Нова млада пословна Русија: Cocco Bello

cocco_bello_smaller

tesic2_small

 

 

Превео: Горан Тешић

Како производити природни мед и обезбедити радна места за цело село

“Вероватно треба почети са историјом моје баке по маминој линији. Она се родила у селу Мали Туриш, 1600 километара од Москве и 200 километара од Јекатеринбурга, преживела је тамо рат, радила на колхозу, али је била принуђена да оде због несрећне љубави. Много година после тога мој отац је сасвим случајно купио ту исту бакину кућу и плац и поставио је тамо пчелињак мога деде, који су превезли из Татарстана. Од тада они тамо практично проводе све време”.

“Без обзира на то што се половина породице бавила медом, ја га никада нисам нешто посебно волела, јер је сувише сладак и брзо је могао да се ушећери”.

Једном сам се упитала шта треба да урадим са медом да бих и ја почела да га једем. Брзо сам пронашла технологију прављења од меда не сувише слатког крема и смислила сам да у њега могу да се додају јагоде. Мед је био из очевог пчелињака, а јагоде су сакупљале локалне баке. Треба подвући да су се мештани са великим интересовањем укључили у посао, јер је Мали Туриш био умируће село, где људи нису имали апсолутно никаквог посла. Они данима седе пред телевизором или у башти и могу недељама да не разговарају једно са другим. А сакупљање јагода је постао повод за сретање и размену новости. Одлучила сам да пробам да правим мед за продају, отишла сам у Немачку и купила опрему. Отац је, истина, на почетку, рекао да сам полудела. У том тренутку тек што сам дала отказ у великој ИТ компанији и већ сам се бавила својим брендом одеће Cocco Bello. Уопште, са првим теглицама меда сам кренула на пијацу у Јекатеринбург и за први дан сам продала 70 комада. Тако ми је одмах постало јасно да вреди да се бавим тим послом и да не треба да прекидам.

Данас ми то изгледа смешно, али ја сам тада поставила циљ – продати до краја године 500 теглица, а већ је био крај септембра. На крају, до 31. децембра смо продали 1200 теглица. Када су почеле да се троше последње резерве, схватила сам да су потребне нове производне снаге. Велику количину јагода је већ било немогуће сушити без специјалне опреме, па смо почели да размишљамо о прављењу посебног простора за производњу.

Од села до Москве је требало 22 часа возом. За време једног од таквих дугих путовања сасвим случајно сам нашла на интернету реч “краудфандинг” (алтернативно финансирање које се састоји у прикупљању мањих прилога новца од великог броја људи) и схватила да је управо то што мени треба. За сушач сам сакупила три пута више новца него што сам тражила – 450.000 рубаља. Количина сакупљених јагода је расла, па је логично решење за продужетак посла било да се направи производни погон. У том тренутку мој отац је почео да чупа косу са речима: “Нећу! Ко ће са тиме да се бави? То су БРЕ паре!” Али није престао да прави мед. А ја сам почела другу “краудфандинг” кампању за прикупљање средстава за изградњу правог производног погона. Тада сам успела да сакупим 650.000 рубаља и сав тај новац је отишао на изградњу која се завршила пре годину дана. Захваљујући том новцу у Малом Туришу су се појавила стална радна места. Сада тамо раде две жене, становнице села, плус мушќарац, који стално помаже у пчелињаку и понекад у погону. Прошлог лета јагоде је сакупљало 18 људи, а ове године већ 23. Сада долазе не само локални житељи, већ и становници суседних села. Плаћамо за сваки сакупљени килограм, а истину говорећи, у последње време је тако много јагода, да чак не знамо куда ћемо са њима. Не желимо никога да одбијемо, јер је људима потребан тај новац и тај посао.

Већ после пола године један погон је био мало. Тада смо поново почели “краудфандинг”, а циљ је била сума од милион рубаља. То је било страшно. Сакупити толико новца за храну у Русији је у принципу практично немогуће. Али увек постоје изузеци и ми смо успели. Други погон је сада већ изграђен, покривен је кровом, постављени су прозори и врата. Поред тога што ће у њему бити производња, на другом спрату смо организовали простор за госте. На лето су нам већ долазили први туристи, да се одморе, да лове рибу, да се купају и да се потпуно искључе од градског живота, јер тамо нема ни интернета ни телефона. Ми не планирамо да зарађујемо на туристима, али ја бих стварно хтела да у село стално долазе нови људи.

С времена на време цео тим иде ван земље да бисмо говорили о нашем послу. Прошле године смо победили на конкурсу међу пројектима из сфере социјалног предузетништва, који су иницирали Social Impact Berlin и компанија SAP. Добили смо стипендију и били смо месец дана на обуци у Берлину. Тада сам схватила да су у Русији услови за пословање толико тешки, јер ако си покренуо социјално-предузетнички пројекат, то ћеш априори бити јачи од било ког предузетника који ради на сличном пројетку у Европи.

Такође смо почели процес обуке пчелара у суседним селима. Тржиште расте, а са њим и потражња, тако да ће нам ускоро наше количине меда бити недовољне. Идеално бисмо хтели да направимо пчеларску кооперативу, то јест да изнајмимо земљу и да изградимо огроман пчелињак. Ако говоримо о јагодама, потребан нам је припремни погон. Могуће да он не треба да се налази у селу, већ негде у Красноуфимску, да би тамо могли да довозе своје јагоде људи из целе области. И најглавније, хтели бисмо, на крају крајева, да добијемо дозволу за изградњу дечијег игралишта, које смо обећали нашим спонзорима из “краудфандинг” кампање.

Званични сајт фирме Cocco Bello: http://www.cocco-bello.com/

Извор: http://www.the-village.ru/village/business/goodstarter/222797-good-russia

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *