Иран – у очекивању скривеног имама

savremeni_iran_small

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Иако је Иран релативно често на насловним страницама наше штампе и у електронским медијима, у Србији се, ипак, мало зна о овој земљи која се налази у југо-западној Азији на обалама Персијског залива. Помињање Ирана у Србији асоцира на ајатолаха Хомеинија, на оштрог на речима донедавног председника ове земље Махмуда Ахмадинеџада и на проблеме са иранским атомским програмом. Поред тога, Иран се сматра земљом у којој влада диктатура са ослонцем на шеријат и у којој се крше права људи, посебно жена. Пошто сматрам да се велики део “имиџа” Ирана код нас заснива на стереотипима од којих су многи нетачни или недовољно разјашњени, текст који следи је посвећен осветљавању истине о Ирану.

Велика персијска цивилизација и зороастризам

Историја Ирана сеже до око пет хиљада година уназад, што је чини једном од најстаријих цивилизација у историји. Сам назив Иран води порекло из времена династије Ахеменида и означава земљу у којој живе Аријевци – од речи Арија (Aryanam Xsaoram – држава Аријеваца), па отуда и назив на средње персијском – Еран. Исти назив за народ – Арија, користи се и у светој књизи зороастријаца Авести. А Персија је назив који су Ирану у древна времена дали Грци по области Фарс (Парс) одакле су потицале династије Ахеменида и касније Сасанида. 1935. године тадашњи ирански шах Реза Пахлави се обратио писмом Лиги Народа са молбом да се уместо назива Персија убудуће користи назив Иран са образложењем да су Парси, то јест Персијанци, само једно од индо-иранских племена које живе на територији данашњег Ирана.

Персијска империја се за време владавине Дарија I из династије Ахеменида, простирала од данашње Грчке и Либије до реке Инд, а престоница је био чувени град Персеполис (на грчком: град Персијанаца), који се налази на 900 километара јужно од Техерана. Дарије I је, стварајући империју, увео многе реформе. Тако је, на пример, поделио земљу на неколико административних јединица – сатрапија, чији су се управници називали – сатрапами. Реч “сатрап” је позната и у српском језику и, као што се може видети, има, не као што би могло да се помисли, турско, већ иранско порекло, што је, иначе, случај и са многим другим речима у турском језику. У сатрапијама је први пут у историји био примењен принцип поделе власти, то јест војска се није подчињавала сатрапима, а војни команданти нису имали административну власт. Дарије је спровео и новчану реформу, уводећи новчану јединицу – златни дарик. Изграђена је мрежа путева која је довела до невиђеног процвата трговине.

Званична религија древне иранске ахеменидске империје је био већ поменути – зороастризам (од европског назива за оснивача зороастризма – Зороастера, код нас познат под именом Заратустра) или мазда-јасна (ирански назив, што значи – поштовање Ахура Мазде, зороастријског бога; а на авестијском персијском: vahvī-daēnā-māzdayasna). Зороастразам неки сматрају првом монотетистичком религијом у историји, мада је, ипак, његова главна карактеристика била – дуализам. Оснивач зороастризма је био чувени верски реформатор и пророк Заратустра (Заратуштра, Зардушт, Зороастер). Он је из мноштва духова којима су се клањали људи тог времена изабрао једног, који је био добар и праведан – Ахура Мазду и прогласио га за врховног бога. Заратустра је говорио да је све што постоји у свету створено управо по вољи Ахура Мазде. Ахура Мазда реализује своју вишу, свештену вољу посредством светог духа који се зове Спента Манју. Насупрот Спента Манју, постоји зао дух Ангро Манју (Ахриман). Ова два духа су се родила истог дана, а један до њих, добри дух Спента Манју створио је живот, а други зли дух Ангро Манју смрт. У Заратустрином религиозном систему постоје истина и божији поредак – Аша и лаж – Друдж. Постоји рај за праведнике и пакао за грешнике.

Заратустра је успео да искорени неке од ритуала и пракси које су се упражњавале у ранијим временима, као на пример приношење жртава у виду крава и других животиња, поштовање злих духова или дева (томе је посвећен посебан део унутар Авесте – Вендидад), употребу ритуалног, ошамућујућег напитка “хаоме” (“сома” у Индији), а који је био врло популаран и друго. Заратустра је сматрао да су благе помисли, блага дела и благе речи главни начин служења богу. Могло би се рећи да је Заратустра био изданак великог духовног потенцијала древних Иранаца и да је он својим реформама покушао да извуче народ из сујеверја. Познати мађарски филозоф Бела Хамваш у вези са тим каже: “Човечанство је престало да буде народ: постало је неповезана гомила разноврсних бића. Та гомила је маса. Крајњи напор ни код једног народа древног човечанства није био тако потресан као код Иранаца. Заратустра је, целокупним знањем своје архаичке сакралне личности и свом својом натприродном снагом, покушао још једном да истргне народ. Заратустра је знао да ако човечанство само себе преда силама материјалне природе и препусти материјалним силама моћ над животом, овај процес се више не може зауставити.”

Међутим, после његове смрти, неке реформе које је увео су постепено напуштане и људи су се опет вратили некој врсти мешавине његовог учења и старих обичаја, а Заратустрин условни монотеизам заменио је дуализам. Ипак, та религија се и данас назива зороастризмом. Једна од важних особености зороастризма је и обожавање ватре, то јест огња (санскртски: агни). Ватра се пали и строго чува у огњишту, при чему никако не сме да се дозволи да сунчеви зраци падну на њу. При томе постоје породичне ватре, градске ватре и тако даље. Још једно интересантно веровање зороастријаца је да мртве не треба сахрањивати ни спаљивати, јер се тако загађују земља, вода и ваздух, већ да њихова тела треба уз посебне ритуале постављати на узвишена места, такозване “куле ћутања” где их уништавају птице и пси. Код зороастријаца је заступљено многоженство. Зороастријски свештеници се називају мубади или мобеди.

Важно је напоменути и то да је перијска империја у великој мери била толерантна и да је у потчињеним државама било дозвољено исповедање сопствене вере.

Један од најпопуларнијих симбола зороастризма је – фаравахар, који представља композицију човеколиког изображења које се налази у крилатом кругу, стари симбол са рељефа ахеменидских грађевина. Човеколико изображење је, уствари, Фраваши, нека врста анђела чувара, уместо кога је раније било крилато сунце, симбол божанског порекла, власти и моћи.


Фаравахар

После примања ислама, зороастријци у Ирану су више од хиљаду година били дискриминисани и на њих је вршен притисак да пређу у ислам, али данас, у савременом Ирану, тога више нема и они имају своје заједнице са храмовима и свештенством. Највећи центри зороастризма у Ирану су градови Језд и Керман.

У Ирану је и дан данас један од најважнијих празника такозвана персијска Нова Година – Новруз (21. марта), која је, уствари, зороастријски празник, и која се слави не само у Ирану, већ и у низу других земаља Средње Азије, као на пример у Афганистану, Азербејџану, Казахстану, Таџикистану и још неким.

И ту долазимо до преломне тачке у историји Ирана, а то је пад под арапску власт. Арапско освајање Ирана се завршило у VII веку, за време династије Сасанида. Од тада међу Иранцима је почео да се шири ислам. Иранци су постепено прихватали нову веру, да би током времена постали њени приврженици. Међутим, арабизација Ирана није успела. Иранци, као велики и древни народ са старом културом, нису заборавили ко су. Чврсто су се држали свог језика, фарсија, и у IX веку су успели да поврате независност од Арапа.

Ирански шиизам и имам Махди

Иранци су муслимани шиити и то шиити дванаестници или имамити. Шиизам је други главни правац по бројности у исламу после сунизма. Основа разлика између сунизма и шиизма је у томе да шиити сматрају да руководство у исламу припада потомцима Мухамедове породице, то јест да се оно преноси физичким и духовним наслеђивањем и да зависи од знања и посебне врсте праведности и способности исправног тумачења Курана и вере, док сунити сматрају да се руководиоци – калифе, бирају, а што је према шиитском схватању више политички процес. Ти Мухамедови потомци, које шиити признају за руководиоце називају се – имамима. Шиити дванаестници признају дванаест имама, почев од имама Алија, то јест Али ибн Абу Талиба, који је први шиитиски имам, а четврти и последњи праведни калиф. Имам Али је био блиски Мухамедов рођак и његов зет. Последњи дванаести имам се зове Махди и прича о њему је скоро непозната на нашим просторима. Због значаја који имам Махди има у шиизму, а и у исламу уопште, посветићу му више простора.

Имам Махди је син једанаестог имама Хасана ал Аскарија и Нарџис, унуке византијског императора, која је потицала из рода Светог апостола Петра. Рођен је 869. године у граду Самари у Ираку и првих пет година је био под заштитом свога оца. После очеве мученичке смрти, почиње његово такозвано “мало скривање” од света, када није био потпуно недоступан, већ је комуницирао са људима посредством четворице својих представника. У “малом скривању” имам Махди је провео седамдесет година. После смрти последњег од својих представника, почиње његово такозвано “велико скривање” које траје и до дан данас. Зато се имам Махди назива – Скривеним Имамом или Имамом Времена. За време “великог скривања” имам Махди је потпуно недоступан људима. Дакле, према веровању шиита, имам Махди је жив и до дан данас, али је сакривен. Шиити сматрају имама Махдија месијом, то јест спасиоцем света. Они верују да ће се он појавити на крају времена и повести свет у победу над злом и неправдом. Знак његовог скорог доласка ће бити појава Исуса Христа, то јест, по шиитима, Исус Христос ће бити у функцији имама Махдија. Имам Махди има култно место у шиитском исламу и очекивање његовог доласка даје шиизму посебну есхатолошку димензију из које произилази и посебан поглед шиита на свет.

Овде је важно рећи да ислам није прекинуо културни развој Ирана, већ га је испунио другим садржајем. Вероватно је томе допринела и национална самосвест Иранаца који су увек стремили очувању своје националне самобитности. Чувени су, на пример, ирански песници Омар Хајам, Хафиз и Сади, затим велики филозоф и лекар ибн Сина или Авицена, ту је велики суфијски мислилац и песник Мевлана Џалалудин Руми и многи други.

Већ смо поменули веру шиита у глобално руководство у исламу од стране дванаест имама. Та појава шиитског поштовање имама се назива – имамизмом. На нижем, локалном нивоу, у шиизму постоји верска титула ајатолаха. Ајатоласи се сматрају најбољим познаваоцима вере и питања везаних за веру. Ајатолах се сматра неком врстом представника “скривеног имама” и његовим замеником до његовог повратка. Због тога реч ајатолаха у Ирану има велику тежину.

Данас у Ирану од укупног броја становника, има више од 90% шиита.

Систем владавине у Ирану

У Ирану је 1979. године дошло до револуције, када је збачена монархија на челу са династијом Пахлави и успостављена је Исламска Република Иран. Револуцију је предводио ајатолах Хомеини. Систем владавине у Ирану је не демократска република, већ – исламска република. Исламска република се разликује од демократске републике по томе што се ради о парламентарној демократији, али у оквирима ислама. Шта то значи у оквирима ислама? То значи да демократија није највиша вредност, већ је то вера, а демократија је у функцији вере. Зато је челна фигура земље – Врховни вођа Ирана или рахбар, духовно лице из редова муслиманског свештенства, један од такозваних великих ајатолаха, а што је највиши степен у духовној хијерархији у Ирану. Први Врховни вођа Ирана је био ајатолах Хомеини. После његове смрти, на месту Врховног вође, наследио га је велики ајатолах Али Хаменеи, који се на том месту налази и данас. У Ирану се на изборима бирају председник (извршна власт) и парламент (иранска консултативна скупштина – меџлис, законодавна власт). Ту је и Веће чувара револуције од дванаест чланова које има задатак да контролише законе у складу са Уставом и исламским принципима.

Главни принцип иранске политике се садржи у концепту – вали-је факих (најученији правник). При томе, реч правник, то јест познавалац закона, се третира у контексту познаваоца исламског права, које стоји изнад свега. Тако се и целокупна владина политика надгледа и усаглашава са Божјим наредбама преко институције вали-је факих. Главни стожер принципа вали-је факих је управо Врховни вођа Ирана, некада ајатолах Хомеини, а данас ајатолах Али Хаменеи.

Неколико речи о великом ајатолаху Али Хаменеиу. И овде као и у многим другим стварима које се тичу Ирана, наилазимо на конструисане митове, то јест многи би могли да помисле да се ради о ограниченом фанатику који баца наоколо фатве и размишља само о томе како ће цео свет да постане исламски. У реалности ствари стоје сасвим другачије, то јест ради се о веома образованом човеку, који је живећи у младости у граду Мешхеду на северо-истоку Ирана, писао не само стихове (што је, иначе, често међу богословима), већ и уметничку прозу, при чему је активно учествовао у раду књижевног удружења “Фирдоуси” (велики средњевековни персијски песник). Млади Али Хаменеи је веома волео да чита, а међу његовим омиљеним књигама су Дантеова “Божанствена комедија”, “Рат и мир” Лава Толстоја и “Тихи Дон” Михаила Шолохова. Али Хаменеи је веома добро упознат и са европском филозофијом, при чему је у младим данима веома ценио Жан Пол Сартра.

Дакле, систем владавине у Ирану је нека врста хибрида исламског права и неких западних пракси. Из овога је јасно да у Ирану не влада диктатура, али и не постоји слобода западног типа. Иранци су одбили да слепо следе западне обрасце управљања државом, а одабрали су систем који одговара њиховој политичкој традицији и менталитету. Из овога видимо да се ради о јединственом систему владавине у свету, који је вредан проучавања, јер отвара перспективе, пре свега, за следбенике конзервативизма. За 35 година колико у Ирану постоји исламска република, сакупљено је драгоцено искуство, које итекако може да се искористи за подешавање механизама функционисања унутрашњег система земље, који као и сваки други систем има своје предности и мане.

Иако је Иран хибридна теократска држава са Врховним вођом, у земљи постоји и опозиција, коју чини умеренија група верских вођа и политичара, чија се умереност, пре свега, огледа у ставу да треба градити боље односе са Западом. У ту групу спадају бивши председници Хашеми Рафсанџани (условна опозиција, више окренут бизнису) и Мохамад Хатами (за веће отварање према Западу), као и Мир Хусеин Мусави и Мехди Каруби.

Иран као савремена и напредна држава

Иако Запад покушава да према Ирану постави информациону гвоздену завесу, у условима данашњег глобализованог света који користи интернет, тај покушај има само делимични успех који је повезан са инерцијом појединца да сазна истину. Иранска држава чини много да сруши црне митове које Запад ствара о њој, посредством специјализовних телевизијских канала на енглеском језику, публиковањем садржаја на интернету и учешћем на међународним научним и културним манифестацијама.

Иран је земља просвећеног ислама у којој се развијају практично све гране савременог живота, по чему се она разликује од већине других исламских држава, иако су, истини за вољу, још увек на снази неки закони шеријата који не одговарају савременој страни земље. После револуције 1979. године у Ирану је дошло до великог замаха у развоју привреде, науке, образовања, уметности, здравства, библиотекарства, редефинисања положаја жена, посвећивању пажње деци и омладини и друго.

Иран велики значај придаје науци и много улаже у њу. 2. фебруара 2009. године Иран је постао десета космичка држава у свету. На 30-ту годишњицу исламске револуције са ракетног полигона у Семнану лансирана је ракета “Сафир”, која је поставила у орбиту телекомуникациони микро-сателит “Омид”. 2010. године Иран је представио свог првог човеколиког робота “Сурена” (назван по древном персијском војнику). У Ирану данас има неколико произвођача аутомобила, од којих су највећи “Иран Кодро” и “Саипа”. Подсетимо се сјајне иранске кинематографије и таквих великана светског филма као што су легендарни Абас Киаростами и Маџид Маџиди. Иран је остварио велики напредак у општем образовању. Значајно је смањен број неписмених, а ирански ученици и студенти освајају награде на међународним такмичењима.

Након тријумфа Исламске револуције у Ирану, а посебно у последњој деценији, посвећена је посебна пажња положају и стању жена и отклањању неједнакости на основу принципа исламског учења. Године 1977. У Ирану је било је 16,4 милиона жена, а после двадесет година (1997) тај број се попео на приближно 29,5 милиона. Пре победе Исламске револуције, у Ирану је било писмено само 35,5% жена. После утемељења Исламске Републике овај број се године 1986. попео на 52%, а 1998. достигао је цифру од 75%. Пораст писмености жена У Ирану био је приметнији у руралним подручјима, јер је број писмених жена у земљи 1978. износио 17.3%, а у 1998. попео се на 63%. Године 1978. и 1988., према подацима из општег пописа, 17% односно 18% жена је студирало или похађало средње школе, да би се тај број 1996. године попео до целих 30%. Данас су жене у Ирану нормално баве научно-истраживачким радом и често представљају земљу на међународним такмичењима где као проналазачи освајају највише награде.

Iranian Women Are On Top Of The World Inventor's List

Жене су данас у Ирану скоро изједначене са мушкарцима и имају велике могућности за лични развој кроз образовање, посао, уметност, бављење јавним радом и политиком и учешћем у бројним друштвеним организацијама различитог типа.

Геополитика Ирана

Потенцијал Ирана

Потенцијал данашњег Ирана чине:

1) Енергетска база и географски положај

Иран је енергетска светска сила (нафта и гас), која заузима стратешки географски положај између Истока и Запада. Према “BP Statistical Review of World Energy” (2011) доказане резерве нафте у Ирану почетком 2010. године су биле 137 милијарди барела, што чини 9,9% светских резерви. Иран заузима четврто место у свету по производњи нафте (више од 3 милиона барела дневно). Испред њега се налазе само Саудијска Арабија, САД и Русија. Доказане резерве гаса у Ирану крајем 2009. године су се процењивале на 29,6 трилиона кубних метара, што чини 15,8% светских резерви. Испред Ирана по резервама гаса налази се само Русија са 48 трилиона кубних метара.

Иран се налази у југо-западној Азији, где заузима централно место на путу између Истока и Запада. Географски положај Ирана је фантастичан јер излази на три мора: на Каспијско, на Персијски залив и, преко Оманског залива и Арапског мора, на Индијски океан.

Поред тога што му његов енергетски потенцијал и географски положај дају велике предности, Иран управо због тога представља и један од главни циљева геоекономских ратова.

У евроатланској стратегији “анаконде” која представља начин опкољавања Русије и Евроазије ширењем свог утицаја дуж појаса “Римленда”, Иран је кључна карика која ако се не затвори оставља петљу “анаконде” отвореном.

2) Оружане снаге

Иран је данас најјача конвенционална војна сила по броју војника на Блиском и Средњем Истоку. Иранске оружане снаге се састоје из две независне компоненте: регуларне армије и Корпуса страже исламске револуције (њему се формално подчињавају и елитне јединице “басиџа”). Иранска армија располаже и ратним искуством из периода рата са Ираком 1980-1988. Постоји и план расширења оружаних снага у исламску армију од 20 милиона војника. Врховни командант оружаних снага Ирана у складу са тачком 110 иранског Устава је Врховни вођа Али Хаменеи, који има пуномоћје да објави рат, мир и свеопшту мобилизацију. Њему је потчињен Виши савет националне безбедности, као најважнији консултативни орган за питања државне безбедности, одбране, стратешког планирања и координације деловања владе у разним областима. Иран има добро развијен одбрамбено-индустријски сектор. Ирански ракетни системи данас представљају реални фактор у геополитичким и практичним војним сценаријима.

3) Број становника

Иран је земља која има скоро 80 милиона становника и сматра се веома младом нацијом. Почетком XXI века, више од половине житеља Ирана су били млади узраста око 20 година. Ради се о генерацији која се родила у исламској републици и која не зна за други облик владавине. Та чињеница може да буде и позитивна и негативна, јер са једне стране она представља велики потенцијал за иранско друштво, али са друге може да буде и фактор нестабилности. Дакле, све зависи од тога како се ради са омладином и какве јој се могућности у друштву пружају.

4) Ислам

Већ смо рекли да већину од укупног броја становника Ирана, више од 90% чине муслимани шиити. Та чињеница представља реалну предност јер омогућава хомогеност нације. Једна од посебности иранског шиизма која му даје додатну снагу је – култура Ашуре. Култура Ашуре је везана за историјски догађај погибије трећег шиитског имама Хусеина 680. године у бици код Кербале против војске калифа Јазида I. Имам Хусеин се сматра мучеником. Сваке године у Ирану и другим земљама где живе шиити организују се дани Ашуре, као нека врста дана жалости у знак сећања на имама Хусеина. За време Ашуре у церемонијама учествује огроман број људи из свих слојева друштва, рачунајући и војску. Церемонија се састоји у јавном ритуалном ударању у груди, по глави или самобичевању. У већини случајева, церемонија је симболична, али има и радикалних група, где се људи површински повређују до крви. Ашура поред жалости за имамом Хусеином показује и спремност за саможртвовањем за веру. Ашура спада у главне националне вредности Ирана.

عاشوراء في طهران | عاشورا در تهران | Ashura In Tehran

Геополитика у функцији ирано-исламске идеологије

Иранска геополитика је у функцији ирано-исламске идеологије. Бивши председник Ирана Махмуд Ахмадинеџад је за време свог мандата објавио о “другом старту” ирано-исламске цивилизације, мислећи на победу исламске револуције 1979. У условима светске финансијско-економске кризе руководство Ирана је позвало човечанство да се формира ново међународно економско пространство као алтернатива капитализму, са акцентом на вишеполарности и регионалној сарадњи. Иран том објавом показује своје глобалне амбиције и покушава да као исламска држава уђе на светску политичку сцену. Иран свету нуди своју визију будућности у чијој основи лежи принцип праведности, а који извире и из исламског учења. Ради се о озбиљном покушају, јер не само да се свету нуди праведнији економски модел, већ у позадини стоји и ирански унутрашњи теократски систем, који у суштини негира Западни либерални модел, а који би могао да буде инспирација и за друге конзервативне снаге у неисламским земљама, које би могле да искористе иранско искуство за своје циљеве и потребе.

У корист иранској геополитици иде и драстично смањење утицаја Ирака после америчког освајања ове земље, услед чега је Иран постао водећа регионална сила.

Наравно, као што смо већ поменули изванредан географски положај игра важну улогу у геополитици Ирана, која га чини незаобилазном кариком у светској геоекономској и војној комбинаторици.

Један од кључних пројеката у којима учествује Иран је МТК (међународни транспортни коридор) “Север-Југ”, у који су на почетку били укључени Русија, Иран и Индија, да би му се касније прукључило још много земаља из Европе и Азије. Циљ изградње МТК “Север-Југ” је био да обезбеди транспортну везу између балтичких земаља и Индије кроз Иран. Постојањем МТК “Север-Југ” растојање превоза се смањује за више од два пута, као и цена превоза, у поређењу са морским путем кроз Суецки канал. МТК “Север-Југ” предвиђа три главна коридора:

– Транскаспијски од лука Астрахан, Ола и Махачкала у Русији, преко Каспијског мора до лука Ензели, Амирабад и Ноушер у Ирану
– Источни путем железнице од Русије, преко Казахстана, Узбекистана и Туркменистана до Ирана
– Западни од Астрахана, Махачкале и Самура у Русији, преко Азербејџана до пограничног града Астаре у Ирану и даље према Решту И Казвину

Пројекат МТК “Север-Југ” није у потпуности завршен, па зато још увек није у пуној експлоатацији.


Шема МТК “Север-Југ”

Геополитика Ирана је повезана са озбиљним потешкоћама које се, пре свега, односе на проблеме са иранским атомским програмом. Са једне стране Иран не жели да одустане од програма, јер би то био његов пораз, којим би у великој мери изгубио на шансама да остане регионални лидер и да на велика врата уђе на светску политичку сцену, а са друге стране блокада од стране Запада га, такође, спречава у томе.

Чини се да је досадашњи избор председника Ирана био нека врста покушаја да се балансирањем између мање и више радикалних личности дође до зацртних циљева, а да се при томе очува унутрашњи поредак формиран после исламске револуције. При томе, очигледно је да врховно вођство Ирана није било претерано задовољно развојем догађаја ни ван, ни унутар земље за време мандата Хашемија Рафсанџанија и посебно Мохамада Хатамија, па се покушало са радикалном варијантом какав је био Махмуд Ахмадинеџад. Међутим и та варијанта је, изгледа, потрошена, па се сада иде на умеренију варијанту са прагматичнијим новим председником Хасаном Руханијем.

У сваком случају међународне санкције блокирају остваривање иранских циљева и стварају му економске, као и проблеме у међународним односима. Тако на пример, услед санкција које је у јуну 2012. године Ирану увела Европска Унија, а које се односе на ембарго на извоз нафте, извоз се смањио за великих 30-40%. Други озбиљан удар на иранску економију је било замрзавање учешћа иранских банака у систему SWIFT, што је довело до пада дотока стране валуте у земљу. Све то је довело до ограничења увоза основних производа, а што се одразило кроз скок цена истих (уље, брашно, пилетина…). Да би превазишао негативан утицај економских санкција, Иран покушава да формира алтернативне системе трговачко-економских односа са спољашњим светом.

Закључак

Иран представља велику и блиставу цивилизацију која је дала и даје свој печат у светској историји и култури. Као земља са снажном економијом и науком, која се налази на кључним просторима југо-западне Евроазије, а која подржава конзервативне вредности, свакако би било пожељно да у догледно време на директан или посредан начин буде укључена у евроазијски пројекат. Иран већ неко време релативно отворено показује интересовање за учешћем у евроазијском пројекту, али за сада његове жеље наилазе на зид ћутања. За то свакако постоје разлози и у времену пред нама остаје да се о њима отворено разговара у циљу превазлижења непознаница, неповерења и несугласица.

У сваком случају, Иран потенцијално може бити поуздан и моћан савезник. Иранци су духован народ, свестан своје историјске величине, у чијој духовности се огледа иста нит пасионираности од времена великог пророка Заратустре, преко шиитских имама, до данашњих ајатолаха.

Иранске религиозне књиге су тамно зелене, а слова златна. Иранци су шиити и чекају скривеног имама.

NIYAZ "Parishaan" (Official Music Video)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *