajic2_smallПревела: Наталија Кљајић

 

Није прошло ни двадесет година од распада СССР-а, када је већ постало јасно да је започело питање о повратку историјски јединственог културно-економског простора, да је дошло време да се то питање званично врати на дневни ред. Што се и десило.

semjon_uralov
Што је најважније, то није учињено због “совјетске носталгије” и не због задовољавања “империјалних амбиција”. Апсолутни императив евроазијске интеграције је диктиран веома реалним изазовима стратешког карактера. Пре свега, реч је о опстанку Русије и са њом историјски повезаним народима у условима глобалне економске кризе и са њом повезаног колапса – преформатирања постојећег светског поретка. Избор и није тако богат: или ће нас раскомадати већи играчи (уз утврђење, уместо озлоглашене једнополарности моћних регионалних економија), или ћемо изградити сопствену светску економију. Друга опција је и пожељнија и логичнија, јер је управо у стању света-економије простор Евроазије постојао последњих неколико стотина година.

За Евроазију су карактеристичне посебне форме државности. Наша културно-историјска традиција сматра државу главним носиоцем суверенитета и највећом вредношћу. Посебни облици евроазијске државности утичу на политичку културу. Неко то назива тенденцијом ка ауторитарности, неко у томе види наслеђе Хорде, неко објашњава евроазијске форме државности као неопходност контроле огромне територије.

Заправо, није толико важно зашто се код нас формирала таква традиција. Много је важније на који начин ће се та специфична политичка култура Евроазије искористити за изградњу новог Савеза и државе. Држава у Евроазији нема природне границе и константно уводи нове народе и територије – на крају државе Евроазије и онако природно гравитирају ка интеграцији. На тај начин, никаквих облика, осим савеза држава у Евроазији, не може бити.

Управо у складу са том логиком, по том критеријуму, а не неком другом, створено је садашње савезно језгро – Русија, Белорусија, Казахстан, где се држава, као институција сачувала или успоставила после катастрофе 91-ве године. Због тога је Казахстан, који живи у степској политичкој традицији, био у стању да уђе у језгро новог Савеза упоредо са Белорусијом, која се развијала у руској грађанској политичкој традицији.

И данас је много лакше интегрисати Белорусију и Казахстан, него интегрисати Белорусију и Украјину – без обзира на идентичност културно-историјске традиције Белоруса и Украјинаца. Истовремено, изузетна случајност је да су делови постсовјетског пространства, који нису имали државност, у много мањој мери заинтересовани за интеграционе процесе.

Уместо тога је изабран пут који води у национални ћорсокак, а као последица такве политике логична је дубока социјална и етничка криза – све до грађанског рата, као у Грузији и Молдавији.

Постоји очигледан парадокс развоја: што је више “суверена”, тј. мање интегрисана држава Евроазије, то је друштво неправедније, елите корумпираније, а као резултат – деградирана економија. А у исто време: што је више оријентисана ка интеграцијама, стабилнији је политички систем и држава мирније пролази кроз политичке кризе, а друштво адекватно реагује на рецидиве национализма, екстремизма и других манифестација немирних времена.

Евроазијски савез, који ће бити формиран 2015-те године, потребно је разматрати као историјску неминовност. А период од 1991. године до времена стварања новог савеза, исправно сматрати као период нових превирања. Уз одговарајућу интерпретацију политике и новије историје савезних и националних република.

У ствари, другог излаза и нема, осим да се изгради држава савезног типа у Евроазији. Зато што свака од република у Евроазији, која је кренула на пут националног развоја, неизбежно клизи у етничке и социјално-економске конфликте. У Таџикистану се не контролише национална граница, Азербејџан је још увек у рату са Јерменијом око свог дела Карабаха. Грузија и Молдавија су изгубиле територијалну целовитост, а та претња стоји и пред Украјином.

Свака од ових земаља је у националном ћорсокаку, али су све подједнако у деградацији и самоуништењу државе и након транзиције су од субјеката постали објекти политике. Зато је за националне републике опредељење за Евроазијски савез – опредељење за обнову државе. Пошто је у Евроазији могућа само држава савезног типа, за националне елите не постоји други пут, осим прелаза на сценарио развитка савеза.

Међутим, ту није довољна само жеља народа и елите да се креће путем интеграција. Поред политичке воље за реализацију сценарија интеграције, потребан је низ политичких акција усмерених на обнављање државе. Неопходна је консолидација напора над одабраним стратешким областима, где већ постоје сконцентрисани напори савезника.

Овај процес снажне концентрације напора, усмерених ка успостављању државе савезног типа, називамо евроазијским интеграцијама. Евроазијска интеграција, заузврат, после формирања Евроазијског савеза, доћи ће на следећи ниво и постати савезна интеграција.

Сматра се да је Римска империја вршила експанзију помоћу легија, које су шириле моћ Сената и народа Рима на суседне територије и варварске земље. Заиста, данас, после скоро две хиљаде година, ми мислимо да је инструмент експанзије и развоја била војна сила. У стварности, ситуација је била нешто другачија. Суседи Римске републике, а затим и оне које су ушле у састав Империје, ступале су са Римом у трговинске односе.

Појавили су се фактори трговине, започела је активна размена производа. Затим се због организовања трговине укључује процес, који данас називамо нормирање и израда закона како би се трговина одвијала по установљеним правилима која прихватају све стране.

Већина региона је ушла у састав Римске империје управо на принципу интеграције, тј консолидације напора у одређеним областима. А легије су се више бавиле уништавањем конкуренције, коју у Рим нико није ни звао.

Углавном су из истих разлога прошириване и руске границе. Треба се подсетити, да је експедиција Јермака Тимофејевича, која се завршила припајањем Сибира Московском царству, била опремљена трговцима и индустријалцима Строганова и њиховим личним средствима. Тек касније и сам Јермак је схватио у шта се претворила његова авантура, и “поклонио” цару Ивану Грозном Сибир, доказавши тиме да је поступао у име и за државу. Ко је то спонзорисао – мање је битно.

Не изненађује да је први успешан пример интеграције у Евроазији постао Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана. Имајући у виду специфичност економија евроазијских република – са јаким учешћем државе, стварање Царинског савеза је постало могуће само уз учешће државе у улози регулатора и арбитра Евроазијске економске заједнице, у којој равноправно учествују сви савезници. Иначе, у Царинском савезу нема ништа што је ново. По истом принципу је створена Европска унија, која се из почетка називала “Унија за угаљ и челик”, а слични савези постоје и раде у Јужној, Латинској и Северној Америци, у Азији.

На жалост, у заблуди су сви који у Царинском савезу виде неоимперијалистичке амбиције Кремља, као и они који га критикују због превише “економског прагматизма”: сва ваша интеграција се своди само на прављење новца.

Смисао Царинског савеза је у томе, што је то први степен интеграције, изграђен на универзалним принципима. Интеграција – то је процес, а не једнократна акција.

Не може се “решењем партије и владе” изградити нови Савез. Наравно, могуће је прихватити одлуку – али само то није довољно. При том, нико није имун на грешке. Чак и данас, упоредо са продором трговинске интеграције у Царинском савезу, приметне су бројне негативне тенденције. И то је нормално, јер док не буде избалансиран ниво развоја – неизбежни су губици у одређеним сегментима привреде. И задатак националних влада управо је да надокнаде те губитке на рачун националних ресурса, а не да минирају трговинске интеграције.

Дакле, Царински савез треба третирати као интеграциони пројекат првог степена, иза којег следи даља, дубља интеграција. Неке од евроазијских република ће кренути даље и ући у војно-политички савез, неке ће остати на нивоу трговинког партнера.

Основна карактеристика интеграције у Евроазији је у томе да савезне и националне републике, настале после распада СССР-а, постају економски и географски субјекти – унутар СССР-а међурепубличке границе су биле више политичка формалност, него основа независног постојања.

На тај начин су настали постсовјетски парадокси попут Крима, који је предат Украјини и данас је аутономна република у оквиру унитарне државе. Други пример је Јужна Осетија у саставу Грузије (80% становништва живи у Републици Северна Осетија – Аланија, која је део Руске Федерације на Кавказу). Узбекистан је дом великог броја Казаха, а на територији Киргизије постоје енклаве Узбека и Таџика. Слична прича је са Карабахом, где још постоје војни сукоби између Јерменије и Азербејџана. На крају крајева, Придњестровље, које је заправо суверена република, али по међународним нормама се сматра делом Молдавије.

Територија нашег дела Евроазије – потенцијални експлозив. Народи који насељавају земље будућег Евроазијског савеза, научили су да живе под спољашњим безбедносним штитом, које су обезбеђивале Совјетске, а пре тога царске оружане снаге и локална милиција.

Евроазија није изузетак од правила. На истом принципу, немогућа је било каква интеграција у Европу, ако њена безбедност није под плаштом НАТО снага. Неутралне државе у ЕУ су више изузеци од правила и углавном су окружене чланицама НАТО Алијансе. Ако погледамо историју интеграције источноевропских држава у ЕУ, видимо да је паралелно са интеграцијом ишао процес укључења у НАТО. Друго питање је, да је алијанса одавно престала бити одбрамбена и њени учесници плаћају авантуре САД по целом свету. То је цена европских интеграција.

У савезним републикама – Русији, Белорусији, Казахстану и националним републикама, које се припремају за улазак у савез, долази до брзих процеса интеракције и сарадње у војној сфери. Врховни савет одбране Русије и Казахстана, војне базе Руске Федерације у Киргизији и Таџикистану, контингенти мировних снага у Абхазији, Придњестровљу и Јужној Осетији, отварање војне академије ОДКБ у Јеревану и екстерне безбедносне гаранције за Карабах, нова ваздухопловна база у Белорусији и учешће белоруских предузећа у руском војно-индустријском комплексу.

Војна интеграција у Евроазији није само основа за излаз на следећи ниво после трговинског савеза, већ и кључни предуслов за сваку националну републику која жели да уђе у савез. Одсуство унутрашњих граница и слободан проток робе, људи и капитала мора бити обезбеђено на спољним границама. Иначе, неопходност и неизбежност војне интеграције најбоље разумеју управо у републикама “које једу хлеб невоље” – у Придњестровљу, Осетији, Абхазији, Карабаху.

Данас су контуре војнополитичког савеза јасно видљиве у ОДКБ – Организацији договора о колективној безбедности, која обухвата Русију, Белорусију, Казахстан, Киргизију, Јерменију, Таџикистан.

Наравно, организациона структура ОДКБ још увек је аморфна и често подсећа на саветодавни клуб. У мери распоређивања војно-политичке интеграције у Евроазији видеће се и нове организационе контуре будућих савезних оружаних снага.

Имајући у виду тестове који предстоје будућем Савезу после изласка војске САД из Авганистана, ризике грађанских немира у Украјини, Молдавији и Црноморском региону – организациона структура ОДКБ ће бити преиспитана у блиској будућности.

Што је интензивнија игра противника у Евроазији, брже ће бити формиране савезничке оружане снаге и самим тим ће војно-политички савез бити јачи. Као очигледан пример може да послужи пример рата са војском Сакашвилија 2008-ме, када је војно-политичка интеграција Русије и Јужне Осетије достигла ниво савеза.

Они који сматрају да су војна интеграција и безбедност савеза могући без политичке интеграције, или не схватају суштину историјских процеса или намерно уводе друштво у заблуде.

Безбедност Савеза – то је политичко питање, јер зависи од воље владајуће класе. Не треба страховати од расправе о предаји дела суверенитета у корист центра Савеза. Безбедност се, за разлику од трговине, не може изградити попут трговинске мреже – ослањајући се на предузимљивост и авантуризам. Питање безбедности – то је питање дисциплине и додатне имплементације пројекта, било да је то одбрана Савеза или мировне операције.

Све републике Савеза ће се неизбежно суочити са отпором националних елита, које не желе да се одрекну суверенитета, који они, елитистички, тумаче као попустљивост по питању власништва и предаји власти по наследству. У томе и лежи изазов лидерима република: ослањајући се на народ, где у највећој мери преовладава настројеност ка савезу, потребно је обуздати бунт националне врхушке и регионалних сепаратиста.

Уместо националних елита потребно је да дођу људи опредељени за Савез, који се руководе владавином савезних интереса, који претежу над личним и националним интересима. Представници националних елита који нису способни да превазиђу ограниченост националног размишљања, увек могу да се баве трговином и економијом – за њихову добробит су отворене могућности Царинског савеза.

Семјон Уралов, главни уредник пројекта “Однако. Евразия”

Извор: http://dobrososedstvo.info/dobro/ru/information/n_122/o_38208

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *