Јавна дипломатија, мека сила и “Big data”

tesic2_small Пише: Горан Тешић

У последње време у јавном друштвено-политичком животу се појављују термини као што су јавна дипломатија и мека сила. Да видимо шта се крије иза њих.

Јавна дипломатија и мека сила

Јавна дипломатија се разликује од традиционалне по томе што се традиционална дипломатија спроводи посредством људи који имају специјалну професију као што су дипломате, политичари и обавештајци, док у случају јавне дипломатије једна држава утиче на другу преко појединих инструмената друштва те друге државе да води политику у жељеном правцу, при чему људи који се баве тим пословима не припадају обавезно поменутом кругу професионалних дипломата, политичара или обавештајаца. У те инструменте, уопштено говорећи, спадају елементи невладиног сектора, као што су регистроване и нерегистроване невладине организације, удружења грађана и појединци.

Сам термин “јавна дипломатија” предложио је 1965. године амерички дипломата Едмунд Галион, декан Флечерове школе права и дипломатије при Тафт Универзитету. Он је јавну дипломатију сматрао еуфемизмом за пропаганду. У руском језику термин пропаганда нема негативно значење, док у енглеском има и подразумева лаж и непоштену комуникацију. Јавна дипломатија се као термин односи на пропаганду као термини обавештајац и шпијун, то јест наши су обавештајци, а страни су шпијуни.

Термин јавна дипломатија се највише користио за време “хладног рата”, да би по његовом завршетку више почео да се користи термин – мека сила (soft power). Аутор термина мека сила је Џозеф Нај са Харвардског Универзитета, који је био и члан администрације Била Клинтона. Неки сврставају Џозефа Наја у најутицајнију петорку политиколога XX-ог века. По Џозефу Нају мека сила је способност достизања својих циљева уз помоћ привлачности, а не путем принуде, то јест други раде како ти хоћеш, а ти их не принуђаваш на то (војно, економски). Али то не значи да та стратегија није повезана са новцем. Богатије земље располажу са већом меком силом. Из овога је очигледно да су јавна дипломатија и мека сила комплементарне.

Данас се говори о “новој јавној дипломатији” која узима у обзир све промене које су се десиле крајем XX-ог и почетком XXI-ог века, а ту спадају:

1) Промене у глобалном комуникационом контексту – појава сателитске телевизије, канал “Ал-Џазира”, интернет. Производња информација је, практично, постала свима доступна, а не само специјализованим информативним кућама. Тако на пример, за време рата у Ираку у тренуцима напада на Багдад, у граду се налазио блогер који је ширио вести о томе шта се дешава на лицу места. Пратило га је око хиљаду читалаца, а он је после свега постао колумниста листа “Гардијан”. Из овога видимо да се све више губи разлика између професионалних новинара и блогера. То је све ишло у корист промена у глобалним међународним комуникацијама. Шта је то значило за јавну дипломатију? Деведесетих година прошлог века било је неопходно да се буде велика држава да би се шириле информације – да би се повећавао тираж штампаног материјала, да би се јачали сигнали радио и телевизијских станица. Данас то није потребно. Довољно је имати рачунар са основном пратећом опремом и можете постављати видео снимке на “Јутјуб”. У том хору народних гласова, државе морају да се боре да буду у првом информативном плану.

2) Промене у светском политичком контексту – појава разних врста НВО, алтернативних покрета и терористичких група које су и раније постојале, али сада их има неупоредиво више и имају нове комуникационе канале за изражавање својих ставова, што доводи до тога да они који су до сада имали монопол над производњом информација, не само да треба да се старају како ће да их публикују, већ треба и да слушају одговор оних којима су их упутили и да посматрају шта они конкретно раде.

3) Улога невладиних организација и оријентација на меку силу – циљеви јавне дипломатије су се изменили тако да поред идеолошке компоненте која је доминирала у ранијем “хладноратовском” периоду појавили су се и други параметри. По Џозефу Нају меку силу чине три главне компоненте: политичка дејства, култура и вредности. Ефекти који се постижу дејством по овим компонентама са разликују по времену. Посматрајући политичка дејства, узмимо на пример спољну политику. Она може да се измени за неколико година. Култура може да се промени за неколико деценија, а вредности могу да се промене на распону живота неколико генерација. Када се другим државама и друштвима говори о нечијим вредностима, то не може да буде краткорочни пројекат. Није довољно приказивање једног филма да би се другима представио нечији систем вредности. Ради се о дугорочном пројекту који треба да се одвија у фазама, где треба да постоје конкретни задаци на којима раде тимови специјалиста. Ако је реч о култури, неопходно је организовати изложбе, концерте и слично.

4) “Брендирање” држава – ради се о концепцији која долази из сфере маркетинга према којој је држава – “бренд”. Овде постају важне ствари попут популарности туризма, инвестициона привлачност и слично, а велику улогу играју бизнис и пословни контакти.

На основу свега овога можемо закључити да јавна дипломатија није само пропаганда, већ много више од тога и да њен значај све више расте.

Ко се бави јавном дипломатијом?

Јавном димпломатијом се практично баве сви они који учествују у међународној комуникацији. Пре свих ту је, наравно, сама држава која се бави спољном политиком. Поред државе, јавном дипломатијом се бави и бизнис. При томе спољна политика једне државе може да утиче на пословне резултате компанија. Као пример можемо да узмемо какав су став Американци имали према Французима. Од 2003. године примећена је тенденција значајног пада позитивног става, која је 2008. дошла до максимума који се чак могао оквалификовати као мржња. То је било повезано са ратом у Ираку, где Француска није подржала позицију САД. Американци су били увређени и сматрали су Французе издајницима, што је довело до тога да су у Америци били учестали позиви да се не купује француска роба и “брендови”. Услед тога Французи су регистровали пад продаје својих производа за 13% током пола године.

Овде треба рећи да иако су данас многе компаније мулти-националне оне се често асоцирају са неком националношћу. Тако на пример у видео реклами аутомобилске компаније “Volkswagen Das Auto” речца “Das” показује да се ради о немачком производу.

Поред чисто економских разлога, спрега политике и бизниса има и другу димензију која се назива – корпоративна друштвена одговорност. У том сегменту државе се труде да рад њихових компанија ван својих граница има и компоненту јавне дипломатије, то јест да компаније не представљју само себе, већ и државу из које долазе. Тако на пример 2009. године Хилари Клинтон се састала са челницима америчког бизниса и размотрила са њима питање утицаја бизниса на имиџ земље у иностранству. При томе се у пословну агенду компанија уграђују позитивне вредности као што су демократичност, екологија, спонзорство и друго.

Још једна значајна појава у сфери корпоративне друштвене одговорности је – лобирање. Узмимо пример организације “Foreign Investment Advisory Council” (FIAC) која постоји од 1996. године. У састав ове организације улазе иностране компаније које раде на руском тржишту. Представници FIAC-а се срећу са председником, председником владе, помажу руску науку и образовање. Тако на пример FIAC је подржао руску Вишу школу економије кроз финансирање истраживања појаве која се назива – паралелни увоз. О чему се ради? Примећено је да се неки представници руске државе враћају са пословних састанака из Лондона са лаптоп рачунарима марке “Sony”, што јесте био паралелни увоз, а што је супротно правилима, то јест компанија ” Sony ” није имала званичан уговор са владом Русије. Исти случај је био и са “ај-фон” уређајима при чему су званични дилери били ти који су били погођени, па су тражили да се такве појаве забране. Зато је Виша школа економије финансирана од стране FIAC-а урадила истраживање као подршку идеји забране паралелног увоза у Русију. А то управо и јесте лобирање.

Јавном дипломатијом се баве и универзитети који су у принципу регистровани као непрофитне организације, али који имају своје фондове из којих се део средстава користи за привлачење страних студената. Привлачност универзитета за студирање, то јест услови и ниво образовања који се на њима стиче, такође, говоре о земљи у којој се налазе. Као доказ успешности универзитета праве се листе најбољих по одређеним критеријумима и, иако те листе нису званичне, оне у мору информација остављају одређени утисак.

Постоје и такве појаве као што су приватне амбасаде. Ту се може узети пример Републике Српске која није међународно призната независна држава, већ део Босне и Херцеговине, али која пропагира своје политичке и друге интересе кроз приватну компанију која је постала њено незванично представништво.

Наравно, у сферу јавне дипломатије спадају и свима добро познате фондације и организације као што су Британски савет, фондови “Фридрих Еберт” и “Конрад Аденауер”, “USAID”, “Россотрудничество”, Институт Конфучија и други.

Дигитална дипломатија и “Big data”

big_data

Свет се радикално променио под утицајем технологије. Дигитализовао се. Силицијумска будућност је почела. У складу са овим променама, мења се и облик дипломатије. У јуну 2012. године на саветовању амбасадора председник Русије је окарактерисао дигиталну дипломатију као један од најефективнијих инструмената спољне политике, па је у том смислу позвао амбасадоре да више користе нове технологије у промовисању државних интереса.

Поред очигледних могућности за директном комуникацијом са аудиторијумом коришћењем разних интернет канала попут блогова, дискусионих група, “Фејсбука” или “Твитера”, важан сегмент дигиталне дипломатије представља и анализа доступних података. Ту долазимо до појма “Big data”. “Big data” је термин који се користи за велики и сложен скуп података који је тешко процесирати коришћењем класичних база података заснованих на SQL језику или традиционалним апликацијама. Највећи извор тих масивних, неструктурираних података је управо интернет. Изазови обраде “Big data” укључују њихово добијање, смештање, претрагу, дељење, анализу и визуелизацију. На интернету се данас дешава колосално врење из кога треба извући корисне информације помоћу којих би могли да се предвиде догађаји. Тако на пример, ако би на основу једне такве сложене анализе било могуће предвидети када и где ће доћи до терористичког напада, то би био велики помак за безбедност у свету. То за сада, ипак, није могуће. Али, на процесирању “Big data” наставља интензивно да се ради. 2001. године “Гартнер група” (тада МЕТА група) је саставила извештај у коме је аналитичар Даг Лејни дефинисао пораст количине података као тродимензионалан, па је тако настала шема 3Vs као опис “Big data” – Volume, Variety and Velocity, то јест – обим, разноврсност и брзина.

Наравно “Big data” је могуће користити у разним областима као што су наука, бизнис, медицина, политика и друго. Тако на пример у политици, 2012. године Обамина администрација у Америци је представила “Big Data Research and Development Initiative”, која је требала да истражи како би “Big data” могли да буду искоришћени за решавање важних проблема са којима се суочава влада. Та иницијатива је дала добре резултате у кампањи за реизбор Барака Обаме за председника САД исте године. Такође, у америчкој савезној држави Јута је од стране “National Security Agency” (NSA) формиран центар за обраду података који када буде завршен, имаће могућност да обради огромну количину информација сакупљену од стране NSA преко интернета.

Закључак

Јавна и дигитална дипломатија и коришћење “Big data” у функцији меке силе представљају данас важне инструменте у борби за друштвено-политички утицај у свету. Свако ко жели да остане у игри мора да разуме значај поменутих категорија и да их користи.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *