Иван Грозни, Руси и деспотизам

ivan_grozni_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

“Људска историја није само историја развоја и акумулације материјалних и културних вредности, већ и развој и акумулација у себи током целокупне историје човечанства добра и зла” – Б.С. Илизаров, доктор историјских наука, професор Института руске историје РАН (Руске Академије Наука)

Недавно је на сајту Евроазија.инфо објављен интервју са руским историчарем, социологом и публицистом Андрејом Фурсовим у коме он каже: “Ипак, главни задатак опричнина је ријешила створивши за начин живота на руском простору адекватан деспотски облик.”

Дакле, ради се о времену када је Русијом управљао први руски цар Иван Грозни и опричнини коју је увео за време своје владавине. Опричнину су чинили цару блиски бојари и њихови људи, а циљ увођења опричнине је била борбу против наводних издајника и конфискација њихове имовине путем жестоке репресије. Горепоменута изјава Андреја Фурсова носи у себи две оцене од којих је прва, која се односи на улогу опричнине у руској историји нетачна, а друга која каже да на руском простору људима одговара деспотски облик владавине, представље Русе и друге народе који живе у Русији на негативан начин, то јест као варваре неспособне за слободу, који воле крваве деспоте, а што је, такође, нетачно и што одговара западним негативним стереотипима о Русији.

Андреј Фурсов јесте историчар, али, наравно, није једини, нити су његове оцене меродавне на нивоу Русије. Андреј Фурсов припада делу конзервативног “Изборског клуба” који, на жалост, све више квари солидну почетну идеју на којој је клуб настао, а то је представљање конзервативне алтернативе у руском друштву. Иступи поменутог дела “Изборског клуба” као да све више имају за циљ да огаде конзервативну идеју у Русији. Део тих иступа су и нетачна историјска тумачења, као на пример горе наведена од стране Фурсова у вези Ивана Грозног, као и да је деспотија адекватан облик владавине на руском простору.

У складу са тврдњом Б.С. Илизарова изнетој на почетку овог текста, Иван Грозни никако не може бити оцењен као позитивна историјска личност, јер је, пре свега, масовни убица и мучитељ руског народа. Многи руски историчари га зато и не оцењују позитивно, а међу њима, на пример, и један од највећих, Николај Карамзин, који је сматрао да је само у првом делу своје владавине Иван Грозни, када је био ограничен одлукама такозване Избране Раде (мишљење историчара Н.И. Костомарова), имао позитивну улогу, а у другом негативну. Иван Грозни јесте проширио руске територије на Астрахан и Казањ, али је, практично, изгубио рат са Ливонијом на западу, услед чега је западни део Русије био разорен и остао без људи. Ипак, најгори период владавине Ивана Грозног је био период такозване опричнине, када је укинуо Избрану Раду и формирао групу од око хиљаду њему лојалних кнезова који су били изнад закона и који су завили Русију у црно. Убијали су и мучили не само кнезове које су сматрали издајницима и својим непријатељима, него и архијереје и обичан народ. Тако на пример, један од главних сарадника Ивана Грозног, чувени по злу Маљута Скуратов, је убио митрополита Филипа, јер овај није хтео да благослови поход Ивана Грозног на Новгород, светло руског средњевековља. Опричници Ивана Грозног су упали у Новгород и скоро га истребили.

Што се тиче евроазијског погледа на Ивана Грозног и опричнину, можемо узети оцену великог руског историчара и евроазијца Лава Гумиљова, који га је оценио изузетно негативно. У књизи “Од Рус до Русије” Лав Гумиљов каже да је Иван Грозни формирао опричнину 1565. године у једном од својих напада лудила. Опричнина је трајала седам година. Задатак је био да се траже и кажњавају издајници. При томе, сами опричници су одлучивали ко је издајник. Над њима закона није било. Рад опричнине се претворио у крвопролиће и мучење народа. Најлакше казне су биле одсецање главе и вешање. Опричници су убијали људе спаљивањем на ломачама, кидањем на четворо, драњем коже, замрзавањем у снегу, набијањем на колац и на друге зверске начине. Када су 1570. године упали у Новгород, као што је већ поменуто више, истребили су скоро цео град, при чему су и децу бацали у ледену воду реке Волхов. При томе су пљачкали бојаре и кнезове које су оценили као издајнике. Дакле, није се радило ни о каквој смишљеној државотворној централизацији, већ о чистом лудилу, уништавању опозиције и преливању богатства из руку једне групе кнезова у руке друге групе, коју је цар одредио као опричнике.

На крају су се ти исти опричници показали као издајници и кукавице. Када је кримски хан напао Москву, цар је наредио да се скупе сви који могу да носе оружје. Део опричника је просто дезертирао, а део се правио болесним. Те убице незаштићених су се показале неспособним за борбу са наоружаним и снажним непријатељем. Зато је цар казнио кнезове Вјаземског, Михаила Черкаског, Василија Грозног и војводу Алексеја Басманова. Сину Басманова Фјодору су рекли да може да сачува свој живот, ако се сложи да му оцу прережу грло. И он се сложио. И поштедели су му живот, тако што су га оковали у ланце и послали га на север у затвор где је и умро.

Гумиљов даље наводи да је као резултат опричнине настало апсолутно неподношљиво стање, кога је добро описао руски песник А.К.Толстој:

Звон медный несется, гудит над Москвой,
Царь в смирной одежде трезвонит;
Зовет ли обратно он прежний покой
Иль совесть навеки хоронит?

Но часто и мерно он в колокол бьет,
И звону внимает московский народ,
И молится, полный боязни,
Чтоб день миновался без казни.

В ответ властелину гудят терема,
Звонит с ним и Вяземский лютый,
Звонит всей опрични кромешная тьма,
И Васька Грязной, и Малюта,

И тут же, гордяся своею красой,
С девичьей улыбкой, с змеиной душой,
Любимец звонит Иоаннов,
Отверженный Богом Басманов.

Према Гумиљову, главним садржајем опричнине постали су беспредметна и бесмислена убиства ради убиства. Подједнако страшна и суштинска карактеристика опричнине закључивала се у томе што су цар и његови опричници били апсолутно уверени у исправност својих чудовишних злодела. Иван Грозни је убијајући тело, такође, тежио да “убије и душу”, секући тело на ситне комаде, а што је имало одраза у руском простонародном православном веровању да покојник без тела не може да изађе на Страшни суд.

Гумиљов карактерише опричнину као антисистем, где добро и зло мењају места. Иначе, антисистем је термин из његове пасиониране теорије етногенеза, који он сам једноставно дефинише као систем људи са негативним погледом на свет, иако постоје и дефиниције као на пример “систем који испуњава супротну функцију од оне коју би требало”, “систем са негативним нивоом системности” и тако даље. Као примере антисистема из историје, он наводи гностицизам, манихејство, маркионизам, павликианство, јереси богумила, катара, жидовствујушћих, разне правце у исмаилизму, опричнину, револуционарне покрете и савремени демократски покрет у Русији.

Гумиљов, такође, износи још једно интересантно запажање, а то је да су савременици сараднике Ивана Грозног звали “кромешниками”, а то је реч која има сасвим одређени натурфилозофски смисао, јер је “тьма кромешная” уствари – пакао, то јест симболизује пустоту, вакуум у коме нема и не може бити ничег материјалног, тварног. У та времена то се називало “небытие” и сматрало се самом суштином зла. Значи “кромешники” су људи опседнути мржњом ка свету, слуге метафизичког абсолутног зла.

Иван Грозни је био верујући човек, који је помагао манастирима, међутим природа његове вере је била неправилна, јер је, као што смо већ поменули, био и убица руских архијереја, од који су неки проглашени свецима. Ево примера:

Наручио је убиство Светог Филипа, Митрополита Московског, кога је, као што смо већ рекли, убио Маљута Скуротов.
Извор: http://days.pravoslavie.ru/Life/life6898.htm

Својом руком је убио Светог Преподобномученика Корнилија Псковско-Печерског.
Извор: http://days.pravoslavie.ru/Life/life6684.htm

Расчинио је Светог Пимена, Архиепископа Новгородског. Опричници су скинули свештеничку одежду са Светог Пимена, прво га ставили под стражу, а затим су га поставили на белу кобилу тако што су му везали ноге за њу, дали му у руке бубањ и гајде и као дворску луду га водили по улицама града. Затим су га прогнали у један манастир код Туле где је ускоро и умро.
Извор: http://vn-eparhia.ru/novgorodskaya-svyatost/111-svyatye-novgorodskoj-zemli-xvi-vek/195-svyatitel-pimen-arkhiepiskop-novgorodskij

Послао је Светог Германа, Архиепископа Казанског у заточење, где је овај и умро после две године.
Извор: http://days.pravoslavie.ru/Life/life2493.htm

Наручио је убиство је старице монахиње Ефросиније Старицке (постоје информације да је Комисија за канонизацију Светих РПЦ радила на материјалима везаним за њу, али, до сада, нисам успео да нађем доказ да је проглашена Светом). Насилно је пострижена у монашки чин. У вези са обрачуном са породицом Старицки, по налогу Ивана Грозног, старица Ефросинија је утопљена у реци Шексни са монахињама које су је пратиле и слугама.
Извор: http://novlenskoe.prihod.ru/gorickie_zatvornicy/view/id/1144321

Одломак из филма “Цар” режисера Павела Лунгина о Ивану Грозном:

Царь(2009) (избиение митрополита)

Занимљиво је да је Иван Грозни после злочина које је чинио давао да се у цркви помињу имена људи које је убио. То се звало – синодик оних који су у немилости (“Синодик опальных”).

У Русији се, чак, била појавила група људи која се залагала за канонизацију Ивана Грозног, али је РПЦ то оштро пресекла. Бивши руски патријарх Алексиј II је категорички осудио идеју о канонизацији:

“Возможно ли в одно и то же время молитвенно прославлять и мучеников, и их жестоких гонителей? Ибо канонизация царя Иоанна Грозного фактически поставила бы под сомнение исповеднический подвиг святителя Филиппа и священномученика Корнилия Псково-Печерского, который, по свидетельству летописи, “от тленного сего жития земным царем был предпослан к Небесному Царю в вечное жилище”.”

“Да ли је могуће у исто време молитвено прослављати и мученике и њихове жестоке гонитеље? Зато што би канонизација цара Ивана Грозног фактички поставила под сумњу исповеднички подвиг светитеља Филипа и свештеномученика Корнилија Псковско-Печерског, који је, по сведочанству летописа “из овог пропадљивог живота земаљским царем био послан ка Небеском Цару у вечно станиште”.”

Такође је занимљиво запазити да људи који се данас у Русији залажу за величање Ивана Грозног су, углавном, исти они који се залажу за величање Стаљина. А у понашању Ивана Грозног и Стаљина има доста сличности, која се, пре свега, огледа у опсесији о постојању издајника на сваком кораку, њиховом прогону и крволочности према сопственом народу.

Већина руског народа никада није волела тиране, деспоте и убице и његова историја сведочи о томе. Као илустрацију можемом да поменемо економске побуне, као на пример, побуну због соли 1648. године и побуну због бакарних монета 1662. године за време цара Алексеја Михајловича, затим бројне политичке побуне током целе руске историје, као на пример, буну Јемељана Пугачова, буну Степана Разина, непрекидне нападе на царску власт крајем 19-ог и почетком 20-ог века, руску бољшевичку револуција 1917. године, анархистички устанак под вођством Нестора Махна за време бољшевичке револуције и верске побуне као на пример старообреднички раскол у средњем веку и друго. Што се тиче односа Руса ка демократији, довољно је поменути средњевековну републику на бази народног већа, која се формирала у Новгороду и институцију руске сеоске општине која је са својим особеним самоуправљањем обележила практично целу историју Русије до 1917. године када је коначно уништена од стране бољшевика. Овим и још неким питањима се посебно бавио садашњи министар културе у влади Русије Владимир Медински у својој трилогији “Митови о Русији”, у којој је успео да разобличи многе црне митове који су током историје формирани о Русији.

И да закључимо, руски народ је нормалан народ као и сви други народи, који је увек стремио и стреми и личној и општој слободи и позитивним вредностима, а не деспотији и проливању крви.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *