“Источно партнерство” – пробијање Великог Лимитрофа

istocno_partnerstvo_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Циљеви “Источног партнерства”

“Источно партнерство” је пројекат Европске Уније, који има за циљ развој интеграционих веза са шест држава бившег Совјетског Савеза: Украјином, Молдавијом, Азербејџаном, Јерменијом, Грузијом и Белорусијом. Пројекат је био представљен 26. маја 2008. године на Савету Европе за општа питања и спољашње везе, од стране тадашњег министра иностраних послова Пољске Радослава Сикорског уз учешће Шведске, а 7. маја 2009. године је одржан оснивачки самит у Прагу. После оснивачког самита, одржана су још три – у Варшави (2010), у Виљнусу (2013) и у Риги (2015).

Као основне приоритете у односима са ових шест држава, Европска Унија је означила:

– Развој демократије и система управљања и обезбеђење стабилности
– Економску интеграцију са формирањем зона слободне трговине
– Енергетску безбедност
– Развој контаката међу људима, то јест либерализацију визног режима и борбу против незаконите миграције

Нова иницијатива је укључивала и потписивање двостраних уговора о придруживању у перспективи више-поменутих држава Европској Унији, а што је требало да представља важан корак ка њиховој потпуној интеграцији у евро-атланско политичко и социјално-економско пространство.

“Источно партнерство” је класичан пример коришћења “меке силе” од стране Европске Уније, при чему се као главни правно везујући инструмент користи – уговор о придруживању или асоцијацији. Дати облик сарадње је био дефинисан још Римским уговором 1957. године, као средство за обезбеђивање кооперације са Великом Британијом. Прве земље које су потписале уговор о придруживању су биле Грчка и Турска 1960. године. Дакле, исти инструмент је био узет за основу реализације пројекта “Источно партнерство”.

Пројекат има велики стратешки значај не само збот тога што су у њега укључене садашње или бивше државе чланице ЗНД, што му даје политичку димензију, а што не може а да се не разуме као један од инструмената у геополитичкој борби између Европске Уније и Русије за утицај над бившим совјетским републикама, већ и због тога што Европска Унија тежи да диверсификује своје изворе снабдевања гасом, то јест да смањи зависност од руских извора. Наиме, Европска Унија се труди да направи нови енергетски коридор у Источној Европи и Закавказју. Ради се о такозваном “Јужном гасном коридору”, чија би изградња требала да отпочне до 2019. године, а који би требало да чини систем гасовода TANAP-TAP, од извора “Шах Дениз” у Азербејџану, а који би ишао кроз Грузију, Турску, Грчку и Албанију до југа Италије. Планира се да се овим гасоводом до 2025. године у Европску Унију доставља 32 милијарде кубних метара гаса. Напоменимо да “Газпром” данас доставља у Европску Унију више од 160 милијарди кубних метара гаса, што чини једну трећину европских потреба. Према томе, “Јужни коридор” би смањио зависност Европе од руских енергената.

Пробијање Великог Лимитрофа

istocno_partnerstvo_mapa

У једнополарном свету једна светска сила коју чини блок састављен од САД (има водећу улогу) и Европске Уније са савезницима, сматра да има право да шири своје цивилизацијске вредности свима другима милом или силом. Самим тим то значи да се не поштују туђи геополитички и геоекономски интереси, као и туђе цивилизацијске вредности и да се сваки покушај отпора агресивном ширењу западњаштва оцењује као непријатељски акт, а држава која пружа отпор се означава као непријатељ и медијски глобално жигоше. При томе се предузимају све могуће активности са циљем неутрализације отпора. У том смислу “Источно партнерство” представља политичко, економско и цивилизацијско наступање Европске Уније, жестоко подржавано од стране САД, на исток ка границама Русије.

Познати руски филозоф, геополитичар, филолог, историчар и лингвиста Вадим Цимбурски, творац оригиналне руске геополитичке концепције “Острва Русије” (не Русија-Евроазија, већ Русија у Евроазији), која, иако је дефинисана још 1993. године, све више добија на актуелности, дефинисао је такозвану зону Великог Лимитрофа (термин “лимитроф” потиче од латинске речи limitrophus – погранични), која се протеже од прибалтичких држава, кроз Источну Европу, преко Кавказа, постсовјетске Централне Азије и такозване старе Тибето-Синцјан-Монголске Централне Азије до Кореје, а која раздваја руску цивилизацију – “Острво Русију”, од других цивилизација. По Вадиму Цимбурском зона Великог Лимитрофа представља уствари неку врсту санитарног кордона која штити Русију од мање или више агресивних покушаја да се непријатељске или потенцијално непријатељске државе и блокови држава приближе њеним границама. Земље које се налазе у зони Великог Лимитрофа, током историје су у мањој или већој мери наизменично биле под утицајем Русије или конкурентских држава и блокова, али је готово увек са руске стране постојала тежња да се та буферна зона држи под одређеном контролом. Концепција “Острва Русије” је условно изолационистичка, јер одбацује руски империјски пројекат, који претпоставља експанзију, то јест улазак у састав Русије или потпуну контролу држава у лимитрофној зони (као на пример за време СССР-а), а даје предност политичком, економском и културном утицају, чиме се смањују потребни ресурси за одржавање равнотеже, као и притисак, који би постојао у случају апсолутног контролисања целог тог појаса (као у случају СССР-а). Геополитика “Острва Русије” заправо доста личи на актуелни пројекат евроазијских интеграција у коме Русија не наступа као лидер или метропола, то јест центар некакве нове империје, већ као једна (истина економски и војно најјача) од равноправних држава које учествују у пројекту, а које су блиске Русији у цивилизацијском смислу. Дакле, Русија жели да у оквиру евроазијских интеграција у добровољном савезништву са земљама из лимитрофног појаса оствари своје економске интересе и осигура војну безбедност.

Међутим, после окончања Хладног рата, Запад је бацио рукавицу у лице Русији, директно улазећи у њено двориште, то јест пробијајући зону Великог Лимитрофа, прво потпуно увлачећи у евро-атланску политичку, економску и војну сферу земље Прибалтике и Источне Европе, а затим покрећући пројекат “Источно партнерство” о коме овде говоримо, а који се отворено своди на то да се још шест горе-поменутих држава извуку из руске сфере утицаја.

Финансијска корист од “Источног партнерства” за државе учеснице у пројекту

Главни интерес шест држава учесница у пројекту је била финансијска подршка. Укупан буџет Европске Уније у периоду 2010-2013 године за земље чланице “Источног партнерства” је био 2,5 милијарде евра, а још 4,1 милијарда је била обезбеђена од стране европских финансијских института кроз Инвестициони фонд суседства. Ако се узме у обзир да се ради о шест држава, издвојена количина новца и није тако велика, па обичан народ није ни осетио благодети партнерства.

Како у свом ауторском тексту за сајт “Руског савета за међународне односе” пише професор факултета за међународне односе СПбГУ, Николај Межевич, стварни циљ пројекта “Источно партнерство” никада и није био повећање нивоа животног стандарда становника земаља учесница у пројекту, већ промена њиховог интеграционог вектора и бесконачна трка за испуњењем критеријума одговарајућим овим или оним европским нормама. Другим речима, спречити могућност блиског повезивања са Русијом и улазак у евроазијские интеграције, давањем шаргарепе на веома дугом штапу, то јест коначно пробијање већ поменуте зоне Великог Лимитрофа и директан излазак Запада на руске границе.

Резултати “Источног партнерства”

Главни резултат европског пројекта “Источно партнерство” је друштвени раскол и дестабилизација у појединим државама укљученим у пројекат, а зашта су најбољи пример Украјина и Молдавија.

Погледајмо прво Украјину. Сви знамо да у овој земљи данас бесни грађански рат на истоку земље. А све је почело на самиту “Источног партнерства” у Виљнусу, који је одржан 28-29 новембра 2013. године, када су уговор о присаједињењу Европској Унији потписале Молдавија и Грузија, али не и Украјина, на чијем је челу тада био председник Виктор Јанукович, која је тада одложила потписивање, да би Петар Порошенко касније, када је пучем дошао на власт, потписао. Тај догађај, то јест првобитно непотписивање уговора од стране Украјине, био је окидач за радикализацију протеста у Кијеву и почетак Мајдана, а што је касније, као што смо већ рекли, довело до грађанског рата. Дакле, европски пројекат “Источно партнерство” је својом геополитичком анти-руском усмереношћу довео до грађанског рата у Украјини. Да није било пројекта “Источно партнерство” и бацања удице на чијем крају је било закачено потенцијално пуноправно чланство у Европској Унији, не би дошло ни до Мајдана, ни до грађанског рата. У Украјини није постојао друштвени консензус око питања кретања земље ка чланству у Европској Унији, а с обзиром на од раније постојећи антагонизам западних и источних крајева, а што је све чинило друштво итекако рањивим, било је лако бацити варницу, која ће изазвати пожар. Европска Унија је управо то и урадила и зато слободно можемо да кажемо да је Европска Унија са својим “Источним партнертством” фактор нестабилности не само у Европи, већ и у светским размерама. Агресивно наметање другима својих вредности кроз оснивање невладиних организација, лобирање, потписивање уговора и друге инструменте “меке силе”, довеле су у Украјини до примене “тврде силе” између самих грађана ове земље. Међутим, врхунац европејског цинизма, а слободно можемо рећи и криминалног понашања у међународној политици је то што је на последњем самиту партнерства недавно одржаном у Риги, Европска Унија поручила земљама учесницама, а пре свега Украјини, Молдавији и Грузији да пуноправно чланство није више на дневном реду! То, наравно, може да буде само привремени став, али без обзира на то, он звучи страшно када се имају у виду људске жртве у Украјини принесене са обе стране, зарад непотписаног комада папира. Тиме је Европска Унија не само насамарила, већ и исмејала Украјинце који су пошли за вођама Мајдана и стопирала оно за шта су се декларативно борили, а зарад свог стварног циља, који је био – чупање Украјине из цивилизацијског пространства руског света и стварање оружаног конфликта на њеним границама, са циљем да се Русија увуче у њега и економски и војно исцрпи и уништи.

Што се тиче Молдавије, у њој за сада нема оружаних дејстава, али друштво је итекако подељено по питању уласка земље у евро-атланске структуре. У Молдавији постоје озбиљне снаге које се залажу за евроазијски вектор у спољној политици, а поред тога, ту су, наравно, и замрзнути конфликт у Придњестровљу и ситуација у покрајини Гагаузији, у којој је недавно спроведен референдум на коме се већина становништва изјаснила за улазак у Евроазијски економски савез. То све чини Молдавију изузетно нестабилним подручјем у коме су могући сценарији налик ономе у Украјини.

Што се тиче Грузије, која спада у тројку земаља које су потписале уговор о придруживању Европској Унији, и у њој постоји потенцијално жариште које може да буде активирано, а то су Јужна Осетија и Абхазија.

Са друге стране Белорусија и Јерменија до сада нису потписале уговор о присаједињењу, већ су изабрале евроазијски интеграциони пројекат, а на последњем самиту “Источног партнерства” у Риги су се оштро супротставиле понуђеној декларацији у којој се осуђивала Русија у вези са Кримом. На крају је декларација модификована и, ипак, потписана, али је јасно да Белорусија и Јерменија остају ван домашаја евроатланских стратега. Азербејџан за сада, такође, не намерава да потпише уговор, јер Европска Унија не може да му помогне у конфликту са Јерменијом око Нагорно Карабаха. У вези са овом ситуацијом где имамо три државе које су потписале уговор и три које нису, Украјина је недавно предложила да се унутар пројекта изврши подела управо по овом кључу, односно да три државе које су потписале уговор буду другачије третиране.

Што се тиче постигнутих резултата пројекта “Источно партнерство” гледано са стране Европске Уније, они могу делимично да буду задовољни, мада је после дешавања у Украјини и последњег самита у Риги много политичара и експерата који оцењују да пројекат није успео. Европска Унија је успела даље да пробије зону Великог Лимитрофа и да дође до граница Русије и то са најосетљивије за њу, украјинске стране, али је дошло до контра-напада Москве на Криму, услед чега је почео Хладни рат 2.0, који се за сада води на политичком и економском плану, то јест САД и Европска Унија су увеле Русији санкције, али и добиле одговор у виду контра-санкција. На последњем самиту Г7 је наговештено да ће Запад увести нове санкције Русије ако се не буде поштовао Мински споразум, а то значи даљу ескалацију сукоба на линији Запад-Русија. А с обзиром на то да у овом конфликту водећу улогу имају САД и да у великој мери гурају Европску Унију у даље сукобе са Русијом, јасно је да Европска Унија трпи и да ће и даље трпети озбиљне економске губитке.

Коментаришући резултате последњег самита “Источног партнерства” у Риги за сајт “Руског савета за међународне послове” (институција која највише утиче на креирање руске спољне политике, на чијем челу се налази бивши руски министар спољних послова Игор Иванов), експерти Сергеј Рекеда, Јуриј Царик и Александар Гушћин се, у принципу, слажу, да пројекат трпи неуспехе, али да није потпуно пропао. Истина је да пројекат није потпуно пропао, али је дошао у неку врсту слепе улице и тренутно се не види како ће из ње изаћи.

У сваком случају прелазак са прилично јасне почетне политике коју је Европска Унија водила у пројекту “Источног партнерства”, на политику “конструктивне неодређености” која се сада води, а где је, као што смо већ поменули речено да ће се радити на сарадњи са земљама учесницама, али више не са циљем проширења Европске Уније, јасно говори о томе да је пројекат у кризи, на ивици неуспеха, а зашта одговорност сноси сама Европска Унија са својим надменим, погрешно промишљеним наступањем ка истоку.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *