Мрежа у тами, људи у мрежи

nsa_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

Текст који следи је посвећен темама о којима се у Србији, за разлику од света, мало или нимало говори, јер им медији, на жалост, не посвећују довољно пажње. Ради се о случају Сноуден, тајном надгледању интернета од стране западних обавештајних служби, појавама и технологијама као што су Big Data, Internet of Things, Smart Cities, Dark Web, Tor и bitcoin. Због природе тематике у тексту су коришћени технички термини који можда нису познати свим читаоцима, али се аутор потрудио да они колико је могуће буду разумљиви.

Човек са Рубиковом коцком

Послушајмо пажљиво за почетак бившег сарадника америчких обавештајних служби (ИТ администратор и аналитичар у CIA и NSA) Едварда Сноудена, који одговара на питање активиста “Amnesty international”-а да ли неко чита наше податке са интернета.

Он у делу интервјуа који вам представљамо говори о компјутерском програму XKeyscore и консеквенцама које његова употреба има или би могла да има на живот не само оних који се на пример баве високом политиком или бизнисом, већ и сасвим обичних људи за које се обично мисли да нису интересантни за безбедносне службе. Програм XKeyscore представља важан инструмент у оквиру пакета програма за надгледање интернета и других комуникационих система и праћење људи од стране америчке Националне Безбедносне Агенције – National Security Agency (NSA) (у даљем тексту NSA). XKeyscore се користи за претраживање и анализирање аутоматски прикупљене на дневној основи огромне количине информација о активностима људи не само у САД, већ и широм света. Те информације су представљене у облику мета-података (metadata) и садржаја (content). Носиоци мета-података и садржаја су превасходно све могуће врсте фајлова и потоци (stream) података. Мета-подаци су заправо подаци о подацима – неке системске информације које се односе на садржај (content), то јест подробније га описују, а на основу којих се може сазнати, на пример ко је креирао садржај, када је садржај креиран, који је његов формат, на којој локацији је креиран и тако даље у зависности од врсте података. Где се налазе мета-подаци? Мета-подаци се налазе инкорпорирани у сам садржај, то јест они су део фајлова који се користе и размењују у свакодневној комуникацији. Као што смо рекли садржај (content) може да буде све што људи користе у савременој комуникацији, као на пример текстуални фајлови (формати: txt, doc, pdf…), слике (формати: bmp, jpeg, gif…), аудио и видео записи, и-мејл поруке и друго. Одакле се прикупљају подаци? Подаци се прикупљају из разних извора као што су интернет (десктоп рачунари, преносни рачунари и сервери), стационарни и мобилни телефони и други уређаји. На основу прикупљених мета-података и садржаја, а Едвард Сноуден тврди да су и мета-подаци довољни да се стекне увид у нечије активности, прави се слика или шема нечијег живота – pattern-of-life, то јест обавештајне службе могу да кроз овај информатички прозор надгледају било кога од нас.

Едвард Сноуден, информатички професионалац који је годинама радио за америчке обавештајне службе и који је 2013. године обелоданио ове податке о масовном надгледању од стране NSA, дискутује у видеу да ли је заиста неопходно да постоји овакав систем надгледања који не само да се користи за откривање и праћење особа повезаних са тероризмом и криминалом уопште, већ и потенцијалних политичких противника или разних активиста који би могли на било који начин да угрозе владајући систем (парадигму) и/или владу и/или бизнис елиту. Сноуден даље одговара на логично питање које би свако од нас могао да постави, а то је зашто би око овог система прикупљања података и надгледања требао да се забрине обичан грађанин који нема ништа што би могло да буде интересантно за безбедносне службе, то јест који нема никакве везе ни са тероризмом, ни са политичком опозицијом и активизмом, ни са било којом другом врстом активности која би могла да угрози систем, владу или бизнис и каже да се живот у данашњем нестабилном свету брзо мења и да неко ко је данас незаинтересовани појединац који гледа своја посла, већ сутра услед нових околности може да постане итекако интересантан за безбедносне органе. Узмимо као пример обичне мирне људе који су живели своје животе на истоку Украјине у Донбасу, а који су због доласка на власт екстремних националиста, били принуђени да се боре против њих за опстанак на разне начине, од узимања оружја у руке до учешћа у информационом рату. Ствар је у томе да ако ми мислимо да наше активности нису интересантне за безбедносне службе, то не значи да оне нису интересантне за њих. Подаци се аутоматски (помоћу компјутерских програма као што је XKeyscore и други) сакупљају и увек могу да се анализирају ако се укаже потреба за то. При томе, безбедносне службе могу да се позову на било шта из нашег приватног живота што може да им да и најмањи повод да нас притискају или уцењују, као што су на пример куповина опозиционе литературе (може да се сазна на пример ако смо куповину књиге извршили кредитном картицом или из и-мејл поруке коју смо послали пријатељу), посећивање одређених скупова, учешће на одређеним групама на друштвеним мрежама, сексуална оријентација и друго. Управо зато Сноуден је против оваквог система масовног надгледања и праћења и каже да се овде ради о флагрантном нарушавању ПРИВИЛЕГИЈА И ПРАВА на приватност коју свако од нас треба да има у демократском друштву. Зато није аргумент ако неко каже – баш ме брига за право на приватност јер немам ништа да кријем, баш ме брига за право слободног говора јер немам шта да кажем, баш ме брига за право на слободу штампе јер немам шта да пишем, баш ме брига за право на удруживање јер нисам укључен у заједницу, баш ме брига за слободу вероисповести јер нисам религиозан. Проблем са оваквим приступом је да се они који то говоре одричу фундаменталних слобода и да небрањењем општих колективних права мењају карактер демократије ка тоталитаризму. Ако људи једном допусте владама да им одузму ова фундаментална права, биће врло тешко да их врате. Суштинска ствар коју је Едвард Сноуден изговорио је да се приватност не односи на нешто што се крије, већ на заштиту нечега, на заштиту слободе, то јест право на приватност обезбеђује право на слободу удруживања, обезбеђује право на слободу говора, обезбеђује право на слободу штампе, једном речју право на приватност је право на слободу.

Опишимо укратко како је све почело, односно како је Едвард Сноуден извео своју акцију обелодањивања тајних података о програмима надгледања NSA. Лета 2013. године он се налазио на Хавајима где је радио као контрактор у једној од централа ове америчке обавештајне агенције. Узео је одмор и отишао у Хонг Конг са изговором да иде да се лечи. Из Хонг Конга је ступио у везу са два новинара британског “Гардијана” Гленом Гринвалдом и Ивеном Мек Аскилом, као и са режисером Лауром Поитрас. Понудио им је материјал за објављивање, при чему они нису знали о коме се ради, то јест ко је човек који им све то нуди, јер Сноуден није хтео да открије свој идентитет из разлога безбедности. Комуницирали су преко шифрованих порука. Новинари су, наравно, били довољно заинтригирани и кренули су у Хонг Конг у непознато. Сноуден је смислио да знак распознавања буде човек који седи са Рубиковом коцком и решава је. Тај човек је био он. Тако су се срели и одмах су пошли у његову собу у једном Хонгконшком хотелу. Сноуден је одмах по уласку у собу набацо јастуке на врата да би смањио могућност прислушкивања, јер није знао да ли га његови бивши послодавци из САД прате. Ту је почео да им износи детаље о програму масовног прикупљања података и њихове анализе од стране NSA. У соби је снимљен и добар део изванредног документарног филма “Citizenfour”, који је режирала Лаура Поитрас, а који је посвећен управо Едварду Сноудену. У току операције коју је смислио, Сноуден је био у вези са другим познатим светским разобличитељем америчке политике Џулијеном Асанжом, главним уредником “WikiLeaks”-а. Асанж му је као помоћ послао своју сарадницу, британску новинарку Сару Харисон, која је пратила Сноудена на његовом драматичном путу од Хонг Конга до Москве. Влада САД која је била затечена и тешко погођена Сноуденовим поступком, одлучила је да поништи његов пасош управо када је он слетео у Москву, тако да је он морао да остане у Русији, јер једноставно није могао да лети даље, а намеравао је да крене на Кубу. Сноуден сматра да америчка влада није случајно одабрала да му баш када стигне у Москву поништи пасош и да је њен циљ био да га оптужи да је руски шпијун, што би имало одређене политичке консеквенце. После одређеног времена проведеног на терминалу F московског аеродрома Шереметјево, а на препоруку Џулијена Асанжа да му је сигурније да остане у Русији него да проба да отпутује у земље Латинске Америке попут Венецуеле или Еквадора које су биле вољне да му пруже уточиште, Сноуден је, ипак, одлучио да остане у Русији, где је и добио привремени азил. Асанж је правилно сматрао да Сноуден не би дуго времена био сигуран у ове две земље, јер је у њима била могућа смена влада, а тиме и политичког курса, што био довело Сноудена у опасност да буде изручен САД или да буде убијен. Сноуден се због тога и данас налази у Русији, то јест живи на непознатој локацији у Москви са својом девојком Линдзи Милс.

Иако је и пре Сноудена било људи који су обелодањивали тајне податке америчких обавештајних служби, као на пример у случају Бредлија Менинга, оно што је урадио Сноуден био је, по многим оценама, до сада најтежи ударац задан америчкој шпијунажи. Сноуден је успео да на медијски ефикасан и атрактиван начин објави тајне податке, а цела акција је имала јаку политичку позадину и поруку. При томе је успео и да остане на слободи и да и даље буде присутан у јавности претећи и даље америчкој светској хегемонији. Зато је значај онога што је урадио Едвард Сноуден огроман.

NSA и програм надгледања

Иако је вероватно и раније у САД постојао неки облик надгледања комуникационих канала, све је постало много озбиљније, технички савршеније и свеобухватније после терористичких напада 11. септембра 2001. године. Наиме 26. октобра исте године од стране тадашњег председника Џорџа Буша потписан је Patriot Act, који је представљао скуп закона који су имали за циљ ефикаснију борбу против терористичке опасности на територији САД. Patriot Act је омогућио америчким обавештајним службама, укључујући и NSA, сакупљање информација из јавних комуникационих система као што су интернет, фиксна и мобилна телефонска мрежа и геолокациони системи, на основу којих је вршена анализа са циљем да се предупреде нови терористички напади. Све је изгледало логично, разумно и патриотски и грађани САД су требали да буду задовољни и спокојнији јер ће се држава постарати да их заштити од будућих претњи. Међутим, Едвард Сноуден је, као што смо већ рекли, открио другу, тамну страну примене овог закона, то јест да се он користи и за глобално надгледање не само грађана САД, већ и из других земаља. Инфраструктуру овог система надгледања чини мрежа сервера (специјалних рачунара), одговарајуће теле-комуникационе опреме и програма као што су поменути XKeyscore, Tempora, Prism и други. Овај програм надгледања и прикупљања података помоћу информационих технологија носио је кодно име Stellar Wind (Звездани ветар). Поред САД у програм су били укључени и њени партнери из пројекта Five Eyes, Аустралија, Велика Британија (GCHQ) и Канада, а поред њих и Немачка и Шведска. Немачким обавештајним службама BND (спољна) и BFV (унутрашња) и шведској FRA било је дозвољено да користе софтвер за надгледање као што је XKeyscore. Поред наведених земаља, сумња се да се програм надгледања спроводио и у другим земљама, што целом пројекту даје глобални карактер. Ево како изгледа шема рада програма XKeyscore:

xkeyscore

Најгоре од свега у целој причи је што NSA сакупља податке тако што их на разне начине преузима од великих светских компанија-провајдера теле-комуникационих и интернет услуга као што су AT&T, Verizon и друге, као и софтверских компанија са великим базама корисника као што су Microsoft, Facebook, Google, Yahoo, Apple, AOL и друге. Ево како изгледа шема прикупљања података од стране NSA:

nsa_collect_data

То значи да NSA има договор/уговор са тим компанијама, које би требало да гарантују приватност података својим корисницима. NSA и компаније са којима она сарађује се бране да је све легално и да се све одвија у оквиру закона и да се ради о специјалним случајевима повезаним са сумњама на тероризам и криминал када кориснички подаци могу да се предају NSA, али ко може и на који начин, после Сноуденових оптужби, да гарантује да је то истина, то јест да се не ради о нелегалном масовном надгледању? Нико не може да гарантује, а 2006. године бивши техничар AT&T-а Марк Клајн је обелоданио да AT&T сарађује са NSA на програму нелегалног надгледања. Према његовим тврдњама, AT&T је инсталирао оптички сплитер и пратећу опрему у соби 641А, која се налази у улици 611 Folsom Street у Сан Франциску. Сплитер прави копију свих и-мејлова и осталог интернет садржаја који пролази кроз опрему AT&T-а и то не само из САД, већ и ван њих. Ево како то изгледа:

nsa_splitter

Поставља се логично питање где NSA чува све те огромне количине података? У својим центрима за податке (data centers). Шта су NSA центри за податке? NSA центри за податке су објекти у којима се налази моћна опрема која чува милионе гига бајтова података. Постоји читава мрежа центара за податке и ево како она изгледа:

nsa_data_centers

Као што можете видети са слике највећи центар за податке се налази код Блафдејла, у америчкој држави Јута, а централа NSA се налази у Форт Миду у држави Мериленд.

Као додатак представљамо вам предавање Курта Опсала, сарадника невладине организације Electronic Frontier Foundation (EEF) која се бави заштитом људских права у дигиталном свету, а које се односи на употребу Prism и других програма, које користи NSA за нелегално надгледање интернета и других комуникационих канала (у једном тренутку Курт Опсал са хумором говори о програму који прати гео-локационе системе, чије кодно име је EVILOLIVE, то јест палиндром од I LIVE EVIL – Ја волим зло):

Big Data, Internet of Things и Smart Cities

Једна од кључних предности Запада одувек је била коришћење најновијих научних и технолошких достигнућа не само за развој бизниса којим су претицали све остале у борби за светску економску доминацију, већ и њихово коришћење у војно-обавештајне сврхе. Такав случај је и у домену информационих и теле-комуникационих технологија. У светлу теме коју овде разматрамо, то јест нелегалног надгледања интернета и других комуникационих система од стране NSA, говорили смо о огромним количинама података које се пресрећу, а затим чувају у центрима за податке. И овде центри моћи глобалног Запада користе најновије информационе изуме да би стекли предност у односу на све остале, а ми ћемо укратко рећи о Big Data, Internet of Things и Smart Cities.

Big Data

Појам Big Data се односи на податке чији се обим и врста енормно и брзо генеришу (увећавају) током времена. 2001. године “Гартнер група” (тада МЕТА група) је саставила извештај у коме је аналитичар Даг Лејни дефинисао пораст количине података као тродимензионалан, па је тако настала шема 3Vs као опис “Big data” – Volume, Variety and Velocity, то јест – обим (количина), разноврсност и брзина.

bigdata

Ако погледамо горњу слику видимо да је количина података расла од реда величине мега-бајта и гига-бајта, преко тера-бајта, да бисмо данас већ оперисали са пета-бајтима и екса-бајтима, па и више. Брзина генерисања података је у почетку била ограничена на, у суштини, периодично записивање у класичне RDBMS (табеларне базе података) системе, да бисмо данас имали real time (у реалном времену) податке, који се практично без престанка генеришу и које у неким случајевима није лако записати у већ поменуте класичне базе података. Трећа карактеристка Big Data је постала њихова разноврсност, која је раније била углавном представљена у виду краћег или нешто дужег текста који се записивао у табеле класичних база података, док данас имамо и структуриране и неструктуриране податке, фотографије, видео, аудио, податке са друштвених мрежа, податке са мобилних уређаја, са разних врста индустријских сензора, гео-локационе податке и друго. Као што смо већ рекли све ове разноврсне податке више није било могуће тако лако чувати у већ поменутим класичним базама података, па су се појавиле алтернативе попут производа као што су Hadoop, MongoDB и други. Ради се о софтверским системима специјално прилагођеним Big Data, чију су корист врло брзо увидели и људи из војно-обавештајног сектора и кренули да их користе. Дакле, у центрима за податке (data centers) NSA, налазе се разне верзије ових нових технологија које омогућавају адекватан одговор на новонасталу ситуацију. Тиме глобални Запад стиче важну предност у глобалном информационом рату, јер се на основу огромне количине прикупљених података, помоћу специјалних програмских алата врши њихова софистицирана анализа која на излазу даје извештаје на основу којих се доносе одлуке. Сетимо се претходна два поглавља у коме смо говорили о програмима XKeyscore, Tempora и Prism и видећемо да се овде управо ради о ефикасном коришћењу најновијих технологија за обавештајно-шпијунске сврхе.

Internet of Things

Internet of Things или Интернет ствари је мрежа физичких објеката који се налазе свуде око нас – уређаја, возила, зграда и других ентитета, који имају уграђену електронику, пратећи софтвер, сензоре и мрежну опрему, што омогућава овим објектима да прикупљају и размењују податке. Интернет ствари омогућава објектима да буду контролисани са удаљене локације коришћењем постојеће мрежне инфраструктуре, стварајући могућност за бољу интеграцију физичког света са рачунарским системима, што резултира у унапређење ефикасности, тачности и економску корист, а све за добро људи. Према проценама неких експерата Интернет ствари ће садржати чак до 50 милијарди објеката до 2020. године. А како слика увек говори више од речи, предлажемо вам да погледате кратак видео направљен од стране компаније Intel, који представља Интернет ствари на разумљив начин:

Из видеа је јасно да Интернет ствари представља корак напред у коришћењу примењене елетронике у спрези са интернетом, а чиме се омогућава људима сигурнији и удобнији живот. Међутим, као што скоро сваки научни изум и технолошки напредак имају и другу страну, такав је случај и са Интернетом ствари. Интернет ствари, такође као и класични интернет, може да постане мета напада не само хакера чији је циљ да направе штету крађом или уништавањем података, већ и обавештајних служби. Узмимо два примера. Сматра се да су Американци и Израелци креирали специјалну врсту вируса под именом Stuxnet, који је успешно искоришћен у наношењу штете иранском нуклераном програму. Stuxnet је имао за циљ такозване програмабилне логичке контролере (PLC) или микроконтролере и у случају Ирана је преко Windows оперативног система и мрежне инфраструктуре, напао софтвер Step7 уграђен у Сименсов SIMATIC микроконтролер који је био коришћен у иранским нуклеарним постројењима. Као други пример, у својој књизи “Abusing the Internet of Things” Nitesh Dhanjani, између осталог, у поглављу “The Idiot Box – Attacking “Smart” Televisions”, описује такозвани “The TOCTTOU Attack” који је могуће извести на пример на Самсунгов “Smart TV”, који у себи има инсталиран Linux оперативни систем. Нападач чак може, у случају да је корисник направио кућну или бизнис видео мрежу, где је телевизор повезан са видео камерама, да приступи видео камерама и тако угрози приватност породице или компаније.

Smart Cities

Smart Cities или Интелигентни Градови представља визију урбаног развоја која интегрише разне информационе и комуникационе технологије са циљем ефикаснијег управљања у урбаним срединама, а чији је крајњи циљ корист за људе. Интелигентни Градови обухватају широк спектар градских актива, као што су боље управљање школама, транспортом, болницама, електро енергијом, спровођењем закона и другим комуналним системима. А као што смо рекли да слика говори више од речи, препоручујемо вам да погледате кратак видео компаније “IBM” у којој је представља њена визија како да се коришћењем информационих и комуникационих технологија побољшава здравствени систем.

Као што можете закључити пројекат Интелигентих Градова је логичан наставак приче о Интернету Ствари, а све се надовезује на већ постојеће или унапређене информационе и комуникационе системе и производе и интегрише. Интелигентни Градови и Интернет Ствари брзо генеришу велике количине података који се чувају у системима прилагођеним Big Data, а из којих се помоћу специјализованих програма праве извештаји за оне који доносе одлуке. Висока технологија постаје кључна карика у даљем побољшању услова живота. Међутим, у тој дигиталној будућности која је већ почела, поставља се питање законске регулативе о томе ко може да има приступ свим тим подацима и за које циљеве. До сада смо видели да се америчка NSA и друге војно-обавештајне службе баве незаконским надгледањем интернета и других комуникационих канала из којих прикупљају огромне количине података о грађанима. Када се у целу причу убаце и пројекти Интелигентних Градова и Интернета Ствари и могућности општег повезивања, постаје јасно да и шансе за злоупотребу постају итекако велике.

Одговор на надгледање – Tor и Dark Web

Међутим, на сваку претњу појављује се и одговор. У случају о коме говоримо, то јест у вези са нелегалним надгледањем интернета и других комуникационих система и прикупљањем података из њих од стране америчке NSA, као одговор појавио се пројекат – Tor. Шта је пројекат Tor? Пројекат Tor представља скуп технологија и производа који омогућавају висок ниво анонимности на интернету. Сам назив Tor представља акроним који чине прва слова од речи које се налазе у оригиналном називу пројекта – The Onion Router. Tor се састоји из мреже од око 7000 рачунара широм света којима управљају добровољци који желе да помогну рад пројекта и претраживача који се назива Tor browser. Tor мрежа се налази унутар постојеће интернет мреже и може у великој мери да отежа праћење корисника. Суштина рада Tor-а се састоји у шифровању у апликационом слоју комуникационог протокол стека, при чему се више пута шифрују подаци, укључујући и одредишну IP адресу. Погледајте на слици како изгледа структура Tor мреже.

tor

Основне принципе Tor-а, то јест onion routing, средином 1990-тих година су развили математичар Пол Сиверсон и компјутерски специјалисти Мајкл Рид и Дејвид Голдшлаг, радећи у United States Naval Research Laboratory, са циљем заштите америчких обавештајних комуникационих мрежа. 1997. развој пројекта је настављен од стране DARPA. Алфа верзија Tor-а је пуштена 2002. године, а развили су је поменути Сиверсон и Роџер Динглдин и Ник Метјусон. Тада је пројекат и добио назив The Onion Router или Tor. 2006. године Динглдин и Метјусон су са још петоро људи основали The Tor Project, непрофитну организацију на бази 501(c)(3), која је одговорна за одржавање Tor-а. Спонзор Tor-а у раној фази је, између осталих, била и америчка непрофитна организација Electronic Frontier Foundation (EEF), која се бави заштитом људских права у дигиталном свету, али и друге, од којих су неке биле под контролом америчке владе. Овде можете погледати списак садашњих и бивших спонзора Tor-а. 2004. године изворни код Tor-а је добио free licence статус.

Дакле, као што смо рекли, Tor смањује могућност да корисници интернета буду праћени од стране војно-обавештајних служби као што је NSA, али је не своди на нулу. Према неким тврдњама, NSA је успела да пробије Tor-ове заштитне механизме, али то остаје у домену спекулација.

У вези са Tor-ом је једна друга интересантна појава која није толико позната међу широм популацијом интернет корисника, а то је – Dark Web. Интернет се састоји из три слоја: Површински Веб (Surface Web), Дубоки Веб (Deep Web) и Тамни Веб (Dark Web). Површински Веб је део веба доступан свима преко јавних адреса до којих се може доћи директно или коришћењем претраживача (browsers) као што су Internet Explorer, Chrome, Opera, Firefox и други. Ови претраживачи користе претраживачке машине (search engines) као што су Google, Yahoo, Bing, Baidu, Yandex и друге. Претраживачке машине помоћу специјалних програма који се називају Web crawlers (Web spiders или Web robots), а који периодично посећују веб сајтове, врше индексирање (каталогизирање) садржаја интернета са циљем да они касније лакше буду пронађени од стране корисника. И управо онај део веба који је индексиран, то јест адресе и садржај сајтова и страница које се налазе у базама података претраживачких машина, чине Површински Веб. Део веба који није индексиран из разних разлога са назива Дубоким Вебом. Према неким проценама количина података која се налази у Дубоком вебу је много пута већа (90% од укупне количине података) од количина података у Површинском Вебу. Уствари Површински Веб чини само врх леденог брега укупног веба. Погледајте како то изгледа на доњој илустрацији.

DarkWeb

Карактер података у Дубоком Вебу није обавезно сумњив у смислу нарушавања закона, већ се може рећи да је осетљивији у пословном или личном смислу. Дубоки Веб у основи чине интерне заштићене пословне, академске, болничке (медицински подаци), владине и приватне мреже, са својим базама података, финансијским и другим извештајима и слично. Међутим, унутар Дубоког Веба се налази део који се назива Тамни Веб и који већ прелази границе правне допустивости. У пределима Тамног Веба се налазе подаци који су намерно сакривени из нелегалних побуда, а које могу бити повезане са трговином наркотицима, трговином људима, нелегалном продајом оружја, порнографијом, пиратеријом, политичким активизмом, дисидентством и другим. Главни алати за доступ садржајима Тамног Веба су управо поменути Tor или други попут I2P (Invisible Internet Project). Дакле, садржајима Тамног Веба је немогуће приступити помоћу класичних претраживача које смо поменули, већ само помоћу Tor-а или I2P-ја. Како се конкретно приступа Тамном Вебу? Одете на сајт Tor-а (погледати више), скинете Tor browser и онда претражујете. Ево како изгледа почетна страница Tor претраживача:

tor_browser

При томе можете приступати и класичним несакривеним садржајима, али и сакривеним. Да бисте приступили сакривеним садржајима морате да одете на неки од каталога тих сакривених садржаја или да директно укуцате жељену адресу. При томе адресе сакривених садржаја на Тамном Вебу не изгледају исто као класичне интернет адресе, које се завршавају са .com, .org, .net и слично, већ са .onion. Тако на пример, на следећу адресу (о биткоину, о коме ће речи бити мало касније) не можете да пређете ако немате инсталиран Tor претраживач:

http://22222222haocmxli.onion/

Стварање Тамног Веба и коришћење Tor мреже и Tor претраживача, довело је и до појаве алтернативних социјалних група. Као што смо већ поменули неке од њих су биле повезане са нелегалним делатностима (трговина наркотицима, људима, оружјем и друго), а неке су се односиле на политички активизам који је представљао разне алтернативе постојећем систему. Тако су почели да се појављују сајтови који су стицали све већи и већи број посетилаца и где су се одвијале многе тамне или полу-тамне активности. Један од најпознатијих сајтова Тамног Веба је био сајт SilkRoad. Оснивач SilkRoad-а је био Американац Рос Албрихт, који се на интернету појављивао под псеудонимом Dread Pirate Roberts. Занимљиво је да је Рос Албрихт био поштовалац дела једног од најпознатијих класичних либералних економиста Лудвига фон Мизеса, иначе Јеврејина рођеног у Лавову. Албрихт је подржавао и такозвани анархо-капитализам, то јест радикалну нео-либералну верзију капитализма, у којој је свако присуство државе у економији потпуно искључено. Са свим тим у вези је и покрет крипто-анархизам, који се залаже за коришћење криптографских информационих технологија, уз помоћ који се избегава праћење на интернету од стране државних служби. Уопште многи од људи који су укључени у пројекте повезане са Tor-ом, Тамним Вебом, алтернативним валутама и слично су присталице либертаријанства. Вратимо се сајту SilkRoad. Америчким правним органима се нису допале активности на SilkRoad-у и Албрихт је ухапшен и 2015. године осуђен на доживотну робију без права жалбе. Овде је важно подвући да Тамни Веб не чине само прекршиоци закона који прагматично користе нове технологије за своје тамне циљеве, већ и читава нова генерација активиста која у примени технологије види шансу за промену глобалног система оличеног у централизацији политичке и финансијске моћи. Тако на светлост дана израњају личности из дигиталног света, као што су Амир Тааки (bitcoin програмер и активиста), Коди Вилсон (bitcoin активиста), Гевин Андресен (главни bitcoin програмер и активиста), Виталик Бутерин (програмер и изумитељ Етереума, децентрализованог система заснованог на крипто-валути и један од оснивача Bitcoin Magazine-а) и други. То су људи који у већој или мањој мери долазе из крипто-анархистичког и либертаријанског миљеа и који се боре за децентрализацију политичке и финансијске моћи коришћењем информационих технологија. Послушајмо британског (отац Иранац, мајка Шкотланђанка) програмера и активисту Амира Таакија, једног од најексопниранијих људи из ове групе, који се у документарном филму Алекса Винтера “Deep Web” обраћа људима где елиту владајућег глобалног ситема назива фашистима који имају ресурсе, али да они којима он припада имају машту уз помоћ које праве алате којима враћају свој суверенитет.

У истом филму, Амир Тааки, који живи у анархистичком сквоту у Лондону, каже да нови економски модел може на пример да буде заснован на искуствима такозваног Open Source пројекта, који се састоји у јавном власништву над интелектуалним производима који треба да служе општем добру.

Овде је важно поменути и то да се сматра да су Дубоки односно Тамни Веб играли значајну улогу за време Арапског пролећа, о чему је говорио Др. Јан Валден, професор за информационо и комуникационо право на лондонском Квин Мери универзитету. Дисиденти и терористи који су рушили или покушавали да сруше владе у Северној Африци комуницирали су међусобно и уједињавали се коришћењем Тамног Веба, а да нису могли лако да буду идентификовани. Такође, многи од видео снимака направљених за време побуне у Сирији 2011. године, прво су били безбедно постављени на Тамни Веб, да би се касније пребацивали на YouTube.

Bitcoin

bitcoin

Из силицијумске будућности која је већ почела појављаје се супарник владајућем финансијском и економском систему – bitcoin. Шта је bitcoin? Bitcoin је децентрализована дигитална крипто-валута, која се заснива на софтверу (програму) и мрежи корисника који по систему peer-to-peer, то јест без било каквог посредника, плаћају једно другом за производе или услуге. Bitcoin је направио Сатоши Накамото, али се и до данас не зна да ли се ради о једном човеку или о групи људи, то јест његова личност је остала анонимна. Он је проналазак bitcoin-а објавио 2008. године, а пустио га је у јавну сферу 2009. као open-source software. У овом тексту нећемо улазити у техничке детаље bitcoin-а, већ ћемо поменути неке његове главне карактеристие које су приказане на следећој слици.

bitcoin_characteristics

А ево и кратког филма који говори о bitcoin-у.

Дакле, када би bitcoin стекао опште поверење људи у свету он би срушио постојећи централизовани финансијски систем у чијем центру се налазе банке. bitcoin је већ почео да се користи као средство плаћања у низу земаља, али је још далеко да угрози главне светске валуте и глобални финансијски систем. Али, bitcoin је ту и сваким даном добија све већу подршку.

Једна од главних радњи у систему опслуживања bitcoin-а је такозвани mining, то јест процес записивања нових трансакција у компјутерски систем. Ради се о сложеном процесу, који треба да обезбеди валидност трансакција. Mining захтева значајну процесорску снагу компјутера, па се тако праве компјутерске фарме које се баве mining-ом. Ево кратког видео записа о једној кинеској mining фарми, која се налази у Лиаонинг провинцији у руралним областима на северо-истоку Кине.

Ситуација у Србији

Што се тиче ситуације у Србији у вези са надгледањем интернета и других комуникационих система и праћењем грађана, ствари стоје јако лоше. Србија тоне у руке НАТО-а и о овоме треба да се забрине сваки грађанин наше земље. Држава Србија је без одобрења својих грађана (референдума) кренула да приступа НАТО-у, потписујући низ споразума од којих ћемо поменути ИПАП и СОФА. Потписујући ове споразуме разне владе Србије су предавале део по део државног суверенитет у руке НАТО-а. У оквиру ових споразума постоје и ставке које се односе на међусобну размену података. Грађани Србије немају никакве информације о карактеру података који ће се размењивати, као ни о томе да ли ће на пример NSA инсталирати у Србији неке од својих програма за надгледање као што је XKeyscore или неки други.

НАТО је у Србији окупаторска сила која обезбеђује нелегалну сецесију дела њене територије, то јест Косова и Метохије, и сваки акт било које владе Србије до сада који је био усмерен на сарадњу са НАТО, представља чин потчињавања окупатору, што је супротно од интереса грађана Србије и у супротности са Уставом Србије.

Због своје сарадње са НАТО влада Србије нема поверење грађана и зато је неопходно да независне експертске организације изврше проверу техничке опреме коју поседују полиција, БИА и ВОА, а која се евентуално користи за шпијунирање грађана, као и да ли је та опрема повезана са НАТО и NSA.

Такође је неопходна провера опреме инсталиране у Телекому Србије и другим интернет и телекомуникационим провајдерима, са циљем да се утврди да ли се врши надгледање грађана и ако да у које сврхе и у чије име.

Закључак

Дигитална будућност је, свидело се то некоме или не, увелико почела. Свет је глобализован, а степен његове глобализације ће само расти. Да ли је то добро или не? Глобализација је са једне стране добра, јер доноси многе позитивне ствари, као што су могућност кретања људи и налажење посла на разним местима у свету, приступ огромној количини информација из свих области, размену научних и техничких достигнућа за опште добро човечанства и тако даље. А главне ствари које уносе беспокојство у глобализацију су монопол и злоупотреба. Зато се глобализације не треба плашити, већ се треба ухватити у коштац са њом и борити против њених негативних ефеката. Важан аспекат у тој борби представља заштита приватности на интернету и другим комуникационим системима, као гарант људске слободе и слободног избора, који и стоје у основи идеје демократије.

Ловци адови

По округлому колу овога света,
којено се ласно окреће,
ваља нам по том колу
опипом ходити.
Опасно ходите,
не како немудри,
него каконо и премудри,
и скупљајући време,
зашто дни су лукави,
зашто ко том
скривају и миру
ловци и адови
на нас, кано на птице,
мреже и склепе.

Гаврил Стефановић Венцловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *