Млада мама у граду са мигрантима

u_gradu_sa_migrantima_smaller

tesic2_small Превео: Горан Тешић

 

– Прво на “Спортивнују” (прим. прев. станица метроа у Москви), а затим на “Новослободскују” (прим. прев. станица метроа у Москви) – рекла сам таксисти Таџику.

Возила сам се на последњи пословни састанак пре порођаја, у 9+ месеци трудноће, управо изашавши из болнице, спремајући се да идем у породилиште. На путу до посла требало је купити колаче, да се прослави одлазак на породиљско. Изашла сам из таксија, једва дошла до продавнице од фебруарског клизавог леда, изабрала колаче и, већ плативши, уплашила се. Три огромне кутије. А како ћу сада са њима назад по леду до аутомобила, а није се паркирао близу, а кутије тешке, како их донети, а не пасти?

– Које кутије да узмем? – зачуо се глас иза мене. Испоставило се да ме таксиста није чекао у колима, већ је пошао за мном, узео кутије, отворио врата, помогао да дођем до кола и ставио кутије у гепек. – Одлучили сте да размазите мужа колачима? – заинтересовао се са осмехом. Објашњавам да ми то треба за посао и, задивљена, захваљујем.

– Па како, ја видим да сте трудни – дај, мислим, да се заједно вратимо, можда затреба каква изненадна помоћ, ја сам имам троје деце. Дуго смо се возили колима, гужве су чак на Трећем транспортном прстену (прим. прев. један од великих аутопутева око Москве) биле велике.

Прво је Таџик говорио да је дошао у Москву пре 30 година, да као таксиста ради тек пар година, деца овде студирају, за лекара, за банкарског службеника, а млађа ћерка је у школи. Али, породица је већ одлучила да се врати у Таџикистан, овде је тешко нормално подизати децу, други су људи, односи нису исти како је навикао. Продати стан у Москви, купити кућу, наћи деци добар посао са московским дипломама, то су планови за наредне године.

– Знате, супруга је веома дуго покушавала да се спријатељи са комшијама. Ако се кува месо, то одмах тако да се подели и са комшијама. Знате пословицу – док ти се на сахрану рођаци још спремају да дођу, комшија ће те већ сахранити. Треба се дружити са комшијама. Али ако покушаш да се упознаш, да позовеш, да помогнеш, гледају, мисле да ти треба нешто, избегавају.

Затим је говорио о Таџицима који раде по двориштима зграда. Како добијају од 8-10 хиљада (прим. прев. рубаља) живе по сутеренима, ако само мало нешто није како треба, добијају отказ, а нису ни званично запослени.

– Мој даљи рођак, Таџик, већ дуго година ради као дворишни радник, званично је запошљен, добија велику плату, највећу – петнаест хиљада. Његови другови, Московљани, питали су да њиховог сина, студента, такође, запосле да ради на лето у комуналном, да стварно ради и да има плату, било какву, али да је има. На послу, чувши за друга који тражи посао, прво су радосно пристали. Али када су видели у пасошу да је Московљанин, одмах су му одречно одговорили, казали су да нема места, да је све заузето.

Онда је говорио како треба васпитавати децу, учити их да раде од детињства.

– Ако све будете радили за њега, сешће вам на врат. Код нас није тако, ако нећу – нећу. Постоје обавезе од самог детињства. Навикли су да раде код куће и воле да раде.

Онда сам са таџишким таксистом разговарала о ставовима везаним за европску политику, разликама у политичком деловању Обаме и Меркелове, он се пожалио како власти слободно говоре о крађи.

– Ако послушаш неки интервју, увек ће бити “Да се у Русији крало вековима уназад”, како је то могуће! А шта ако си чиновник, ако ти је поверена власт. Како је могуће оправдавати крађу и то на таквом нивоу!

Ја нисам демограф, ни социолог, а ни чиновник, који броји илегалне мигранте у Москви. Када у вестима извештавају у вези са нелегалном миграцијом, ја, такође, почињем да се плашим, криминал, говоре, изградиће џамије, заузеће радна места. Ја нисам само против нелегалне миграције, већ и за то да сваки човек има могућност да нормално живи где се родио. Да не буде потребно да се иде у Москву у потрази за храном ни из Самаре, ни из Таџикистана, ни из даљег Подмосковља стојећи по два сата у електричном возу. Последња година, док сам била трудна, у време порођаја и живота са бебом, подарила ми је много разних прича у вези са мигрантима, а и које нису у вези са мигрантима.

Последњи месец пред порођај била сам због посла на Курској (прим. прев. станица метроа у Москви). Погрешила сам улаз и ушла са стране железничке станице. Стомак 9+ месеци. Питала сам добродушно руско обезбеђење како да дођем до метроа – преко улице, тамо нема пролаза, девојко. На минуту сам ставила торбу на сто поред њих да бих закопчала јакну, јер је напољу је било -15.

– Еј, девојко, ви само, молим вас, не почињите да се порађате ту код нас! Хи, хи, хи – обрадовали су се својој оштроумности момци из обезбеђења.

А ако би и почела да се порађам? Шта, било би тешко позвати хитну помоћ? Шта, избацили би ме на улицу зато што тамо није дозвољено рађање?

У метроу су мени трудници различито уступали место, чешће као жени. Али једном, жена која је прва видела да је пред њом трудница, гурнула је мужа лактом у бок и он је брзо устао. Видевши ту слику два млада Узбека су се мало збунили и, такође, устали. Тако смо и ишли три станице са два празна места. А најчешће је у метроу било овако – пред тим људима који су мирно спавали или се играли стоји увелико трудна жена и било је немогуће погрешити да ли је она трудна или дебела.

Кафе одмах поред женске поликлинике: платили, спремамо се да кренемо, прилази ми келнер источне спољашњости, придржава јакну. Захваљујем се и уверавам га да нема разлога да се брине, могу сама да се обучем – осмехује се: “Па како тако, ја знам како је све тешко за време тих дана, моја жена је недавно родила!”.

И опет кафе, и опет поред женске поликлинике, доктору се нису свидели неки резултати, па ми је рекао да брзо поједем нешто. У делу кафеа за пушаче је било слободно, а пред делом кафеа за непушаче ред. Само један човек испред. Крупан руски мушкарац око тридесетак година. Келнери су рекли да ће да му обезбеде место у делу за непушаче. Он је погледао на мој огромни стомак и скренуо поглед. Кроз три минута ослободили су сто за њега. Свој слободни сто у делу за непушаче сам чекала још 20 минута.

Са Узбеком електричарем Ромом из комуналног упознали смо се када нам је радио на електричним инсталацијама у стану. Наши руски електричари су тако монтирали прикључнице, да се покварио шпорет, а ми замало нисмо погинули.

– Ваша носиљка ми неће испрљати седиште, неће га поцепати? – то руски таксиста невољно гледа на моју чисту носиљку са двомесечном бебом. – Ја сам упозорила диспечера да имамо своју носиљку, оправдавам се.

А данас нам је кавказац таксиста, који је одвезао мужа и мене са дететом у цркву на службу, наплатио 50 рубаља мање од стандардне цене. Није погрешио. Специјално је смањио цену.

Ја не говорим о миграцији и о политици. Ја говорим о догодовштинама младе маме у Москви. Без миграната у последњој години би ми било тешко.

Аутор текста је главни уредник једног од најпознатијих православних портала у Русији Православље и свет Ана Данилова.

Извор: http://www.pravmir.ru/molodaya-mama-v-gorode-s-migrantami/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *