Класично евроазијство и његове савремене трансформације

evroazijci

trajkovic_dragisa2_small

tesic2_small

 

 

Превод: Драгиша Трајковић, Горан Тешић

Аутор: М.А.Маслин, доктор филозофије, начелник катедре за историју руске филозофије Филозофског факултета, професор емеритус Универзитета Ломоносов

Евроазијство се појавило у руској пост-октобарској емиграцији као идејни покрет, који је одсликао реакцију домаћих мислилаца на велике историјске промене, које су се десиле на почетку XX века. Прва од тих промена је повезана са Светским ратом и изазвала је како на Западу (Освалд Шпенглер), тако и у Русији (Николај Трубецки) осећање најоштрије кризе европске цивилизације. Друга промена је била руска револуција, чије се историјско осмишљавање нашло у центру евроазијске идеологије, као принципијелно пореволуционарне. Први евроазијски манифест “Излаз ка Истоку”, који је био издат у Софији 1921. године у облику зборника текстова Петра Савицког, Петра Сувчинског, Николаја Трубецког и Георгија Флоровског, представљао је израз “катастрофичког поимања света” европске свести. Евроазијци су изјављивали: “Разумевајући оно што се дешава, ми осећамо да се налазимо усред катаклизме, коју је могуће упоредити са највећим потресима познатим у историји, са фундаменталним преокретима у судбинама културе, као што су били освајање Древног Истока од стране Александар Македонског или Велика сеоба народа”. Сличност идеја евроазијаца, посебно рада Николаја Трубецког “Европа и човечанство” са “Пропашћу Запада” Освалда Шпенглера, постала је чак основа за тезу о “позајмљеном” карактеру тих идеја.

После катастрофе Светског рата европоцентризам је морао да се измени, посебно у Немачкој, где се “Пропаст Запада” веома оштро доживљавала. XX век је на Западу изазвао до тада невиђени интерес за Исток. Универзалистички и прогресистички модели историје “по европском шаблону” били су замењени теоријама локалних цивилизација, а на крају крајева и разним концепцијама мултикултурализма, које су са задовољством разводњавале “рационализам Запада мистиком Истока”. Отуда и оно што је Г.П.Федотов називао свеопштом “оријентализацијом” европске свести после Светског рата.

Класично евроазијство 20-30-тих година минулог века, такође се појавило као производ “оријентализације” свести, само са том разликом што за руску мисао “оријентализација” није имала негативну конотацију, коју је следствено подразумевао аналитичар тог процеса Едвард Саид (1935-2003), светски познат амерички мислилац палестинског порекла, аутор монографије “Оријентализам” (1978). Саидова књига је преведена на многе иностране језике, а међу њима и на руски, мада у Русији није имала тако широког одзива као на Западу. Довољно је рећи да су Саидово дело критички анализирали такви популарни интелектуалци, као што су Ноам Чомски, Френсис Фукујама и Семјуел Хантингтон. Циљ Саида је било разбијање европоцентричних предрасуда према источној, пре свега арапско-муслиманској култури и разобличавање лажних погледа на Исток у западној свести. Критика Саидових идеја представља прилично тежак задатак, јер разматрајући улогу западне науке и њених популаризатора из области политике и белетристике у стварању стереотипа колонијалног Истока, он уопште није био поборник “исламског фундаментализма” или критичар ислама као “опасног пројављивања Истока”. Његова позиција је више деконструктивистичка или радикално скептична у односу на све категоријске проналаске типа “Исток” или “Запад”.

Евроазијци као принципијелни заступници “постреволуционарне” свести направили су отклон од застарелих погледа, предрасуда и стереотипа који су створени од стране руске интелигенције и њеног односа према Истоку и Западу. Међутим, за разлику од концепције оријентализма Саида, евроазијци нису разматрали Исток као нешто Друго, туђе, у односу на Русију. Уосталом са тачке гледишта западног оријентализма интерес за Исток уопште на слаби већ, напротив, још више учвршћује моноцентризам западне свести, који, по својој суштини, представља “постколонијализам”. Eвроазијци су, напротив, много пута и у разним ситуацијама и односима критиковали западни колонијализам. Н.С.Трубецки је подвлачио да евроазијство садржи у себи “позив на ослобађање азијских и афричких народа, поробљених од стране колонијалних држава”. Код Трубецког се као “Други” у оквиру евроазијске свести не појављује Исток, већ романо-германски Запад, укључујући у себе и један део Словена. Водећи евроазијски историчар Г.В.Вернадски је показао суштинску разлику између ширења граница Русије-Евроазије од западне империјалне колонизације. “Историја ширења руске државе, писао је он, у значајној мери је историја способности руског народа да се прилагоди свом месту-развоја – Евроазији, а такође и способност да се цео простор Евроазије прилагоди привредно-историјским потребама руског народа”. У том смислу оријентализам представља варијанту нечега што је А.А.Зиновјев називао “западизацијом”. Слично томе као што ни градња кришнаитских ашрама негде у Западној Вирџинији није утицала на укупан утицај протестантизма у САД. Или пак, као што ни посета “Битлса” Индији није утицала на музику ливерпулске четворке, која припада западној поп култури.

То што су евроазијци 1921. године назвали “излазом на Исток”, за руску мисао и до, и после Првог Светског Рата и октобра 1917. уопште није био обичан “модерни културни бренд”. Та парола није имала ништа заједничко са западним обнављањем колонијализма. Формални допринос евроазијаца у филозофији историје, културологији и политичкој филозофији се састоји у промени разумевања појма “Русија” у појам “Евроазија”, у суштинском схватању руске свести не као европске, већ као евроазијске. Ово последње уопште не треба било какву имитацију, подражавање или вештачко додавање елемената источне културе, пошто је Исток од почетка постојао не ван, већ унутар руске културе. Са те позиције, феномен Октобра 1917. евроазијци су видели као крај периода почетне европске модернизације, која је спроведена од стране Петра Великог, и као обнову евроазијске суштине Русије као самосталне цивилизације.

Треба подвући да су “преевроазијски” трагови конзервативне мисли били својствени многим руским мислиоцима још много пре евроазијаца. Међу њима А.С.Пушкин је тврдио да схватање историје Русије “тражи другу формулу” од “западне”, а такође А.С.Хомјаков је био први који је опширно критиковао европоцентричну филозофију историје Хегела у својим “Записима о светској историји”. Ка овоме се односи и Н.Ј.Данилевски, који је утврдио самосталност Русије као цивилизације и који је негирао њену припадност германо-романском културно-историјском типу. У књизи “Русија и Европа” Данилевски је први указао, такође, на постојање независног кинеског културно-историјског типа. П.Ј.Чаадајев, у потпуности западњак и критичар руског историјског искуства, налазио је у заосталости Русије у односу на Европу, извесну предност или чак “привилегију” (А. Валицки), која не дозвољава понављање грешака које је направила напредна Европа. Давно и константно присуство противречне комбинације источних и западних начела у руској историји, култури и филозофији признавао је и Н.А.Берђајев. Он је био убеђен да Русија није Запад, а ни Исток, већ “Истоко-Запад”. Изузетан весник преевроазијског становишта је био академик В.И.Ламански, аутор трактата “Три света Азијско-Европског материка” (1892) – о германо-романском, грко-словенском и азијском “свету културног човечанства, који имају географске, етнографске и културне основе независног постојања”. Основа за евроазијце је била критика европске цивилизације од стране А.И.Херцена. Већ у првом заједничком зборнику евроазијаца “Излаз ка Истоку” (1921) Херценове идеје су више пута цитиране, при чему се директно обраћање ка њему, налази у предговору поменутог издања: “Ми ценимо прошлост и садашњост западноевропске културе, али је не видимо у будућности… Са трепетном радошћу, са дрхтавом бојазни од предавања уништавајућој гордости, ми осећамо, заједно са Херценом, да “историја сада куца на наша врата”. Куца не ради тога да би створила неко наше зоолошко “самоопредељење”, већ ради тога да би Русија великим подвигом показала свету неку општечовечанску правду”. Посебно често се освртао на Херценово наслеђе један од оснивача евроазијства, филозоф религије Г.Ф.Флоровски, аутор магистарске дисертације посвећене овом руском мислиоцу. Протоевроазијске идеје су биле својствене и К.Н.Леонтјеву, чија се “историјска естетика” формирала за време његове конзулске службе на Блиском Истоку. На тај начин, црте позитивног оријентализма је могуће открити у разним конструкцијама руске мисли, независно од оријентације погледа на свет.

При томе треба додати да је “оријентализам” био популаран на само у интелектуалним, већ и у вишим империјским круговима, укључујући и царевића Николаја Александровича, будућег императора Русије, који је 1890-1891 године предузео путовање на Исток у пратњи познатог дипломате–оријенталисте, кнеза Е.Е.Ухтомског. Управо као резултат тог путовања 1891. године је почела изградња Великог сибирског пута, најдуже железничке магистрале на свету (завршена 1916. године). Б.В.Межујев у вези са порастом интересовања у Русији за Исток, крајем XIX и почетком XX века, примећује стварање читавог правца друштвене мисли која је створила основу за “источњаштво” и реакције на њега. Корене датог “предевроазијског” правца домаћег царског конзервативизма можемо наћи још у публикацији на француском језику “Пројекат Азијске Академије” (1810) С.С.Уварова, касније аутора тројне формуле “православље, самодржавље, народност”. Уваров је сматрао да перспективе будућег развоја Русије нису на западу, већ на Истоку, рачунајући зближавање са Индијом и Кином, које поседују универзалну мудрост. Постоје основе за тврдњу да се на крају постојања руске империје активно формирао “источњачки” спољнополитички вектор, који је настао на узлету домаћег источњаштва, географске науке и успесима у колонизацији Средње Азије и Далеког Истока.

aleksandar_panarin

Класично евроазијство је заустављено Другим светским ратом. У СССР-у евроазијски текстови су били у специјалним архивама, а свако њихово научно изучавање је било немогуће. Интерес ка евроазијству се обновио у постсовјетском времену, али тај интерес је постао оно што је С.М.Половинкин назвао “живот после смрти” тог идејног правца. Овде је потребно разликовати, са једне стране, укључивање класичног евроазијства у дневни ред изучавања руске филозофије, савремене хуманистичке науке на основу осмишљавања низа евроазијских идеја у области политичке, социјалне и филозофије историје, културологије и лингвистике, као и филозофије права и филозофије економије (радови А.С.Панарина). Са друге стране, постоје тенденције да се постојеће евроазијске идеје реформишу и “оживе” у партијско-политичком “неоевроазијском” правцу и да се искористе као полуга за утврђивање личног и групног политичког утицаја (неоевроазијство А.Г.Дугина). Ако у првом случају има места за природно сједињавање са домаћом духовном културом, као и надокнађивањем привремено изгубљених вредности филозофије руске дијаспоре, то “неоевроазијска” политичко-идеолошка варијанта представља очигледан произвољан отклон од класичног послереволуционог евроазијства. С тим у вези треба напоменути да се нешто слично десило и на крају 1920-их година. Отклон од културоцентричне верзије евроазијства, коју је створио њен оснивач Н.С.Трубецки, у страну његове политизације од стране П.П.Сувчинског и др., то јест покушај да се од евроазијства направи партијска идеологија, довела је до такозваног кламарског раскола (прим. прев. по месту Кламар у Француској где је била штампарија евроазијаца) и распада тог послереволуционарног правца.

Пример неизврнутог коришћења идеја класичног евроазијства у контексту савремене политичке филозофије су радови А.С.Панарина, који уопште није стремио, за разлику од А.Г.Дугина, да “реформише” евроазијство “према себи” или у прилог политичког опслуживања. Циљ Панарина је било осмишљавање евроазијских идеја ради научног разумевања специфичности Русије-Евроазије као државе православне цивилизације. То је у потпуности одговарало замислима оригиналног евроазијства. Имена Ивана Калите, Петра Великог, Гогоља, Љермонтова, Пушкина, Достојевског, Розанова, Чехова, Франка, Булгакова, Степуна, Соловјева, Берђајева, Вишеславцева, Флоровског, Лоског и многих других личности руске интелектуалне и политичке историје стално су присутна у његовим радовима. Њихове “руске идеје” су користиле Панарину као темељ за херменеутичке конструкције, и овде није било места за лично политичко-филозофско самоизражавање, већ је напротив, присуствовао брижљив и тачан однос према оригиналу. Поред тога, важно је истаћи и посебан панарински стил и његову стваралачку личност, изузетног научника патриоте, откривеног светској култури и у исто време дубоко укорењеног у руски свет. У уводу монографије о православној цивилизацији Панарин поставља питање у духу хришћанског (европског) универзализма: “Да ли је могућа нова синтеза формалне и цивилизацијске парадигме – општечовечански продор у будућност, али не на основу културног поништавања и изједњачавања, већ са очувањем културно-цивилизацијске различитости човечанства? Потврдан одговор на дато питање је могућ под условом ако створимо такву цивилизацију, која нема намеру да решава проблеме на сепаратан начин, пренебрегавајући сву светску проблематику (рачунајући и западну) и концентришући се на својој искључивости. Не одговара ли датом критеријуму руска цивилизација? Будући другачија од Запада и прихватајући своју различитост (овде нећемо говорити о западним епигонима, прим. прев. пуким имитаторима), руска цивилизација никада није показивала склоност ка сепаратном устројству, нити је сваљивала са себе одговорност за судбину света”.

Задатак постављен у Панариновој књизи “Православна цивилизација у глобалном свету” је био да се оцени цивилизациони потенцијал Русије, који има своје корене у православном архетипу, то јест “препознати га као сопствени проблем и задатак, без чијег решавања није могуће живети даље”. Он је решавао тај задатак са позиције оригиналног стваралачког осмишљавања домаће интелектуалне историје у широком смислу те речи. Панарин је, такође, полазио од тога да све врсте “етноцентричних духовних система” не могу да служе као потпора за реалну државну политику, зато што би се “људи другог етноса или из друге државе осећали као изопштени”. На трагу Н.Ј.Данилевског и А.Тојнбија, Панарин је повезивао центре цивилизација са светским религијама, а не са изолационистичким етноцентризмом и етнократизмом, који се бурно расширио на постсовјетском простору. Слом СССР-а је означио тријумф “демократског расизма” у новим независним државама, у којима је било много, сматрао је Панарин, етничких чишћења и оружаних конфликата.

Упозорење Панарина, Руса рођеног у Донбасу, има посебног значаја данас, у условима грађанског рата на југоистоку Украјине. Истовремено, Панарин је доказивао да победа Запада у хладном рату значи поништавање не само хришћанског поретка, већ и неутралнијег – просвећеног универзализма. Као резултат тога формира се нови тип русофобије: “Сада се тоталитаризам интерпретира у духу културолошког и етничког расизма – као специфични производ руског менталитета, руске културе, а у последње време – као производ Православља”. Радови Панарина садрже неопходне аргументе за разоткривање разних историјских пројављивања русофобије. С тим у вези он је често користио методологију упоређивања две различите епохе: пад Руске Империје 1917. и распад СССР-а 1991. године. У контексту питања о судбини православне цивилизације и руске идеје то поређење се није сводило на пуку формално-историјску паралелу са Западом, изражену терминима “заостајања”, “руске архаичности” или “пораза у хладном рату”. Пад обе империје, и руске и совјетске, Панарин је предлагао да се оцењује, не у оквиру “прагматично-технолошког разумевања”, већ “у сфери духа”. Са друге стране, у сфери војно-стратешког потенцијала Русија-СССР у потпуности је могла да издржи жестоку конкуренцију у супарништву са Западом. Међутим, инстинкт сопственог цивилизацијског опстанка Русије прогресивно се губио и смањивао, слично шагринској кожи, и заменио се инстинктом “европејства” по аналогији са “мајмунством“ (према Данилевском). Русија се све више и више у времену и простору показивала на таквом каква она јесте у својој суштини, односећи се према себи као према референтној цивилизацијској групи Запада, а не као према Русији-Евроазији. Штавише, када је у последњој деценији XX века, схвативши своју заосталост у домену неких института либералне демократије и правне државе, Русија почела тако брзо да подражава Запад, да се претворила у његово својеврсно “искривљено огледало” (Џ.Кјеза).

Елите на власти, као и интелектуалне елите понеле су се као “глупа деца”, која су потрошила огромно руско богаство (према Розанову). Притом, те елите су радиле супротно од реалне логике руског патриотског западњаштва: спознавши да “Русија није Запад”, и да у нечему треба примењивати достигнућа Запада и чак следити његов пут, али тако, да се не понове грешке Запада. Још је 1836. у писму А.И.Тургењеву, Чаадајев писао: “Не треба да се угледамо на Запад. Јер ми нисмо Запад”. У супротности са овим, руске елите, писао је Панарин, “у XX-ом веку су се понашале као доследни епигони: у почеку они су од запада преузели комунистичку идеологију и на њеној основи изградили нови систем, који није имао ничег заједничког са руском културном традицијом”. И даље: “Када је тај позајмљени образац, без обзира на запањујуће напоре и жртве, открио своју непоправљиву штетност, тада су се наше домаће “демократе”, изашле из комунизма, у трагањима за алтернативом поново обратиле Западу. Тамо су добили нови рецепт, који је поново потврдио и њихову културну неутемељеност, и њихову стваралачку бесплодност и зависност. Нови позајмљени образац “увезеног либерализма”, практично се показао не мање рушилачким и не мање антинационалним по духу, у односу на претходни, комунистички”.

“Стајући ногом на сопствене грабуље”, трошећи и одбацујући потенцијал своје цивилизације, руске елите су “стале ногом и на туђе грабуље”, понављајући западне грешке, уместо да иду својим путем, узимајући при томе у обзир и своје и западне грешке. Отуда, ништавни, а у суштини просто нихилистички резултати у економији, која је, по Панарину, постала сфера владавине “корупционаша, разбојника и пљачкаша”. Русија са њеним колосалним ресурсима објективно има све услове за практично безгранични економски раст, како се изразио Панарин, у економским условима “поштене игре” и “правог такмичења”. У сваком случају, међу руским мислиоцима тешко је пронаћи такве, који би видели било какве унутрашње препреке за раст руске економије. Довољно је позвати се, као потврду, на радове таквих аналитичара производних снага Русије, као што су Д.И.Мендељејев и В.И.Вернадски.

Заменом нихилистичког игнорисања и расипања цивилизацијско-духовног и економског потенцијала Отаџбине, неизбежно треба да постане, према прогнози Панарина, патриотски оријентисан “социокултурни конзервативизам, својеврсна фундаментална реакција “моралне већине”, која се ослања на традицију и религију”. При томе, важно је узети у обзир, да се ослањање на сопствену цивилизацијску традицију не треба ограничавати само на очување културног наслеђа, подвлачио је Панарин. Неопходна су “трагања за великом идејом”, која би била заснована на православном кенотизму, са саосећањем за “понижене и увређене”, на неискорењеном у руској свести осећању социјалне правде, са једне стране, а са друге стране “на пројекту будућности, који очекују милиони”, способном да оствари “заокрет хуманитарног типа, који се тиче наших вредности, смисла живота, приоритета и идеала”.

Други пол савремене модификације евроазијства, који је далеко отишао од идеја класичних евроазијаца, представља А.Г.Дугин, теоретичар и политички пропагатор сопствене верзије неоевроазијства, аутор више од тридесет књига на руском и другим језицима. Заправо, неоевроазијство представља само мали део интелектуалног опуса Дугина, упоредо са геополитиком, ауторском верзијом традиционализма, теоријама завера, идејама европске конзервативне револуције, тумачењем немачке филозофије, мистиком и окултизмом, старообредништвом, исламом, будизмом, јудаизмом и друго. Хладан, може се рећи “алергичан” однос према многобројним и разнородним Дугиновим радовима у руској академској средини, која у великој мери “није примећивала” његове многобројне књиге, есеје и наступе, у контрасту је са огромном популаризацијом Дугина у његовој сопственој медијској индустрији, укључујући у почетку часописе “Елементи”, “Мили Анђео”, “Евроазијска инвазија” (додатак у новини “Сутра”), “Евроазијска ревија”, а затим и информационе портале “Арктогеја”, “Евроазија”, “Евроазија.ТВ” и друге, рачунајући и иностране домене, које је он покренуо. Такву политичку активност немогуће је неприметити, али то није плод само његовог личног напора, пошто он умешно користи унутрашња кретања руског политичког спектра, извлачећи корист из сарадње како са левима, комунистима и национал-бољшевицима, тако и са десним православним традиционалистима.

На бази широко распрострањене на интернету продугиновске апологетике и због непостојања подробне аналитичко-критичке анализе његових идеја на руском језику, препоручујемо најрепрезентативније текстове на енглеском језику на ту тему, које је написала Марлен Ларуел, познати француски истраживач евроазијства, професор универзитета Џорџ Вашингтон (САД). У низу својих радова М.Ларуел убедљиво показује да при свој својој “патриотској” реторици, Дугиново неоевроазијство у суштини представља “руску верзију европског десног радикализма”. Управо овај аспект Дугинових идеја се налази у фокусу радова француског истраживача. М.Ларуел исправно примећује: “Док је евроазијство било првобитна идеологија “трећег пута”, која је била представљена како у десним, тако и у левим варијантама, његова асимилација од стране Дугина у крајње десном правцу, представља одрицање од интелектуалне сложености и богаства евроазијства. Ово такође представља узурпацију наслеђа очева-оснивача: ниједан од њих није подржавао нацизам за време Другог светског рата”. Уопште, Дугиново неоевроазијство се радикално изменило у поређењу са аутентичним евроазијством 20-30-их година прошлог века, пошто је дугинизам изгубио његову филозофску разноврсност, изродившси се у агитаторско-пропагандистичко учење десно-радикалних политичких маса. Према речима М.Ларуел, “Дугин је један од малобројних мислилаца, који сматрају, да доктринарно језгро руског национализма мора да се подржава и надахњује уз помоћ западних извора. На тај начин Дугин “везује” руски национализам са глобалнијим теоријама, при чему у суштини он наступа као медијатор западне мисли”. Упоређујући евроазијске идеје А.С.Панарина и неоевроазијство А.Г.Дугина, М.Ларуел констатује разлике између њих и закључује, да Панаринови радови нису сагласни са дугиновским “идеолошким правцем”. Панаринов цивилизацијски приступ је био оријентисан, пре свега, на основама православне руске цивилизације, путем њеног очувања и развоја, што уопште није противречило културоцентричним, православним и религиознио-филозофским поставкама класичног евроазијства, формулисаним од стране његовог оснивача Н.С.Трубецког.

Дугиново неоевроазијство, управо супротно, по својој суштини представља антиправославни неопаганизам, без обзира на сво његово поштовање православне цркве и древног православља. М.Ларуел пише: “Панарин је интерпретирао Дугинову геополитику као паганску, пошто она утврђује да је човек зависан од природе и да њиме управља слепа и неумољива судбина, а држава је у њој представљена као егоцентричан и самодовољан организам, који не гарантује стабилност за све, већ се заснива само на сили”. На западне изворе Дугиновог неоевроазијства и на очигледно усвајање деснорадикалних европских образаца, указивао је својевремено и В.Л.Цимбурски. То је још боље дефинисао Едуард Лимонов.

Вешта примена евроазијске фразеологије када је то погодно, па чак и када није, за њено коришћење, омогућило је Дугину да постане популаран политички консултант по питањима постсовјетског устројства у Евроазији. Дугин се, као што је познато, кандидовао за Думу, али неуспешно. Због тога је његов прави циљ, како сматра М.Ларуел, “не освајање власти, не борба за власт, већ борба за утицај на власт”. Последња потврда тога може се наћи у реаговању Дугина на дешавања око украјинске кризе 2014-2015 године, израженом у позивима на оружано мешање Русије у украјински грађански рат “у име супростављања атлантизму”. Такви “савети” руској власти, изражени у императивној форми, садржани су у двема књигама неоевроазијаца, издатих на западу: “Путин против Путина. Поглед сдесна на Владимира Путина” и “Евроазијска мисија: Увод у неоевроазијство”.

Према изнетом, Дугин стреми да игра улогу политичког пророка, изигравајући гласника сопствене варијанте неоевроазијске идеократије, па отуда и проглашавање неоевроазијства као “четврте политичке теорије” која треба да замени либерализам, социјализам и фашизам. За промовисање ове теорије је направљен посебан сајт на енглеском језику “The Fourth Political Theory”, чија је парола “изван левог и десног, али против центра”. Назив ове филозофије, утврђују аутори текста у “Foreign Affairs” – неоевроазијство, није ништа друго до “продужетак давне традиције руског империјског конзервативизма и, посебно, евроазијства. Њени корени су ауторитарни, традиционалистички, антиамерички и антиевропски; њене вредности се заснивају на религији и друштвеној репресији. И што се посебно види данас, она (филозофија неоевроазијства – М.М.) представља се као експанзионистичка”.

Епископ лутеранске цркве Џ.Хејзер публиковао је у САД посебну књигу, посвећену разобличавању Дугинове “иманентизоване есхатологије” као “опасну” варијанту “неопаганске идеологије”, која је заснована на идејама европских нациста и деснорадикалних теоретичара Карла Хаусхофера, Рудолфа Хеса, Карла Шмита, Артура Мелера Ван Ден Брука и др.

Улазак у структуре думе омогућило је штампање најутицајније Дугинове књиге “Основи геополитике. Геополитичка будућност Русије” (1997). Захваљујући тој књизи он је био позван да буде предавач на Академији Генералштаба. Затим је уследило стварање покрета “Евроазија” (2001), политичке партије “Евроазија” (2002), “Међународног евроазијског покрета” (2003) и других структура под његовом управом. При томе је очигледно да Дугиново неоевроазијство има мало заједничког са класичним евроазијством, што и он сам декларише, залажући се за стварање нове “четврте политичке теорије” под именом неоевроазијства, слободној од ограничења евроазијске “археологије и библиографије”. Дугиновска биполарна слика света, надахњује се западном геополитиком са њеним супростављањем “копна” и “воде”, “телурократије” и “таласократије” и не представља евроазијску по свом пореклу. За разлику од евроазијског разумевања појма “Евроазија”, код Дугина, као и код десних европских радикала, укључује се не само историјска Русија, већ и цели истоимени материк (мисли се на Европу и Азију, прим. прев.).

В.В.Аверјанов, један од аутора “Руске доктрине”, члан Изборског клуба, чији је члан и сам А.Г.Дугин, оцењује традиционалистичко гледиште Дугина као чисто неправославно. Овде је реч о Дугиновим директним прављењем аналогије између православног исихазма и будистичке ваџрајане (тантрички будизам, прим. прев.), кинеским таоизмом, јеврејском кабалом и исламским суфизмом. В.В.Аверјанов пише: “У суштини, Дугин гура аутентичну домаћу традицију, конкретно Свето Предање, на које се позива, у Прокрустов кревет (Прокруст је антички митски преварант, прим. прев.) универзалне традиционалистичке метафизике и других концепата, које он гради на синкретистичкој основи… Али овде се традиција не схвата као Свето Предање, него онако како је схватају људи изван традиције – постмодернисти”. У потрази за духовном основом за супростављање Русије и атлантистичког Запада, Дугин предлаже своју верзију “сакралне традиције”, засноване на “мистици крви”, што се налази у директној супротности са примарним принципом евроазијског места-развоја, по коме је “не крв изнад тла, већ тло изнад крви”.

Разилажење са принципима класичног евроазијства код Дугина, такође примећује и познати истраживач С.С.Хоружиј, издавач и коментатор радова Л.П.Карсавина, који сматра неоевроазијство смешом “маргиналних идеологија, које сједињују вулгаризоване елементе старих духовних традиција са популарном езотеријом, теоријама завера, расним и другим митовима десно-екстремистичке политичке свести”.

Прикривајући се мистичном маглом, лажни пророк Дугин представља себе малтене као носиоца “чуда, тајне и ауторитета”, за носиоца “мистериозне тајне” историје, која је доступна само изабранима као што је он, привлачећи тиме пажњу поклоника теорија завера, окултизма и мистике.

Сумирајући све што је речено, треба подвући да формат овог текста није дозволио да се довољно подробно осветле сви детаљи некомпатибилности неоевроазијства А.Г.Дугина са оригиналним идејама класичног учења евроазијаца. У тексту је показано да пропагандисти дугинизма, који је у суштини варијанта западног десног радикализма, стварају фалсификовану слику евроазијства, пуној мистике, расизма и агресије. На Западу они служе распрострањивању русофобије и одбојности према руској интелектуалној култури.

У исто време, на примеру наслеђа А.С.Панарина очигледно је да хеуристички потенцијал неисквареног класичног евроазијства, који наставља традиције домаће мисли, и даље чува свој значај за коришћење у разради теорије и праксе актуелног политичког конзервативизма.

Извор: http://www.politconservatism.ru/upload/iblock/048/0481512c4dbd4279faf1ebfe443eef27.pdf

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *