Фјодор Лукјанов: Кини је свеједно каквих се вредности држи Русија

fjodor_lukjanov_smaller Превео: Марко Јевтић

“PI” наставља тему “Велики троугао” интервјуом са једним од најцењенијих домаћих експерата у области међународних односа, главним уредником часописа “Русија у глобалној политици”, научним директором међународног дискусионог клуба “Валдај” Фјодором Лукјановим. У једном од својих последњих чланака “Стаљин у процентима” Фјодор Александрович је предвидео даље зближавање Русије и Кине које, са његове тачке гледишта, може допринети својеврсној конвергенцији политичких система две државе. Хоће ли ова прагматична алијанса добити неку вредносну димензију или ће пак остати “хладни” савез различитих цивилизација, којима је заједничко само неприхватање атлантистичке хегемоније? Наш гост се приклања потоњем мишљењу, али ми са своје стране гајимо наду да код држава Великог троугла може доћи и до неочекиваних вредносних преклапања.

Борис Межујев: Фјодоре Александровичу, први човек НР Кине је 9. маја присуствовао на паради на Црвеном тргу, у последње време са Кином је склопљен низ важних економских споразума. Има ли руско-кинеско зближавање перспективу?

Фјодор Лукјанов: Склопљени споразуми нису само економски, они су свеобухватни, уистину усмерени на стратешке односе у дугорочној перспективи. То јест, они очигледно прелазе границе симболичког чина, ради се о озбиљној међусобној оријентацији. При томе, треба јасно разумети да нема говора ни о каквој алијанси у западном смислу те речи. Кинески званичници, не штедећи боје за осликавање важности руско-кинеске сарадње, непрестано подвлаче да Кина ни у какве блокове није улазила, не улази и неће ући.

Борис Межујев: На чему је онда заснована та алијанса?

Фјодор Лукјанов: Повезивање Русије и НР Кине је у разумевању да су две земље потребне једна другој у савременом свету, једна употпуњује могућности друге, али при томе обе стране стављају изнад свих осталих вредности стратешку независност, самосталност, слободу деловања, која није ограничена обавезама пред партнерима, макар они били и веома поштовани. За Русију је ситуација јасна. И није ствар у конфликту са Западом, иако је он послужио као катализатор окретања на исток. Немогуће је у 21. веку, када Азија за све постаје центар економског, политичког и чак делимично културног привлачења, да држава којој се три четвртине територије налази у Азији, има дугачку границу са Кином и пружа се дуж обале Тихог океана, нема активну, промишљену и темељну источну политику. Ту је Кина неизбежни центар утицаја, иако Русији увек ваља мислити о диверсификацији у том делу света.

Борис Межујев: У историји руско-кинеских односа су била два покушаја да се успостави тесно зближавање – 1896. године, амбасада у Кини за време Николаја II, склапање договора о прузи Кина-Далеки исток; и други пут – епоха Стаљин-Мао. Оба пута савез није трајао дуго. Може ли се рачунати на то да ће трећи покушај бити успешнији? Шта ће гарантовати успех?

Фјодор Лукјанов: Савеза са Кином неће бити, а није нам ни потребан. Русији је потребан напредак у развоју свог азијског дела и озбиљни подстицаји за развој уопште. Кини нису толико потребни руски ресурси, колико пут на запад, директан излаз без проблема на европска, средоземна тржишта. Одатле и идеја о “Путу свиле”. Кина наилази на растуће супротстављање САД у Азијатско-тихоокеанском региону и Пекинг се труди да га заобиђе, не ступајући у конфронтацију. Бар за сада. Евроазија је у том смислу веома повољна за Кину, пошто је тамо отпор кинеској активности многоструко мањи. Русија и Кина су објективно способни да помогну једно другом у решавању својих проблема. По први пут у историји, баланс снага није у корист Русије, иако постоји могућност асиметричног баланса. Економски се Русија не може поредити са Кином, али кад се гледа међународна улога и спремност на играње великих игара, Русија за сада значајно превазилази гигантског суседа. Тиме нам је делимично предодређено да будемо авангарда светске опозиције, што је позиција коју Кина никада неће заузети, радије бирајући да подржава из сенке. То је ризично, али и даје могућност да се буде захтевнији у партнерству са НР Кином.

Борис Межујев: Оба пута – и 1896. године и 1949. – зближавање је било засновано на заједничким вредностима, први пут на монархистичким, други пут на комунистичким. Данас нас не уједињују заједничке вредности. Да ли је то слабост или можда залог успеха?

Фјодор Лукјанов: Разговори о заједничким вредностима – то је чисто западни приступ. Кина не намерава ни са ким да се уједињује на вредносној бази, пошто је дубоко и искрено уверена у сопствену уникалност. Другим речима, Кинези сматрају да остали народи, нарочито Европљани, просто нису способни да заиста деле кинеске вредности, па то од њих не треба ни тражити. У том смислу кинеска искључивост је још “искључивија” од америчке – САД бар сматрају да сви остали могу да усвоје њихове вредности. Кини је потпуно свеједно каквих се вредности држи Русија и наше страсти за конзервативизмом или либерализмом су за њих једноставно лудости белих људи. Кина је усмерена на прагматичко решавање задатака које себи поставља, а ти задаци су формулисани за наредних тридесет година, минимално. Међутим, у савременом свету, где се развија мултиполарност и јача диверсификација у свим правцима, питање општих вредности уопште губи актуелност. Вредносни прилаз је искључиво западни поглед. Осталом свету не требају заједничке вредности, већ способност да поштује вредности другог и да успешно сарађује, не обазирући се на културне разлике.

Борис Межујев: У случају интеграције Русије и Запада могуће је замислити заједничку елиту, која уједињује представнике наших цивилизација. Да ли је могуће замислити клуб руских и кинеских елита?

Фјодор Лукјанов: Не могу да замислим заједничку елиту, зато што су разлике у понашању и менталитету сувише фундаменталне. Али неопходно је успоставити контакте, јер их данас практично нема. Потребно је узајамно разумевање и зато Русија мора да се избави од свог болесног западо-центризма. А он је није мање својствен антизападњацима, него западњацима.

Борис Межујев: Осим Кинеза, под звуцима “Каћуше” парадирали су и представници Индије. Ваља ли видети у томе неку политичку симболику?

Фјодор Лукјанов: Не. То што Кина и Индија сматрају да је неопходно указати поштовање Русији, на дан који је за њу крајње важан, је добар знак, али из тога ништа друго за сада не проистиче.

Борис Межујев: Кина и Индија имају озбиљна територијална неслагања. Може ли Русија да наступи као посредник између њих? Да ли могућ велики азијски троугао? И ако је могућ, да ли само као економски или као војни савез? Против кога ће бити уперен – против САД или против терористичке претње од стране исламизма?

Фјодор Лукјанов: Војни савез никако, пре свега из горе наведеног разлога – све три државе стављају потпуни и неограничени суверенитет изнад свих осталих политичких предности. Ником није у интересу да ствара јединствени фронт против САД, томе сигурно не теже ни Индија, ни Кина. Терористичка претња очигледно расте, али пракса показује да је борба са тероризмом деликатна ствар, која дотиче веома различите аспекте живота друштва, па се тако на крају води на националном нивоу. Остало су опште пароле.

Борис Межујев: Како Велики троугао може да се повеже са исламским светом? Може ли се Иран интегрисати у ту организацију?

Фјодор Лукјанов: Иран може да игра растућу улогу, и играће, и повезивање са њим је апсолутно неопходно. Иран неће улазити ни у какве обавезујуће организације, већ ће се, чим изађе из изолације, постарати да се упусти у сложене игре са Западом, пре свега са Европом. А што се тиче исламског света, тамо се тренутно подиже такав талас промена, који понекад веома плаше, да је за сада тешко уопште схватити, како ће се надаље градити било чији односи са муслиманском заједницом. Блиски исток уопште преживљава фактички колапс и нестаје у оном облику какав је био раније.

Борис Межујев: Каква је улога Казахстана у предвиђеној интеграцији, а каква је улога Турске?

Фјодор Лукјанов: Казахстан је несумњиво на добитку, захваљујући свом географском положају и стабилној унутрашњој ситуацији и моћи ће да користи погодности будућег заједничког пројекта Евроазијског економског савеза и Пута свиле. Турска ће, највероватније, у будућности бити далеко више оптерећена претњама са Блиског истока, него учешћем у великим евроазијским иницијативама, иако су амбиције Анкаре у том правцу веома велике, али су могућности ограничене.

Борис Межујев: На паради 9. маја присуствовао је представник палестинске аутономије, али није присуствовао представник Башара Асада. Са чиме то може бити повезано?

Фјодор Лукјанов: Мислим да Башар Асад тренутно има преча посла, улог је не само његов опстанак, већ и државе. Исламска држава је кудикамо свирепији непријатељ, чак и од САД.

Борис Межујев: Какви духовни извори могу да зближе Русију и Кину? Познати филозоф средине 19. века, Николај Фјодоров је сматрао да ће Русију и Кину зближити култ предака. Постоји ли нешто симболичко у поклапању меморијалне акције “Бесмртни пук” и учешћа Кине на паради? Није ли однос према прошлости, према прецима, она религиозна симболичка компонента руско-кинеског зближавања која недостаје?

Фјодор Лукјанов: Не, то су фантазије. Да култ предака може да уједињује, Кина и Јапан би морали бити тесни савезници, а они су непомирљиви противници. Савремена Кина се никако не може повезати са култовима и симболима, она се бави социјално-економским развојем. Замисли руских филозофа су Кинезима стране, оне их једноставно не занимају.

Борис Межујев: Може ли Русија да одигра улогу посредника између ауторитарне Кине и демократског Запада, сједињујући у себи најбоље црте кинеске меритократије са западном елитократијом? На Западу постоје одређене снаге, међу њима либералне, које покушавају да схвате како искористити искуство меритократије у западним условима. Може ли наше удруживање са Кином да не изгледа као савез ауторитарних држава?

Фјодор Лукјанов: Па, искрено говорећи, за сада ми се чини да ћемо пре сјединити лошије црте, а не боље. Меритократија није својствена Русији, а елитократија у западном смислу понекад личи на карикатуру. На жалост, Русија тренутно служи као лош пример и за Запад и за Кину – не из сасвим подударних разлога, али од тога није лакше. Не вреди нам да фантазирамо о улози посредника, неопходно је позабавити се сопственим развојем, који захтева и озбиљну дозу самокритике. Заправо, то је прилично кинески приступ. Што се тиче тога како ће изгледати савез Русије и Кине – такво питање уопште не треба да се поставља. У чијим очима ће изгледати? Запада? Наравно, за Запад обе државе су ауторитарне, ако не и горе. Па шта?

Извор: http://www.politconservatism.ru/experiences/kitayu-vse-ravno-kakikh-tsennostey-priderzhivaetsya-rossiya/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *