Европа као амерички протекторат и оруђе у Хладном рату 2.0

amerika_evropa_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

…А жена коју си видио јест велики град,
који царује над царевима земаљскима…
И Бог се опомену неправде њезине…
Откр. 17:18; 18:5.

Узроци сукоба са Русијом

Само две и по деценије после завршетка Хладног рата који се водио између САД и држава Западне Европе и њихових савезника са једне стране и Совјетског Савеза и његових савезника из комунистичког блока са друге, почео је Хладни рат 2.0. Док је састав сукобљених страна унеколико измењен (западни блок је ојачан већином земаља Источне Европе), силе стожери су остале исте – са једне стране су САД и Европска Унија, као и пратеће чисто вазалне државе типа Канаде и Јапана, а са друге је – Русија, која је, у суштини, прихватила основне западне вредности – демократију, људска права (у границама сопствене традиције) и механизам слободног тржишта у економији. Поставља се питање шта је онда разлог за покретање новог хладног рата, ако више нема основне идеолошке препреке – комунизма? Одговор је једноставан и сви га знају – главни разлог је успон Русије и њена одбрана сопствених геополитичких и геоекономских интереса, који озбиљно сметају изградњи тоталитарног једнополарног света, чији архитекти тек што су се понадали да је терен за постављени циљ очишћен и да се историја, то јест динамика политичких и социјалних промена у свету ближи крају (сетимо се Френсиса Фукујаме и његове књиге “Крај историје и последњи човек”).

Конкретан повод за почетак Хладног рата 2.0 био је украјински конфликт. О чему се, заправо, ради у украјинском конфликту? У Украјини је дошло до политичког преврата у моменту када је изгледало да ће се украјински пројекат, који има сепаратистички карактер у односу на руски свет коме историјска Украјина (Малорусија) припада, а на коме се стрпљиво радило нешто више од двадесет година од проглашења независне Украјине, коначно успешно завршити потписивањем уговора о њеном придруживању Европској Унији (у оквиру програма “Источно партнерство”), али је у последњем тренутку, у новембру 2013. године, на самиту у Виљнусу, потписивање, не одбачено, него само одложено. Одмах после одлагања потписивања, почеле су да се пуштају гласине да председник Украјине Виктор Јанукович и председник владе Николај Азаров намеравају да присаједине Украјину тадашњем Царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана, који се 1. јануара 2015. године трансформисао у Евроазијски економски савез. Иако су и до тада трајали протести опозиције, које су предводили Арсениј Јацењук, Олег Тјагнибок и Виталиј Кличко, одлучујући моменат се десио онда када је Запад проценио да његов пројекат у последњем тренутку може да буде онемогућен и да се његово геополитичко чедо може вратити матичном свету из кога је упорно чупано. Дат је сигнал да се крене са радикализацијом и у акцију су ступиле екстремне националистичке (неонацистичке) бандеровске организације из западне Украјине, које су годинама припремане за такав сценарио. У центру пажње нашао се симбол – Идеја нације (латинична слова “N” и “I”, при чему слово “I” пролази кроз слово “N”), који личи на германске руне, а који су још крајем 80-тих година прошлог века почели да промовишу западно-украјински бандеровски националисти (неонацисти) као на пример Јарослав Андрушкив (први председник Социјал-Националне партије Украјине, касније партије “Слобода” Олега Тјагнибока)[1] и Андреј Парубиј, бивши командант Мајдана, бивши секретар Савета националне безбедности и одбране Украјине, садашњи народни депутат Врховне раде Украјине и први заменик председника Врховне раде Украјине, а кога неки сматрају организатором масакра у Дому Синдиката у Одеси.

Запад се активно укључио у дешавања на кијевском Мајдану, гурајући део Украјинаца у сукоб са легално изабраном влашћу и својим сународницима који се нису мирили са надолазећим злом. Сједињене Америчке Државе су директно преко својих емисара, као што су били Џон Мек Кејн и Викторија Нуланд давале подршку насилним демонстрантима у Кијеву. За њима су у подстрекивање крвавог преврата кренули и тадашњи европски званичници, попут Кетрин Ештон и Штефана Филеа.

Тако је најдиректније после окончања Хладног рата, Запад бацио рукавицу у лице Русији, директно улазећи у њено двориште, то јест пробијајући такозвану зону Великог Лимитрофа – велики међуцивилизацијски појас, који се по руском филозофу, геополитичару, филологу, историчару и лингвисти Вадиму Цимбурском протеже од прибалтичких држава, кроз Источну Европу, преко Кавказа, постсовјетске Централне Азије и такозване старе Тибето-Синцјан-Монголске Централне Азије до Кореје, а који раздваја засебну руску цивилизацију, по терминологији Цимбурског – Острво Русију, од других цивилизација. Иако је ова међузона већ раније била пробијена од стране Запада захватом држава Источне Европе, Украјина представља њену најосетљивију тачку, јер се ради о држави која припада историјској Русији, а чији би потпуни пад под шапу Запада и њено окретање против Русије, означило тежак геополитички пораз Кремља. При томе је Запад, не први пут, грубо прекршио принцип за који се сам декларативно залаже, а то је неподржавање насилних политичких преврата, већ решавање конфликата путем мирних преговора. Русија је одговорила припајањем Крима на основу легитимно изражене народне воље његових становника на референдуму и политичком и хуманитарном подршком оружаној борби народа Донбаса, који је одбио да живи у држави у којој се величају ратни злочинци и нацистички помагачи Степан Бандера, Роман Шухевич, Јарослав Стецко и други. Тако циљ Запада – потпуно стављање Украјине под своју контролу, није био остварен, јер је планирани “блицкриг” украјинске војске, углавном састављене од чланова поменутих бандеровских неонацистичких организација и мобилисаних војника, на југо-истоку земље пропао. Армија ДНР-а и ЛНР-а се консолидовала и, чак, кренула да узвраћа ударац. То је био знак Западу да покрене невиђену дипломатску и медијску кампању против Русије и председника Путина, а ускоро и да јој уведе економске санкције, чиме је и званично почео Хладни рат 2.0

Европа као амерички протекторат

Улога Европске Уније у текућем конфликту са Русијом је опредељена потезима које она повлачи, а који се у доброј мери могу описати као слеђење радикалног курса који диктирају САД. Иако САД и Европска Унија припадају истом цивилизацијском блоку, што нас води ка логичном закључку да и њихово деловање треба да буде координирано, ипак Европска Унија представља засебан политичко-економски ентитет, који има своје посебне интересе, а који не морају увек да се поклапају са америчким. То се не односи само на Европску Унију у целини, већ и на поједине државе унутар ње. Као пример не слеђења курса који диктирају САД можемо да узмемо инвазију Ирака, са којом се Немачка и Француска нису сложиле и које никада нису послале своје трупе у тај рат.

Међутим, у случају украјинске кризе, не ради се о некој регионалној сили коју треба сломити, већ о глобалном непријатељу Запада – Русији, која је показала решеност да брани своје интересе. Зато је Европа, хтела не хтела, била принуђена да прати САД у њеном јуришу према руским границама. Наравно да у Европи, а посебно у Бриселу, итекако има људи које није било потребно принуђавати на нови поход против вековног непријатеља, али већ од самог почетка кампање притисака и кажњавања Русије, појавила се и опозиција радикалном решавању насталог проблема. Ипак, политика конфронтације је превладала и Европа се нашла у истуреном положају у улози америчког пиона задуженог за напад. Улога непосредног извршитеља је, наравно, припала самој Украјини.

Ако се погледају конкретне акције предузете од стране појединих европских држава у притиску на Русију, није нимало случајно да их амерички геополитичар Збигњев Бжежински посматра као вазалне у односу на САД. Једна Француска раскида велики уговор са Русијом о куповини десантних носача хеликоптера типа “Мистрал”, који су делимично плаћени, а што представља невиђени скандал. Бугарска је била задужена да одради прљави посао око обуставе енергетског пројекта значајног и за Русију и за Европску Унију – Јужни ток. Балтичке државе су ту да непрестано “чачкају руску мечку” са слављењем својих јединица које су се бориле на страни нацистичке Немачке у Другом светском рату и ускраћивањем права не малој руској популацији који живи у њима. Пољска је ту да као нови главни амерички играч у Европи преузме иницијативу у случају да Немачка или Француска затежу. У игру су укључене чак и скандинавске државе да производе вести о руској опасности.

Јасно је да већини европских држава не одговара конфронтација са Русијом, јер нити Европа има морални кредибилитет да држи лекције Русији, нити има економске користи од уведених санкција.

Губици европске економије проузроковани санкцијама против Русије

Пратећи Америку, Европа је у марту 2014. године увела Русији економске санкције, као један од стандардних инструмената које Запад користи у остваривању својих циљева, када то не може да учини дипломатским путем. У почетку је елан Европљана био на релативно високом нивоу, мада су и тада неки упозоравали да би могло да дође до контра-ефекта, а како је време одмицало санкциона мотивација је сплашњавала и све је био већи број оних који су се залагали за прекид економског притиска на Русију. Зашто? Из простог разлога што циљ санкција није био достигнут, то јест Русија није престала да води суверену политику, а њена економија се није распала.

Европске санкције су биле индивидуалног карактера, то јест односиле су се на поједине грађане Русије, пре свега оне у власти или блиске власти и из света бизниса, као и секторалне, то јест оне које су биле усмерене на неке гране привреде, пре свега високотехнолошке и одбрамбене и на финансије. Русија је у августу исте године као одговор увела контра-санкције.

Услед увођења економских санкција Русији и контра-санкција, Европа је претрпела и трпи значајне губитке. Од почетка њиховог увођења, у Европи се поставило питање рационалности ове мере, јер у односу на Америку, чији трговински обрт са Русијом износи тек око 29 милијарди долара, услед чега Вашингтон има незнатне губитке, са Европом је сасвим други случај, јер је она главни трговински партнер Русије, па је тако у 2013. години трговински обрт између Русије и земаља Европске Уније износио 417 милијарди долара, а што чини нешто мање од половине укупног трговинског обрта Руске Федерације.

Главни трговински партнери Русије из Европске Уније су Холандија (76 милијарди долара), Немачка (75 милијарди долара), Италија (40,2 милијарди долара), Пољска (36,1 милијарди долара), Велика Британија (24,6 милијарди долара) и Француска (22,2 милијарди долара), а највећи део извоза из Европе чине прерађени производи и високотехнолошка продукција као на пример машине, опрема и транспортна средства (55%), хемијски производи (31%), фармацеутски и прехрамбени производи. Русија је управо последњу категорију – прехрамбену индустрију, изабрала као главну мету својих контра-санкција.

Иако су процене европских губитака услед санкција и контра-санкција различите, сматра се да оне износе минимално око 8-9,5 милијарди евра. При томе такозвани “амортизациони јастук” Европске Уније – Фонд за подршку пољопривреде, који износи око 400 милиона евра, није довољан да помогне губитницима. Тако на пример, илустрације ради поменимо какав су ефекат имале контра-санкције у Пољској, где 670 тона јабука које су биле предвиђене за извоз у Русију више никоме нису биле потребне. То је изазвало општенационалну кризу, услед чега је била организована пропагандна кампања, у оквиру које се позивало становништво да једе више воћа и да пије више сокова. Исту позицију је заузела Аустрија, где је министар пољопривреде Андре Рупрехтер позвао грађане да више купују јабуке као одговор на руске контра-санкције, при чему је рекао: “Ако бисмо сви јели једну јабуку више недељено, могли бисмо да неутралишемо губитке на тржишту воћа и поврћа”.

Поред директних губитака у пољопривреди, који су сами по себи довољно велики, јасно је да постоје и индиректни губици у привредним гранама које су повезане са извозом пољопривредних производа. Тако на пример губитке имају транспортне компаније и банке које су давале кредите фармерима, а, такође, и осигуравајућа друштва која треба да плате компензације.

Услед забране извоза млека у Русију, у Естонији је у јануару 2015. године откупна цена млека упоређујући са истим периодом прошле године, опала за 39%, а естонски произвођачи млека су израчунали да губе 4 милиона евра месечно. Откупне цене млека су снижење и у Финској и Шведској.

Са друге стране, новонастала ситуација је, како се изразио први заменик министра пољопривреде Белорусије Леонид Маринич, постала прави “Клондајк” за произвођаче који раније нису имали приступ руском тржишту, јер су они сада добили шансу. Тако на пример, од августа до децембра 2014. године извоз из Турске у Русију се повећао за 25%, из Кине за 10%, из Белорусије за 35%, из Србије за 36%, а из Македоније за огромних 228%.

Екхард Кордес, бивши руководилац компаније “Метро”, иначе председник Источног комитета немачке економије, говори о опасности за десетине хиљада радних места, јер са Русијом сарађује око 6,2 хиљаде немачких компанија.

Оцене комплетних губитака су доста различите, при чему најпесимистичније прогнозе говоре о 1 трилиону евра у дугорочној перспективи, док друге оперишу мањим цифрама, али које, свеједно, илуструју да се ради о озбиљним губицима. Тако је на пример, амбасадор Европске Уније у Русији Вигаудас Ушацкас поменуо цифру од 12 милијарди евра. А 9. фебруара министар иностраних послова Шпаније Хосе Мануел Гарсија-Маргаљо је изјавио да је Европска Унија већ изгубила 21 милијарду евра од сопствених и контра-санкција Русије.

Ипак, и поред очигледних губитака и негативних прогноза за дужи временски рок у економским односима Русије и Европске Уније, Брисел је продужио санкције, што говори о недалековидости и својеврсном мазохизму којим се подвргава Европа да би у стопу следила Америку.

“Источно партнерство” као део пројекта “Drang nach osten”

“Источно партнерство” је пројекат Европске Уније, који декларативно има за циљ развој интеграционих веза Европске Уније са шест држава бившег СССР-а: Украјином, Молдавијом, Азербејџаном, Јерменијом, Грузијом и Белорусијом. Пројекат је био представљен 26. маја 2008. године на Савету Европе за општа питања и спољашње везе, од стране тадашњег министра иностраних послова Пољске Радослава Сикорског уз учешће Шведске, а 7. маја 2009. године је одржан оснивачки самит у Прагу.

Као основне приоритете у односима са ових шест држава, Европска Унија је означила:

– Развој демократије и система управљања и обезбеђење стабилности
– Економску интеграцију са формирањем зона слободне трговине
– Енергетску безбедност
– Развој контаката међу људима, то јест либерализацију визног режима и борбу против незаконите миграције

Нова иницијатива укључује и потписивање двостраних уговора о придруживању у перспективи више-поменутих држава-партнера шесторке Европској Унији, а што треба да представља важан корак ка њиховој потпуној интеграцији у евро-атланско политичко и социјално-економско пространство.

Дакле, цео пројекат се отворено своди на то да се ових шест држава извуку из руске сфере интереса, при чему су се од њих очекивале структурне промене и пристанак на улазак у сферу евро-атланског утицаја, без осетне финансијске подршке. А финансијска подршка је, уствари, била главни интерес ових шест држава. Како у свом ауторском тексту за сајт “Руског савета за међународне односе” пише професор факултета за међународне односе СПбГУ, Николај Межевич, стварни циљ пројекта “Источно партнерство” никада и није био повећање нивоа животног стандарда становника земаља учесница у пројекту, већ промена њиховог интеграционог вектора и бесконачна трка за испуњењем критеријума одговарајућим овим или оним европским нормама. Другим речима, спречити могућност интеграције са Русијом-Евроазијом, давањем шаргарепе на веома дугом штапу, то јест коначно пробијање већ поменуте зоне Великог Лимитрофа и излазак Запада на руске границе.

Какви су резултати пројекта “Источно партнерство” до сада? Делимично позитивни за Европску Унију. На самиту “Источног партнерства” у Виљнусу, који је одржан 28-29 новембра 2013. године, уговор о присаједињењу Европској Унији су потписале Молдавија и Грузија, а Украјина, на чијем је челу тада био председник Виктор Јанукович, је тада одложила потписивање, да би Петар Порошенко касније, када је дошао на власт, потписао. А како смо већ рекли да је тај догађај, то јест непотписивање Украјине, био окидач за радикализацију протеста у Кијеву и почетак Мајдана, то је јасно да пројекат “Источног партнерства” носи изразити анти-руски карактер. Са друге стране Белорусија и Јерменија до сада нису потписале уговор о присаједињењу, већ су изабрале евроазијски интеграциони пројекат у којем још учествују Русија, Казахстан и Киргизија. Азербејџан за сада, такође, не намерава да потпише уговор, јер Европска Унија не може да му помогне у конфликту са Јерменијом око Нагорно Карабаха.

Друга Европа

Често се чује тврдња да постоји и друга Европа, различита од ове постојеће оличене у Европској Унији, која би могла да буде бољи партнер Русији у међународним односима. Да ли је то истина? И јесте и није.

Свакако да се не може негирати чињеница да би за Русију било боље да су на челу водећих европских држава партије и лидери који би потпуно уважавали принцип вишеполарности у светској политици, а што значи да би третирали Русију и све друге земље као равноправне партнере, а не са надмене цивилизацијске висине, која погрешно претпоставља да Европа има примат над свима осталима и да остали треба у потпуности да следе њен цивилизацијски пут развоја. У Европској Унији, чак и оваква каква је, постоје лидери који показују много већи степен уважавања према руској позицији у међународним односима, него званични Брисел и то је добро. Узмимо као пример Виктора Орбана (Мађарска), Милоша Земана (Чешка), Роберта Фица (Словачка), Алексиса Ципраса (Грчка), као и опозиционе лидере неких европских држава као што су Марин Ле Пен (Француска), Хајнц-Кристијан Штрахе (Аустрија) и Најџел Фериџ (Велика Британија).

У случајевима поменутих европских лидера који се налазе на званичним функцијама у својим земљама, а који су показали колико толико разумевање за руску позицију или симпатије према Русији или су дали неопрезне изјаве или само показују прагматичност у корист сопствених националних интереса, уследила је нека врста казнених мера или претњи да могу бити свргнути – против њих су организовани мини-Мајдани. Овде као пример можемо навести нападе на чешког председника Милоша Земана, против кога су организоване демонстрације на којима су људи показивали црвене пластичне картице као знак незадовољства његовим потезима (директно је превео на чешки назив руске групе “Pussy Riot” – какав грубијан!, а оптужили су га и да пије и пуши, што значи да је про-руски настројен), демонстрације против сада већ бившег председника парламента Словачке и вице-председника владајуће социјалистичке партије Павела Пашке, који је био принуђен да поднесе оставку због наводних оптужби за корупцију, демонстрације против председника владе Словачке Робета Фица и најозбиљније насилне демонстрације против мађарског председника владе Виктора Орбана, за кога је амерички лутајући распиривач Мајдана Џон Мек Кејн рекао да “спава са Русијом”.

Као аргумент за опрез, а не за егзалтирану подршку чак и овим европским лидерима, треба рећи да је у Русији, на пример, објављена вест да је Мађарска недавно продала Украјини старије тенкове Т-72, а председник Чешке Милош Земан је после Дана победе изјавио да би Русија могла да постане чланица Европске Уније, из чега опет избија дух некакве европске надмености, јер би Милошу Земану требало да буде познато да се Русија цивилизацијски већ определила за евроазијски интеграциони вектор. Поред тога, све земље чланице Европске Уније су увеле санкције Русији, иако неке невољно. Ипак, још ниједна није ушла у отворени бојкот санкција. Такође, још ниједна од поменутих земаља није напустила Европску Унију или НАТО пакт.

Што се тиче европских опозиционих лидера, чини ми се да је најбољи пример за ту другу Европу, цењена у српским патриотским медијима, госпођица Марин Ле Пен, вођа француског опозиционог Националног фронта. Она је недавно дала интервју руском сајту “Руска идеја”[2], у коме је заиста изјавила много тога са чиме би Русија итекако могла да буде задовољна, а што се односи на поштовање руских интереса, на стварање вишеполарног света и слично. Међутим и овде треба да се задржи доза опреза, јер код Европејаца, ипак, остаје тај осећај некакве надмоћи над другима и покушај да се они увуку у свој цивилизацијски оквир. Ево једног фрагмента из поменутог интервјуа:

“Олег Шендерјук:
Госпођо Ле Пен, Русија је за вас – део Европе, мост између Европе и Азије или самостална цивилизација?

Марин Ле Пен:
Ја мислим да је Русија европска држава и зато би хтели да видимо Европу од Бреста до Владивостока. И у пројекту те Европе коју ми хоћемо да изградимо – Европу националну, слободну и суверену – Русија ће неспорно заузимати своје место. Зато Русија треба да јача односе са европским земљама, а посебно са Француском и то на стратешком плану, на плану безбедности и на енергетском плану. И треба отворено рећи што се тиче стратешког плана: ако не почнемо да јачамо наше међусобне односе, ако Европска Унија продужи хладни рат, који она сада води против Русије – то ће гурнути Русију у загрљај Кине. И на тај начин ћемо се вратити у биполарни свет, а наш циљ је вишеполарни свет”.

Овде видимо да алтернативна Европа хоће да сведе Русију на чисто европску државу, а што није могуће, јер Русија то није? Русија је географски и у Европи и у Азији и то је чињеница. А по класичним евроазијцима Русија није ни европска, ни азијска, већ евроазијска држава. То значи, да у Русији има утицаја и Европе и Азије, али се и поред тога ради о самосвојној евроазијској цивилизацији, то јест о својеврсној симбиози, савезу словенских и туркских народа, а што су класични евроазијци још пре око сто година правилно оценили, а што се данас итекако потврђује ако погледамо састав држава које улазе у Евроазијски економски савез (Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија и Киргизија) и ОДКБ (Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргизија и Таџикистан) у којима заиста живи велики проценат словенског и туркског живља. Плус државе које природно гравитирају ка Евроазији и постојећим евроазијским савезима, иако још увек нису његови чланови, као што су Украјина, Узбекистан, Туркменистан, Азербејџан, Грузија, Монголија и Иран. Иако је Русија, како смо већ рекли, прихватила основне западне вредности као што су демократија, људска права и слободно тржиште, ту постоји једна задршка, пре свега у социјалној сфери, а то је да Русија не прихвата све западне вредности, то јест поставила је границу коју представљају традиције евроазијских народа, а које су дубоко укорењене у њиховим религијама. На крају крајева, Русија није изабрала чланство ни у једном европском пројекту, ни у Европској Унији, ни у алтернативном опозиционом пројекту Европе нација, већ је изабрала евроазијски пројекат. Русија се тиме цивилизацијски определила. Истини за вољу треба рећи да постоји и идеја, не пројекат, већ идеја такозване Велике Европе од Лисабона до Владивостока, али та идеја је данас у атмосфери Хладног рата 2.0 далеко чак и од озбиљног разматрања, а камоли од некаквог реалног плана или остварења. При томе, идеја Велике Европе од Лисабона до Владивостока свакако није идеја простог утапања целе Русије и Азије до Владивостока у Европу, што би неко могао да помисли у складу са називом саме идеје, већ се ради о идеји економске и безбедносне сарадње и обједињавања, а у којој би равноправно учествовала два пројекта – пројекат Европске Уније или неког алтернативног европског савеза и евроазијски пројекат. Такође се из одговора Марин Ле Пен чини да она нема баш пријатељски став према Кини и да се чврсто држи Европе. Такви ставови нису баш блиски званичној руској политици и Марин Ле Пен у том смислу тешко да може да буде директан савезник Русије, јер Русија итекако ради на свом повезивању са Кином без обзира на статус њених веза са Европом.

У истом интервјуу, Марин Лен Пен, такође, директно оптужује САД и Немачку за њихову хегемонију над Европом, а и помиње заштиту француских геополитичких интереса у Африци, на које она има право као што Русија има право на заштиту својих интереса. Претпостављам да када госпођица Ле Пен говори о вишеполарном свету, има у виду и Француску као један од будућих полова и интересе своје земље у Африци, али овде не треба заборавити да у Африци нема Француза, већ да је Француска тамо била присутна као колонијална држава, за разлику од, на пример, Донбаса где живи много људи који себе сматрају Русима, а који имају украјинско држављанство и који се налазе се под директном претњом не само ускраћивања својих људских права, већ и животне угрожености, од стране новог украјинског профашистичког режима који је на власт дошао незаконитим државним превратом, а што је битна разлика у односу на Француску и Африку. Дакле и поред тога што у интервјуу има доста коректних изјава које подржавају Русију, стиче се утисак да су ставови госпођице Ле Пен у одређеној мери националистички и да је непридвидиво шта би се десило са безбедношћу на простору од Лисабона до Владивостока када би партије сличног усмерења дошле на власт у Немачкој, Италији, Великој Британији и другим европским земљама. Стиче се утисак да сви ти лидери користе моћ нове Русије и популарност председника Путина за неке своје циљеве, што није спорно, али, није ни спорно остати опрезан према њима у смислу политике коју би они водили када би били на власти у својим земљама. Ипак, рекли бисмо да би било боље да они воде Европу, а не садашња гарнитура европских политичара, али да треба да се задржи доза опрезности, јер је било исувише лоших искустава са разним Европама, тако да вишак опреза није на одмет. Како каже руски министар иностраних послова Сергеј Лавров – Веруј, али проверавај.

Закључак

Европа данас није у потпуности самостална при доношењу политичких одлука, већ се налази под огромним утицајем САД, који је користе као оруђе против Русије у новом Хладном рату 2.0. Својевремено је познати немачки филозоф Ернст Јингер предвидео стварање уједињене Европе и сматрао је да ће она успети да одржи своју самосталност између два пола светске историје – руским и америчким, али да ће јој бити потребан “нови Лафајет”, који би узео на себе улогу експерта за конституционо устројство нове заједнице држава[3]. Међутим, Европа, за сада, не успева да одржи своју самосталност, с тим што опасности са истока од Русије у реалности нема, већ се ствара вештачка атмосфера русофобије, са циљем постепеног довођења тачке сукоба до усијања, а која би могла да испровоцира војни конфликт широких размера у који би као америчка вазална пешадија била истурена управо Европа, са циљем подјармљивања не само Русије, већ и слабљења саме Европе, а што би резултирало у, практично, потпуно американизованом једнополарном свету.

Русији са друге стране, услед горепоменуте улоге Европе, остаје да чврсто настави својим евроазијским путем и даљим развојем односа са Кином и другим државама које не желе свет у коме господаре САД и Европска Унија, а да у односу на Европу и даље води своју политику уклињавања, то јест развоја односа са појединачним чланицама Европске Уније, са циљем разбијања јединства европског анти-руског савеза.

[1]http://fashist.io.ua/s21811/ideya_nacie_-_nash_simvol

[2]http://politconservatism.ru/forecasts/rossiyu-atakuyut-potomu-chto-ona-yavlyaetsya-alternativoy-amerikanskoy-modeli-globalnogo-poryadka/

[3]http://politconservatism.ru/experiences/ernst-yunger-prizyv-k-miru/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *