Генерал Бакић – Не, још није готово…

andrija_bakic_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Драматични историјски догађаји су често огњено гротло из кога се рађају велике историјске личности. А то је посебно случај када се ради о ратовима као што је Његош записао: “Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио и земљу им за поприште, да се боре, назначио.”

Као да је са свим тим техничким проналасцима у 18-ом и 19-ом веку време почело да се убрзава, да се згушњава. Ваздух као да се пунио некаквом енергијом судбинског историјског прелома. Расла је друштвена напетост, негде у сфери духа је заискрила Гумиљовска варница која је покренула до тада успаване пасионарије. И све је убрзо било спремно за до тада невиђено крваво торжество – Први светски рат.

Први светски рат је за Русију био трагичан јер је омогућио беспризорнима излазак на светло дана и његово претварање за Русију у ноћ која је трајала 70 година. Док је Русија крварила у борби против Германа, беспризорни су отпочели насилни преврат који се претворио у крвави грађански рат. Сам Лењин је рекао: “Нека Немачка победи Русију! Дајте грађански рат!” (“…нельзя великороссам “защищать отечество” иначе, чем желая поражения во всякой войне царизму”; “неверен лозунг “мира”, лозунгом должно быть превращения национальной войны в гражданскую войну”; “наименьшим злом было бы поражение царской монархии и ее войск” – Лењин).

О томе овде и иде наша прича, то јест о генералу Андрији Бакићу.

Андрија Бакић се родио 31-ог децембра 1878-ме године у Црној Гори. По документима се изјашњавао као Србин. Основну школу је завршио у Андријевици, а затим прелази у Београд где завршава шест од осам разреда Треће београдске гимназије. Због оптужбе о умешаности у Ивањдански атентат на бившег краља Србије Милана Обреновића протеран је из земље, одакле одлази највероватније код ујака у Константинопољ где се задржава кратко време, а онда прелази у Русију у Одесу. 7-ог фебруара 1900-те године уписује се у пешадијску јункерску школу у Одеси. 14-ог фебруара 1904-те године је послат да служи у 8-ми Источно-Сибирски стрељачки пук на Далеком Истоку као ађутант батаљона. Формално је учествовао и у руско-јапанском рату (1904-1905), али не и у борбеним дејствима јер је његова јединица која је улазила у састав Јужно-Усуријског одреда била дислоцирана у Приморје где је била задужена да онемогући евентуални јапански десант до повратка руске војске из Манџурије. Међутим, како се Јапанци нису одлучили за улазак на територију Јужно-Усуријског краја то Бакићева јединица није ни дејствовала. Ипак, за своје добро служење Андрија Бакић је 31-ог јануара 1906-те године био награђен орденом Светог Станислава 3-ег степена. И даље наставља да напредује у војној служби, то јест 20-ог новембра 1906-те године постаје поручник, а 20-ог новембра 1910-те штаб-капетан.

Официрска служба младог Бакића није била нимало лака јер је он у то време често побољевао. Тако на пример још 1895-те године је прележао тифус, 1902-ге запаљење плућа, а 1905-те болест коже. Због свега тога 12-ог јуна 1913-те године напушта војску из здравствених разлога. У то време вероватно нико не би могао ни да претпостави како ће се окренути судбина овог младог и у то време болешљивог официра.

Што се тиче породичног живота Андрија је био ожењен Олгом Константиновић Данић која је, такође, била пореклом из Црне Горе. Њен отац је био генерал-мајор Константин Александровић Данић који је одликован за време руско-турског рата 1877-78 године. Андрија и Олга су имали троје деце, два сина и ћерку. 16-ог јануара 1909-те године се родио Михаило, 29-ог марта 1911-те Владимир, а 2-ог децембра 1912-те Јелена.

Међутим, ускоро избија Први светски рат који из корена мења судбину Андрије Бакића. Он је дубоко у себи чуо глас својих каменштака, а ноћу, у сну, видео је блесак огњева из старих кубура само тренутак пре него што пуља излети из цеви… А онда дим… Будио се са старим ратничким зовом у крви… Нема више мира… И не треба да га буде… Подноси молбу за повратак у војну службу и 31-ог јула 1914-те године бива мобилисан у Приморској области, а 22-ог септембра исте године одлази на фронт у саставу 56-ог Сибирског стрељачког пука.

На почетку рата је показао велике војне способности, што се огледало у његовим победничким акцијама над надмоћнијом немачком војском. Од јануара до маја 1915-те године учествује у борбеним дејствима на реци Равка. У априлу 1916-те године је пребачен у 63. Сибирски пук на северном фронту, да би био рањен већ у децембру исте године. Од октобра до децембра 1916-те године учествује у борбеним дејствима на Рижском фронту. 17-ог децембра 1916-те године је произведен у потпуковника. У јануару 1917-те године је постављен за команданта 55. Сибирског пука, али је после Фебруарске револуције смењен са свог положаја. Учествује у Лодзинској операцији. Бива рањен код града Сохачева. 24-ог јула 1918-те године постављен је за начелника 2. Сизранске стрељачке дивизије.

За своје заслуге у рату награђен је орденом Свете Ане 3-ег степена, орденом Светог Владимира 4-ог степена, орденом Светог Георгија 4-ог степена и Георгијевским оружјем.

Почиње грађански рат између црвених и белих. У условима грађанског рата често се дешавало да официри имају љубавнице. Такав случај је био и са Андријом Бакићем чија је изабраница постала зубни лекар гарнизона у Сизрану Олга Фјодоровна Јакименко са којом је прошао цео пут грађанског рата. Ипак, Бакић никада није престао да се брине о својој породици које је била евакуисана на сигурнија места.

Војска генерала Бакића наставља са борбеним дејствима и од 17-ог до 19-ог августа 1918-те године нападају Инзу. 7-ог октобра 1918-те пада бела Самара. 22-ог јануара 1919-те бољшевици заузимају престоницу Оренбуршких козака Оренбург што је био тежак ударац белима. Бакић је 16-ог фебруара 1919-те године постављен за командира 4-ог Оренбуршког армијског корпуса, а 22-ог фебруара “за личну храброст и заслуге у војсци” бива уписан у козаке Оренбуршке козачке војске.

Команда белих на челу са адмиралом Колчаком почиње да прави планове да поврати Оренбург. Оренбург је био велики индустријски центар, главни град Оренбуршке козачке војске и важан железнички чвор. Поред тога у граду је било више од 100 фабрика, а у њему је живело око 146.000 људи. Повратак Оренбурга би уз то повећао шансе за спајање са белим армијама Дењикина на југу чиме би био створен непрекидни бели фронт који би имао велике шансе за коначну победу над бољшевицима. Битка за Оренбург је почела у априлу и трајала је до јуна 1919-те године. Један од главних команданата беле армије која је кренула на Оренбург је био Андрија Бакић. Бакићева војска креће у напад и у жестокој офанзиви потискује бољшевике. 5-ог априла 1919-те године Бакић је унапређен у генерал-мајора. Велику препреку напредовању беле армије су представљале реке изливене у пролеће, као и блатњави путеви. Поред тога, у редовима беле армије је била врло активна и бољшевичка пропаганда која је имала за циљ разбијање унутрашње кохезије војске и прелазак белих војника на страну црвених. То им је и успевало. Без обзира на све потешкоће Бакићева војска је жестоко гонила бољшевике и приближавала се Оренбургу. Али како бива у свакој бици тако је било и у овој за Оренбург, то јест увек постоји тачка прелома која одлучује победника. 18-ог априла 1919-те почињу одлучујуће борбе за Оренбург, а 23-ег априла Бакић постиже максимални успех заузимајући хутор (врста села) Сиетовски. Код села Доње Чебенки долази до крваве битке прса у прса између белих и бољшевика. Три дана после тога 26-ог априла догодила се одлучујућа битка код села Архипова када је војска Бакића била у ситуацији да се одлучи између две варијанте: да се, ипак, повуче, с обзиром на све околности и да тиме избегне губитке, али и највероватније дозволи бољшевицима да преузму иницијативу на фронту или да крене напред са великим ризиком од погибије, али и са теоретском шансом да у случају успеха ослободи Оренбург. Бакић је изабрао другу варијанту и дошло је до тешке погибије његове војске, као и бољшевика, али је Бакић био заустављен и морао је да одступа. Тако је дошло до преокрета у бици после кога бели нису успели да се консолидују и покушај да се поврати Оренбург је пропао. Сматра се да је главни разлог неуспеха Бакићеве војске била недовољна бројност његовог корпуса, као и потпуни недостатак технике за наступање у условима изливених река и поплава.

Али не, ипак, још све није било готово…

Бакићев корпус се пребацује под Верхњеуралск где разбија 213-ти пук црвених. Ипак, бели се повлаче из Верхњеуралска, а Бакићев корпус одступа према Атбасару. При томе води борбе и у рејону Кустанаја. На неко време Оренбуршка јужна армија се стационира у граду Актјубинску (данас град Актобе на западу Казахстана) који је привремено био главна база у којој су се налазиле болнице, индендантства и штабови јединица. Међутим, 1-ог септембра почиње изненадни напад бољшевика на Актјубинск из правца села Всјесвјатско са југо-западне стране. На град се отвара снажна пешадијска и артиљеријска ватра. Над градом је летео бољшевички авион и бацао бомбе. Све то је произвело страшну панику у граду јер нико није очекивао црвене у том крају. Скоро цео град је кренуо у евакуацију и то на југо-исток где је био једини излаз према Тургајској степи. Бежало се како је ко могао, на коњима, у колским запрегама, у аутомобилима или пешице. Људи су били под непрестаном ватром, чули су се крици… Завладао је општи хаос. Ипак, маса људи је успела некако да се извуче и да после три дана дође до засеока Романовски који је био последњи насељени пункт према Тургајској степи. А у Тургајској степи су чекали безводне области, песак, надолазећа зима… Таква ситуација је унела туробно расположење међу војску и народ и многи су рекли да никуда даље неће одступати, већ да желе да се врате кући, па су се предавали бољшевицима. Многи козаци су отказали послушност и почели су да бацају и пале оружје. Ипак, они који су остали одлучили су да крену кроз Тургајску степу са циљем да покушају да се повежу са Сибирском армијом. Тако је почела епопеја која је касније названа – гладни поход. Међу онима који су се повлачили је био и генерал Бакић са својом војском и народом. Пут је био дуг, тежак и неизвестан. А како се приближавала зима било је све теже. У то време пада град Омск који је био центар белих. 1-ог децембра бољшевици заузимају Семипалатинск, а 10-ог децембра Барнаул и тиме онемогућавају да се новоформирана Посебна Оренбуршка армија под командом атамана Дутова и Бакића споји са снагама генерала Капеља. Војска и народ су се кретали по малонасељеним пределима без хране и лекова. Спавали су под отвореним небом. Јели су коње и камиле. У ретким насељеним местима су узимали храну и одећу, али то није било довољно за многобројну масу људи. За све што су узимали плаћали су колико су могли, што некада није било довољно, али су, ипак, плаћали. Смртност од хладноће, глади и тифуса је расла. Оне који су били тешко болесни остављали су да умру у насељеним местима, а оне који су умирали на путу нису успевали да сахране… 13-ог децембра је пао и Каркалинск. Зато се отступајућа маса окреће према Сергиопољу. Тај део пута је био најтежи. Температуре у степи су падале и до -30, -40 степени… Ипак, и поред свега, војска и народ стижу некако у Седморечје у град Сергиопољ. Последице дугог пута су биле страшне. Око 90% људства је било болесно од различитих облика тифуса. И Бакић је прошао гладни поход… Мислио је у себи – Не, још није готово…

Међутим, предаха није било јер су бољшевици и даље притискали, па тако убрзо пада и Сергиопољ, где се и заустављају јер је даље било тешко напредовати због јаке зиме. Беле војске крећу према Кини и Монголији. За све то време Бакић није клонуо духом, сачувао је присебност и високу борбену способност јединица којима је командовао, бринуо се за војску и народ… У тим тешким тренуцима када је требало одлучити да ли да се прелази у Кину или да се, ипак, остаје у Русији, Бакић не жели да као обичан избеглица одступи у Кину већ одлучује да се бори докле год постоји и последња могућност. Иако слабо наоружани, без довољно одеће и хране, са прележаним тифусом, славни Оренбуржци настављају да се туку против црвених успевајући да извојују мање, али за морал важне победе. Ипак, бољшевици сакупљају најјаче снаге и потискују Бакићеве храбре трупе према Кини. Бакић почиње преговоре са кинеским властима и успева да се договори о условима преласка који нису били најповољни јер су морали да предају оружје. Када су бољшевици видели шта Бакић намерава крећу у напад коњицом да заробе или побију своје непријатеље пред самом границом пре него што пређу у Кину. Међутим, козаци и војници отварају ураганску ватру из свих оружја на црвене који трпе велике губитке и повлаче се назад… У тој акцији Оренбуржци су практично потрошли последње резерве муниције урадивши тиме све што је било у њиховој моћи да одбране Русију од зла и са свешћу о испуњеном дугу су прешли границу са Кином и ушли у страну земљу. То се догодило између 6 и 7 часова ујутро 14-ог марта 1920-те године. Бакић је са својом војском од око десет хиљада људи био интерниран у логор на реци Емиљ у кинеској провинцији Сикјанг. Значи, не, још није било готово…

У току јуна или јула 1920-те године атаман генерал Дутов поставља Бакића за генерал-лајтнанта. Дутов је овако написао о Андрији Бакићу:

“Одважан и јако храбар. Међу својим војницима и командантима је врло популаран, и ужива велико поштовање. Добар је руководилац и вођа. Увек је дисциплинован, строг и чврст у својим захтевима. Чврстих је убеђења. Поступа храбро у борби и одважан је у задацима. Врло је начитан. Током битке је апсолутно сталожен и паметно упрвља својим трупама.”

Међутим, тешки дани за Андрију Бакића се настављају. 22-ог јула 1920-те године Бакићева љубавница Олга Јакименко је у стању нервног растројства од кога је, иначе, патила, на жалост, извршила самоубиство.

У то време бољшевици добијају дозволу кинеских власти да уђу у Кину и да заврше са Бакићем. 7-ог фебруара 1921-ве године гине атаман Дутов. 24-ог маја 1921-ве године под притиском бољшевика Бакић почиње повлачење кроз Џунгарију према Монголији. 3-ег јуна 1921-ве године битка на реци Кобук. 2-ог јула 1921-ве године Бакићева војска осваја град Шара-Суме и Алтајску област коју припаја Монголији. 25-ог јула 1921-ве године Бакић сазива управнике Шара-Суминског (Алтајског) округа Сикјанга са циљем да их политички придобије за себе.

Негде у то време један други бели официр, смртни непријатељ црвених, легендарни, неустрашиви барон Роман Фјодорович Унгерн Фон Штернберг са својом Азијатском дивизијом улази у Монголију окупираној од стране Кинеза и врши напад на престоницу Монголије Ургу (касније Улан-Батор) и ослобађа је. Урга дочекује Унгерна и његову белу армију као ослободиоце. На трон великог монголског хана свечано је засео Богдо Геген Осми. Барон Унгерн добија титулу хана. Генерал Бакић ступа у везу са Унгерн-Каном и формално му се подчињава. Барон Унгерн проглашава генерала Бакића за начелника Југо-Западне Монголије, а Монголи му, такође, дају титулу хана. Унгерн и Бакић – војни господари Монголије! Бакић опет дубоко у себи чује глас – Не, још није готово…

Барон Унгерн креће у поход на Русију. 20-ог августа 1921-ве године бива заробљен. Бољшевици му суде у Новониколајевску (данашњи Новосибирск). Главни тужилац је Јарославски. Осуђују га на смрт и стрељају. Али не, још није готово… Ту је још Бакић. Он је остао последњи.

Бакић зна да је Русија поробљена и зна да је ситуација у Русији не тешка, него немогућа, али никада, па ни у најтежим тренуцима, није губио наду на повратак и наставак борбе против бољшевика. Био је идеалиста. Зато је почео припреме и формирао народну револуционарну армију која је имала чак и свој политички програм који је био уперен против бољшевика, али је и заговарао социјалну правду. То је било одражено и у изгледу заставе направљене специјално за поход на Русију, која је била са црвеном позадином на којој се налазила руска тробојка. Застава је симболизовала примирење старог (белих) и новог (сељака-устаника) као уједињење у борби против бољшевика.

znamenje_narodne_armije_generala_bakica

4-ог септембра 1921-ве године Бакић креће у поход на Русију. 19-ог септембра 1921-ве године Бакићева војска се спаја са војском јесаула Кајгородова код манастира Саргољ-гун. Два дана касније предузимају напад на манастир који се завршава неуспехом. Али и даље се воде упорне борбе под врло тешким условима. Бакић покушава немогуће. У таквој ситуацији где један пасионариј гори у ратном пожару вукући све за собом у тај пламен јавља се све више група војника и официра који га напуштају и предају се црвенима. Тако на пример у ноћи 19-ог октобра Бакићев одред је напустила група од 306 официра и козака. Када је Бакић то сазнао, кренуо је у потеру за њима, стигао их и ту је почела пуцњава између дојучерашњих сабораца где је било мртвих и рањених. Бакићеви војници су успели да ухвате групу козака на чијем челу је био јесаул Рогожкин кога је као дезертера, како се говорило у корпусу, убио сам Бакић.

Под непрестаном борбом Бакић се повлачи у Уранхајски крај где од 8-ог до 10-ог децембра 1921-ве године води неуспешне борбе са уранхајским партизанима. За то време и у Монголији се десила комунистичка револуција. Измучени вишегодишњим непрекидним борбама, болестима и рањавањима, са мало преосталог људства, скоро без муниције, 30-ог децембра 1921-ве године остаци Бакићеве војске која је бројала око 700 људи се предају одредима монголских комуниста под командом Хатан Батора Максаржава. До сада нису потпуно разјашњене околности под којима се десила предаја Бакића Монголима. Постоје три верзије. Према једној Монголи су разоружали Бакића на превару, по другој Бакић се предао Монголима под условом да задржи оружје и пређе под њихову команду, а према трећој, најлепшој – Бакић је после битке демонстративно одбацио револвер од себе и по снежној, белој монголској степи кренуо на челу колоне са великим дрвеним крстом у рукама као величанственим гестом смирења… Ову верзију је потврдио чак и бољшевички командант Бајкалов.

3-ег фебруара 1922-ге године нова комунистичка монголска влада предаје Бакића и његову војску бољшевицима.

25-ог маја 1922-ге године бољшевици организују судски процес против Бакића и његових сарадника у Новониколајевску коме се придаје велики јавни значај. Главни тужилац је исти онај Јарославски као и против барона Унгерна. Бакић је осуђен на смрт. До 8-ог јуна 1922-ге године је стрељан. Да ли је сада готово? Не, још није готово… И никада неће бити готово!

Епилог

Удовица генерала Бакића је једно време живела у Владивостоку, а када су комунисти почели да је испитују, побегла је са децом у Кину, у град Харбин где је била велика колонија белих избеглица. Како је касније говорила Олга, унука генерала Бакића, они су тамо живели бедно без средстава за живот. Бакићева жена је била затворена особа и одбијала је да прича како су живели у Русији и Кини. Она на почетку чак није ни веровала да је Бакић стрељан, али касније је то прихватила и смирила се. Старији Бакићев син је касније завршио архитектуру на Харбинском политехничком институту и оженио се са руском емигранткињом. Бакићева унука Олга Бакић се касније преселила у Канаду где је радила на Универзитету у Торонту на катедри за славистику.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *