Геополитичка реалност и руски интеграциони пројекат: Могућности за Србију

natalija_kljajic2_small Приредила: Наталија Кљајић

 

Русија и Србија су “копно и острво православне словенске културе”. Током историје, везе између две земље нису биле одређене само у категоријама “политичке целисходности и окружења”, “економског прагматизма и интереса”, као што се и данас не заснивају искључиво на “прагматичним и рационалним основама”. Те везе су вековима проверене, утврђене и пренете у наслеђе руском и српском народу.

Није потребно понављати и посебно објашњавати посебан однос Русије према “уједињеним по вери и крви” Србима и разлоге њеног уласка и учешћа у Првом светском рату, пре једног века. У Манифесту од 20. јула 1914., који је објавио ступање Русије у рат пише: “…следећи своје историјске завете… не само устати за неправедно окривљену нашу братску земљу, већ и заштитити част, достојанство и интегритет Русије и њен положај међу великим силама”.

И сада, после сто година, није тешко приметити колико је заједничких аспеката у тексту Манифеста из 1914., и садашње ситуације, када су и Србија и Русија изложене огромним притисцима Европске Уније и њеног ментора САД. То се посебно односи на једну оцену из Манифеста, где је Србија тада представљена као “неприхватљиво суверена држава”, од стране великих сила.

Догађаји који су иницирали појављивање Манифеста, само су открили ланац колосалних геополитичких потреса, које је донео 20. век. Међутим, ти глобални потреси, промена идеологија, ломови самог државног уређења, нису променили перцепцију Србије и Срба у Русији, нити Русије и Руса у Србији. Подршка руског јавног мњења Србима (довољно је поменути Републику Српску и Косово и Метохију) остала је непромењена и безусловна, чак и у време смањеног интереса за спољну политику значајног дела становништва, у времену друштвено-економских потреса и политичке трансформације Русије 90-тих година.

Анкете које су спроведене у Русији 1998. године, показују изузетно познавање географије и хронике југословенског конфликта, при чему само 14% испитаника није показало интересовање за те догађаје. Занимљиви су подаци везани за почетак сукоба на Косову и Метохији, по којима се 22% испитаника определило на страну Срба (5% за Албанце), а више од половине Руса је демонстрирало одсуство симпатије за обе сукобљене стране (59%). Међутим, како је сукоб ескалирао и кулминирао НАТО агресијом на СРЈ, мењало се и гледиште руске јавности. Код 4% испитаника НАТО агресија “није изазвала посебна осећања”, 1% је одобравало, 2% је разумело, док је код 81% анкетираних агресија изазвала узнемиреност и гнев.

Последња испитивања показују стабилност показатеља, укуључујући и податке о симпатијама Руса. To потврђују и резултати испитивања 13-14 септембра 2008. поводом суверенитета Косова, које су експерти назвали директном последицом признања независности Абхазије и Јужне Осетије, од стране Русије. У том периоду, број оних који су подржавали одвајање и признање Косова је порастао са 15% на 31%, док се број противника признавања незнатно смањио (са 41% на 38%).

Притом је била константна тенденција “велике солидарности са Србима”. На десету годишњицу бомбардовања Србије само 16% Руса је сматрало да Русија не треба да се меша у југословенску кризу. Огроман број испитаника је сматрао да је Русија требала да наступа као посредник у преговорима како би се косовски проблем решио мирним путем. У броју не заостају ни присталице безрезервне хуманитарне, војне и других видова помоћи. Суштина посебног односа према Србима се види у искреном обраћању Владимира Путина у Народној скупштини, у коме је изразио братска осећања према Србији и приврженост даљем развоју руско-српских односа – “то је заиста апсолутно национални консензус”.

За нас је важно још једно запажање: у резултатима горе наведених анкета константна је перцепција догађаја у Србији као “слабљење позиција Русије на Балкану” (средњи показатељ 20%). Одлазак Русије са Балканског полуострва се доживљава веома болно, као илустрација губитка међународног престижа, као чињеница пораза од НАТО алијансе и САД. Многи експерти су констатовали директне паралеле између догађаја крајем 1990-их у Србији, раста антиамеричког расположења у Русији, чак и корекције спољнополитичког курса у дугорочној перспективи. Ипак, овакве анализе и поређења су имале доста противника, који су се позивали на изјаве Бориса Јељцина (1993-1994) о посебним интересима Русије за “ближе окружење”, као и његову иницијативу да Русија добије посебну пуномоћ за обезбеђење мира и стабилности на бившем совјетском пространству.

Како год, 2000. године, експертска група представника 106. Конгреса САД за Русију, представила је податке о вртоглавом паду популарности САД у Русији (са 70% на 37%). Прозападни аналитичари су признали улогу балканских догађаја у преоријентацији Русије, наравно, избегавајући синтагму “традиционална подршка” у опису руско-српских односа, који су, истина, били прилично ограничени, често фигурирајући само у литератури и медијима. Али без обзира на њихову интерпретацију, под утицајем чињеница су морали да констатују: “…косовска криза је олакшала консолидацију руских традиционалиста и ренесансу старих митова и емоција у друштвеној спознаји Русије. Управо су Балкан, у целини, и Косово, као његов део, за руске традиционалисте постали истовремено средство и повод повратка на совјетски геополитички курс”.

Несумњиво, геополитичка карта света се мењала упоредо са променама положаја ситуације у којој се налазио доминантни политички играч на континенту, чак и када је реч о губитку његове бивше моћи. Последице губитака, првенствено територијалних, још увек утичу на кретање и динамику геополитичких процеса у Евроазији.

Условно речено, на граници 20.и 21. века фиксирано је једнострано прекрајање пост совјетског, али и делови европског пространства. Крајем прве деценије овог века, процес реорганизације се усложњава спољнополитичком активизацијом Русије и, најважније, њеном најављеном оријентацијом на Евроазијске интеграције.

За “западне партнере” то је значи да “руски фактор” поново постаје један од најзначајнијих фактора у међународној политици. Намере Русије да се активира у спољнополитичкој сфери наишле су на узнемирујуће реакције западне јавности, од јавних осуда теоријских аспеката и објаве намера, до практичних корака, као што су санкције ЕУ и САД, поводом украјинске кризе, гомилање НАТО трупа у непосредном окружењу Русије, обарање цене нафте. Сви ови фактори одређују суштину садашње геополитичке реалности региона. За Србију и Русију, али и за Европу, заједничка је актуелност и принципијелна заинтересованост за проблем организације постсоцијалистичког простора, од пада Берлинског зида.

У оквиру разматрања овог проблема, последњих година је почела расправа о другом моделу развоја, који се појавио као алтернатива ЕУ, која се сматрала једином формом безбедног и привлачног савеза за постсоцијалистичке земље.

Идеја Евроазијског савеза, поред свих скепси и непрестаних дебата око њене даље судбине, лишила је Европску Унију прерогатива безалтернативности, а самим тим и предлога без конкуренције, за реализацију интеграционих процеса бивших социјалистичких земаља. Што се тиче Србије, њен статус кандидата за чланство у ЕУ је само једна од могућности да се “промени међународна слика Србије”. Говорећи о алтернативним путевима савременог развоја Србије и Русије, треба рећи да је избор између “Европе” и “не-Европе” позициониран као стратешка неопходност током историје. У Русији је та дилема у одређеном степену превазиђена, док је за Србију насушна потреба.

Медији у Србији објављују заклињање И. Дачића да “Србија нема много времена за чекање” уз уверење да ће “његова земља постати следећи члан Европске Уније”, као и убеђење да је њен пут “неповратан“. Он, такође, тврди да “чланство у ЕУ нема алтернативу”, а 25% незапослених и 65% БДП у односу на 1989. годину, објашњава одсуством страних инвестиција, зато што Србија још није постала део савременог света.

Ова процена економске ситуације у Србији је, по оценама аналитичара “The Economist” прилично реална (они процењују да је већа стопа незапослености – 27%), при чему они примећују да се на економска питања носиоци политике фокусирају само у предизборној кампањи. Већина Срба дели наду премијера Вучића у “мајсторство” економисте који је “додељен” Србији као консултант Владе – бивши шеф ММФ-а Доминик Штрос-Кан. За разлику од И. Дачића и А. Вучића, који сматрају да чланство у ЕУ нема алтернативу, аналитичари “The Economist” виде велики алтернативни модел европске интеграције, јер се анализе руских иницијатива ретко разматрају без помињања интеграционог пројекта.

Нема много смисла бавити се доминантним интерпретацијама вектора развоја Европе и основног ванрегионалног играча САД. Они се своде на просте шеме: пут са Европом, то је постепени развој на демократској линији (прогрес), пут без Европе – потпуно супротан развоју, изолација и регрес. Притом, “пут без Европе” аутоматски постаје пут против Европе, тј. ЕУ и њених партнера. Посебном линијом иде перцепција и процена варијанти разнообразних путева изван и без ЕУ, која је закомпликована стварањем алтернативне заједнице држава.

Суштина негативног односа западних земаља према тим иницијативама је нарочито исказана у изјави државног секретара САД Х. Клинтон, крајем 2012. у Даблину, изазвавши најшири спектар реаговања у Русији: од негодовања до мирног самопоуздања.

Клинтонова, не само да је дала своје мишљење о евроазијском пројекту (као покушај рестаурације Совјетског Савеза), већ је изјавила да ће САД тражити ефикасне начине да се тај пројекат успори и чак спречи његова реализација.

Та изјава свакако није личила на разговор са савезником: тада су Русија и САД биле у активној фази “ресетовања” својих односа, у којој је било нужно исправити грешке у изградњи обостраног партнерства. Геополитичка улога Русије у правцу развоја приоритетног партнерства са ЕУ није одиграна тренутно. Сасвим недавно, 2005. године, много наде и очекивања је полагано у развој односа између Русије и јединствене Европе. Тада су постојали оптимистички сценарији о укидању виза, хармонизацији законодавства, институционалне форме најављеног “стратешког партнерства између ЕУ и Русије”. На самиту Русија-ЕУ, 2005. године, утврђен је оријентир за формирање равноправних и узајамно корисних односа у оквирима стратешког партнерства. “Време ажурирања”, које је кулминирало у заједничком саопштењу за наставак преговора о новом договору Русија-ЕУ у јуну 2008. године, убрзо је замењено паузом, која је технички била везана за прелазак на финалну фазу преговора о ступању Русије у СТО. Међутим, преговарачки процес је прекидан два пута, јер Русија није била спремна да жртвује равнотежу интереса, нити је била задовољна са покушајима ЕУ да прихвати једностране додатне уступке.

У истом светлу може се посматрати и искуство Србије, где је опредељење за вектор евроатлантских интеграција захтевало политичке уступке Београда, све до губитка дела историјских територија. Евроскептици, па чак и присталице зближавања са Европом, међу руским експертима и аналитичарима, објективно су оценили да ниво сарадње Русије и ЕУ не одговара потенцијалу и статусу Русије. Зато је дуг и компликован пут ка Европи означен закључком стручњака: припадност европској култури и менталитету не значи да је судбина Русије чврсто везана само за Европу.

У том смислу, Путин је на састанку амбасадора и сталних представника РФ при међународним организацијама, јула 2012. године изјавио: “Европа и ми би могли поставити амбициозне циљеве, много амбициозније, него што су сада”. Притом није пропустио прилику да помене и раст “елемената напетости и неизвесности” у међународним односима, посебно за РФ. Он је поменуо и тему “дефицита нових модела развоја у позадини ерозије лидерства традиционалних економских локомотива, као што су САД, ЕУ, Јапан”.

Због тога је, још на почетку исте године, стартовао пројекат Заједничког економског простора Русије, Белорусије и Казахстана, који је био представљен јавности у октобру 2011. у листу “Известија”.

Садржај чланка и његово ауторство су од стране западних партнера схваћени као искључиво политичка воља Путина, као лидера, а не као одраз објективних територијалних, економских и политичких околности. Узимајући у обзир постојеће разлике између Русије и друштава западних земаља, као и поменуте мотиве покренуте иницијативе, додате су геополитичке амбиције Русије и амбиције у области међународне безбедности – то је формулација са семинара у Heritage Foundation, под сугестивним називом “Руски Евроазијски савез може угрозити суседне земље и интересе САД”.

Из фокуса пажње се у потпуности искључују “непријатни” фактори: дугорочне трговинско-економске везе, заједнички бизнис пројекти, културно-историјска гравитација (на пример, са Белорусијом), заједничка прошлост и границе.

За саме земље учеснице у основи одлуке о уједињењу су управо ти фактори, а не тежња да се учествује у ревизији геополитичког статуса РФ. Насупрот тој чињеници појаве алтернативног интеграционог модела, заборавља се улога сувереног Казахстана, који је упоредо са Русијом иницирао ову варијанту интеграције. Такође се игнорише јавно мњење у земљама учесницама Савеза и земљама које се још нису прикључиле.

У децембру 2006. године су објављени резултати испитивања становништва Русије, Белорусије, Казахстана и Украјине, од стране међународне агенције “Евроазијски монитор”. Идеју уједињења бивших савезних република је подржало 51% испитаника у Русији, 45% у Украјини, 36% у Белорусији. У заједничком савезу Русије, Белорусије, Казахстана и Украјине желело је да живи: 21% грађана Русије, 32% Белорусије, 23% Казахстана и 34% Украјине. На исто то питање о Европској Унији се изјаснило 14% грађана Русије, 21% Украјине, 18% у Белорусији и 15% у Казахстану. ВЦИОМ сваке године врши мониторинг јавног мњења поводом овог питања у Русији и државама ЗНД-а. По подацима из 2011. године, 48% грађана Русије подржава интеграционе пројекте на пост-совјетском простору, при чему је варијанта успостављања СССР-а на добровољним и равноправним основама апсолутни лидер у поређењу са Царинским и Евроазијским економским савезом. Продубљивање интеграционих процеса на простору ЗНД-а Путин је назвао “суштином наше спољне политике – самосталне и независне”, што је врло важан аспект у савременим условима. Неки експерти покрећу ово питање радикалније – “ујединити се или изгубити суверенитет”, сматрајући да “изван евроазијског партнерства – било на Западу, било на Истоку – нема шансе за очување самосталности земаља бившег СССР-а.”

Борба за суверенитет је део геополитичке реалности нашег времена, као и борба за монопол над идејама и моделима развоја. Евроазијски савез оспорава монополско право друштава западних земаља да одређују путеве, услове и успех даљег развоја других држава, пре свега, пост-социјалистичког простора. Између осталих, историјског савезника Русије, њену “тврђаву” на Балкану – Републику Србију.

Спремност да се бори за суверено право самостално, да слободно решава судбину своје земље и свог народа, да изабере и следи сопствени пут развоја, Србија је морала да доказује у најтежим условима. Многи руски аналитичари се слажу у мишљењу да је “у односу на Србију, од стране запада, компромис и равноправни дијалог био искључен још 1991. године”. На плећима Срба је било искуство опстанка у оквиру дугогодишњих санкција (1584 дана!), готово непрестаних политичких уцена, претњи, глобалне антисрпске пропагандне кампање, директне међународне агресије 1999. године и њених катастрофалних последица. То је била цена суверенитета и одрицања од спољашњег управљања. Државе наследнице социјалистичке Југославије, једне од иницијатора и чланова Покрета несврстаних (што је јединствено искуство), много теже су жртвовале сопствени суверенитет, навикавајући се на мисао о његовом губитку, неминовном већ на етапи преговора о могућности интеграције у ЕУ. Друштвени консензус у Србији, о коме много говоре представници укључени у ЕУ структуре, до сада је постигнут само по једном питању: пред Србијом поново стоји избор, каква ће бити њена будућност. То мишљење деле и евроскептици, борци за независност и суверенитет Србије. Основно питање које треба да поставе пред себе интелектуалци, друштво и држава Србија је – колико се поклапају интереси САД и Западне Европе са интересима Балкана?

У условима кризе и проблема које преживљава и сама ЕУ: економских, демографских, социјалних, културних, ово питање у Србији и за Србију добија ново значење и нову актуелност. Садашња ситуација у Европи, више него икада, захтева одрицање од брзих решења, темељну анализу и отворену расправу, у најширим слојевима друштва, о различитим интеграционим моделима. Најбитније је пронаћи прави избор.

Приређено на основу текста Јелене Арљапове, доктора на Катедри за упоредну политикологију, Факултета за политикологију МГИМО(У) МИД РФ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *