Лево евроазијство и раскол у покрету

dmitrij svjatopolk-mirski_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Евроазијство је иделогија која је настала у редовима руске емиграције ван граница Русије. Почетак евроазијства је био у 1920-ој години када је велики руски лингвиста светског гласа кнез Николај Трубецки у Софији објавио своју знамениту књигу “Европа и човечанство” (преведена и на српски језик од стране издвачке куће “Логос” из Београда). Годину дана касније 1921-ве Николај Трубецки, Пјотр Савицки (географ), Георгије Флоровски (теолог) и Пјотр Сувчински (музиколог) издали су у Софији зборник есеја “Излаз ка Истоку. Претпоставке и испуњење. Изјава Евроазијаца. Књига 1”. То је и званични почетак организованог евроазијства.

Евроазијска идеологија је од почетка била супротстављена комунизму и имала је јак православни карактер за шта је, пре свега, био заслужан њен родоначелник Николај Трубецки који је до краја живота остао прави верник. Уз Трубецког на тој анти-комунистичкој линији је био и Пјотр Савицки.

Од прве четворке релативно рано је отишао знаменити теолог Георгије Флоровски, тако да је остала тројка.

Прва идеолошка размимоилажења почињу 1924-те године на линији Савицки – Сувчински која су временом постајала све јача, да би они у једном тренутку потпуно престали да комуницирају.

Пјотр Сувчински који је био добар организатор и имао доста веза преузима на себе издавање новине “Евроазија”, које почиње 1928-ме године у Паризу. То је уједно био и детонатор блиског раскола у покрету. Новина се штампала у месту Кламар где су били штампарија и магацин са евроазијским књигама. У Кламару је и дошло до формирања левог радикалног крила евроазијаца чији је предводник био Пјотр Сувчински. Он ускоро добија и сараднике као што су Лав Карсавин, Дмитриј Свјатополк-Мирски, Сергеј Ефрон и други.

Уопште што се тиче састава људи који су припадали евроазијском покрету, треба разликовати три групе. У прву групу су спадали водећа четворка (касније тројка) Трубецки-Савицки-(Флоровски)-Сувчински, као и интелектуалци, писци и публицисти који су им пришли у првом таласу. Другу групу су чинили људи који су пришли покрету 1922-ге године као што су били официри-монархисти који су дошли из круга генерала Врангела и Кутепова и други. У трећој групи су се налазили добровољни и недобровољни комунистички агенти из ОГПУ (НКВД), као и људи којима су ти агенти манипулисали као на пример муж руске песникиње Марине Цветајеве Сергеј Ефрон.

Важан детаљ у свим тим догађајима је била такозвана операција “Трст”. Шта је била операција “Трст”? Операција “Трст” је била тајни пројекат настао у редовима руске емиграције који је требао да има војни карактер, а са циљем супротстављања комунистима у Русији. У тај пројекат је било укључено много емиграната, а међу њима и део евроазијаца.

Међутим, агенти ОГПУ 1923-ће године успевају да се инфилтрирају у организацију “Трст” и да полако формирају завереничку групу унутар евроазијског покрета. План је био лукаво смишљен јер управо преко те групе неки евроазијци су били намамљени да илегално путују у СССР и да тамо стварају своје илегалне везе које су контролисали НКВД-овци. Један од њих је био и сам Пјотр Савицки.

Међутим, НКВД-овци се нису задвољили само тим, већ су почели да ступају и у везе са политичким делатељима евроазијског покрета. Могуће да је и Пјотр Сувчински убрзо почео да контактира са неким од тих агената, а затим и да се среће са неким јавним радницима из СССР-а који су боравили у Француској.

Тако Пјотр Сувчински почиње да усмерава тематику новине “Евроазија” ка комунизму. Он при томе није ни обавештавао Трубецког и Савицког о неким својим контактима и намерама. Против таквог правца писања новине “Евроазија” одмах устаје Пјотр Савицки и пише текст у коме жестоко напада Сувчинског и “кламаровце” и назива их комунистима и комуноидима. Међутим, Сувчински не одустаје и наставља да форсира “леве” евроазијце Карсавина, Свјатополка-Мирског и друге. Сувчински је имао план да утиче на совјетске дисиденте у Русији тако што би их привукао својој верзији евроазијства, али ствар се окренула тако да је комунистичка идеологија утицала на самог Сувчинског.

Родоначелник евроазијства Николај Трубецки је дуго трпео то стање у смислу наставке преписке са Сувчинским, али се и он оштро супростављао тим комунистичким скретањима. Читајући његова писма Сувчинском објављеним у књизи “Писма Сувчинском: 1921-1928”, види се да је тешко преживљавање све то. Трубецки је покушавао да промени ствари, али без већих успеха.

И он и Савицки почињу да указују да то о чему се пише у новини “Евроазија” није евроазијство и после свега, веома разочаран, родоначелник евроазијства Николај Трубецки напушта новину “Евроазија”.

Почетком 1929-те године Пјотр Савицки долази у Париз где се 17-ог јануара среће са Сувчинским и Карсавином. Он им тада јасно ставља до знања да је то што они раде отклон од евроазијства. Ево карактеристичног дела његовог меморандума:

“Направление газеты “Евразия” считаю отходом от евразийства. В констатирование того, что это не есть евразийство, мнение мое совпадает с мнением огромного большинства евразийцев. Оно совпадает также с мнением б. [ывшего] Председателя Евразийского Совета, одного из создателей евразийской системы Н.С. Трубецкого (см. его письмо в н.[омере] 7-ом газ.[еты] Евразия). Значение выхода из газеты Евразия Н.С. Трубецкого, едва ли не крупнейшего автора евразийской системы, не может быть преуменьшаемо. Проведение под заголовком Евразии и от имени, якобы, всего евразийства существенно неевразийских взглядов создает совершенно особое состояние. Оно равнозначно положению, когда отдаются приказы “противные закону и совести”.”

Укратко, Савицки овде каже да је правац писања новине “Евроазија” отклон од евроазијства и констатује да то и није евроазијство. Он каже да се то слаже са мишљењем већине евроазијаца, а пре свега са мишљењем једног од водећих евроазијаца бившег председника Евроазијског Савета Николаја Трубецког и да је његово демонстративно напуштање новине “Евроазија” потез преко кога се не може олако прећи. На крају Савицки каже да је такво стање ствари у коме се протурају суштински неевроазијски погледи “противно закону и савести”.

Савицки је на крају тражио да се новина врати својим изворима. У јуну 1929-те године он растура леве евроазијце и формира нови организациони комитет у који улазе он, Алексејев и Клепињин. Евроазијско издаваштво се обнавља, а Сувчински и његова група бивају проглашени јеретицима. Савицки затим 1931-ве године организује конференцију у Бриселу после које се наставило са излажењем евроазијских новина. Ипак, као последица свих тих догађаја евроазијство из 1920-тих година свеједно није могло бити враћено.

А шта се десило са левим евроазијцима? Део њих се потпуно идентификовао са комунистичким Совјетским Савезом. Клепињин, Родзевич и Ефрон су постали агенти ОГПУ-а (НКВД-а) и почели да спроводе у Европи тајне акције у корист Совјетског Савеза. После једне од таквих операција – убиства Порецког-Рејса који је побегао из Совјетског Савеза на запад, Клепињин и Ефрон су морали да побегну у Совјетски Савез. Када је тамо прешла и Ефронова жена Марина Цветајева убрзо су многи од њих били ухапшени од стране комуниста. Лав Карсавин се преселио у Литванију где је радио на Универзитету. Међутим, 1949-те године бива ухапшен од стране совјетске власти, осуђен (осуда на доњој слици) за учешће у анти-совјетском евроазијском покрету и послан у гулаг Абез Коми где је и умро. Слична трагична судбина је задесила и Дмитрија Свјатополка-Мирског који је потицао из кнежевског рода Свјатополк-Мирски. Он је прешао пут од белог официра Антона Дењикина, преко професора руске књижевности у Лондону, до марксисте. 1931-ве године је ступио у комунистичку партију Велике Британије. Док је радио у Лондону држао је у свом кабинету Стаљинов портрет која је гледао на карту света. Састајао се са Максимом Горким уз чију помоћ се 1932-ге године преселио у Совјетски Савез. Међутим, 1937-ме године бива ухапшен (фотографије Свјатополка-Мирског после хапшења на горњој слици), оптужен за шпијунажу и послат у гулаг код Магадана где и умро 1939-те године. А шта се десило са Пјотром Сувчинским? Он је 1932-ге године предао молбу за добијање совјетске визе, али је одбијен. Ипак, 1937-ме године успева да посети Совјетски Савез, али се враћа дубоко разочаран културном политиком. После извесних колебања 1946-те године коначно одустаје да се врати у Совјетски Савез.

osuda_lava_karsavina

Тако су, на жалост, личне трагичне судбине многих левих евроазијаца демантовале њихово идејно усмерење које је било у корист Совјетског Савеза, државе зла, која их је на крају и убила. Поред тога, и чињеница да је евроазијство било забрањено у Совјетском Савезу, па чак и на академском нивоу, доказују да Совјетски Савез никада није спроводио било какаву евроазијску политику или геополитику, јер геополитика је увек у функцији идеологије. Поред тога, све ово је доказ да Стаљин никада није био никакав евроазијац, јер је управо за време његове власти послат у смрт велики број левих евроазијаца.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *