Сергеј Караганов: Обећање Евроазије

obecanje_evroazije_smaller

natalija_kljajic2_small Превела: Наталија Кљајић

 

Резиме: Самит ЗНД-а и заседање Вишег државног савета ЕАЕС-а, који су одржани 16. и 17. октобра у Астани, донели су извесну јасноћу у вези са спрегом ЕАЕС-а са кинеским Економским појасом пута свиле (ЕППС) и развојем сарадње у Централној Азији, укључујући и војно-политичку област. Донет је документ о координацији деловања држава чланица по питањима сарадње ЕАЕС-а и ЕППС-а.

Истовремено, председник Колегијума Евроазијске економске комисије (ЕЕК), извршног органа ЕАЕС-а, упутио је Комисији Европске уније оквирни програм за повезивање два савеза. Познато је да се слични предлози припремају и у Бриселу, а који траже излаз из ћорсокака због политике санкција. Нејасно је, међутим, колико могу бити правно компетентни преговарачи из ЕУ у условима где им је за доношење одлука потребан консензус држава чланица. Део њих је директно потчињен Сједињеним Државама и учиниће све да спречи приближавање. Тако може да дође до бесмислених “преговора ради преговора”.

Руским посматрачима који анализирају евроазијске процесе мало је лакнуло. До тада је расла забринутност да ће потенцијални историјски споразум Путина и Си Ђинпинга “о спрези” бити “замотан” у бирократску конфузију или неефективност. Бирократије у делу савезничких земаља покушале су на старомодан начин да се договоре о томе да се кинески новац уложи на билатералној основи, без обзира на очигледно не сасвим користан рад са неусаглашених и очигледно слабијих позиција. Кинески партнери су, у одсуству сталних јасних сигнала “одозго” и руске иницијативе, такође били наклоњени бившој “двостраности”. Након одлуке о проширењу Шангајске организације за сарадњу (ШОС) видљива активност у њој је јавно замрла. У њој се, као и у ЕЕК, очекују промене руководилаца извршних органа.

Зато је интензивирано оштро супротстављање узајамном приближавању Русије, Кине и других евроазијских држава, које је почело да јача. То супротстављање је пре свега пропагандно и то у англосаксонској штампи, али не само у њој. Појавио се низ чланака о безперспективности евроазијског пројекта, о његовој бескорисности истовремено за све, или о користи само за Кину или за Русију. Посебан акценат је стављен на сопствено, а истовремено и на убеђивање кинеских и руских елита у неизбежан пораст ривалства између ове две земље у Централној Азији. У Русији је ова пропаганда пројектована, као и раније, да подстакне сумње у односу на Кину и убеди да нема алтернативе једностраном економском усмеравању на Запад и, сходно томе, зависности од њега. Почело је коришћење и дипломатских инструмената. На последњој Генералној скупштини УН, амерички државни секретар је одржао састанак, први у историји, са министрима иностраних послова земаља бивше совјетске Централне Азије. Суседи из региона редовно извештавају о притисцима од стране Американаца, у настојању да спрече међусобно приближавање ових земаља једној са другом и свих њих са Русијом и Кином.

Заустављено је повлачење америчке војске из Авганистана. Званични разлог је активирање талибана на северу. Али ни раније посматрачи нису могли да схвате како се изјаве о предстојећем повлачењу НАТО трупа уклапају са гломазним пројектом изградње војне инфраструктуре, укључујући аеродроме и базе.

Све ове појаве су, по прогнозама многих стручњака, вероватно нови талас активности за дестабилизацију региона са циљем да се закомпликује зближавање Русије и Кине и стварање новог економско-логистичког центра у Централној Азији, који би повезивао, не само Кину са Европом, већ и Русију и Кину са Јужном Азијом и, пре свега, са Ираном и Индијом. У стручној литератури, али и у реалној политици, акценат је на довођењу до неизбежне генерацијске смене лидера у Казахстану и већини земаља Централне Азије и обезбеђивању, ако не долазак на власт (што је мало вероватно) проамеричких снага, онда бар дестабилизацију региона по украјинском сценарију. Ако су експерти, којима ја верујем, у праву, онда се ради о наношењу штете не само Русији, већ и Кини, а уједно и покушају да се спречи зближавање тих земаља са Ираном, који због свог потенцијала (најобразованије становништво на Блиском Истоку, нафта, гас, индустрија и наука), постаје “супердржава” Блиског Истока.

Али, доста о изазовима. Боље је говорити о огромним могућностима које се отварају у случају развоја филозофије и праксе сарадње ЕАЕС-а и ЕПСП-а, Русије, Кине, земаља Централне Азије, Ирана, потенцијално Индије, Јужне Кореје и низа других земаља.

Ове могућности су повезане са коначно започетим економским усмеравањем Русије на Исток. После дугогодишњег неделовања, спорова, уобичајене бирократске збуњености и противречности, чини се да су коначно “упрегли руска кола” усмерена на Исток. На Далеком Истоку су изграђене и почињу са радом “територије напредног развоја”. Зона слободне луке Владивосток ће се простирати на већину лука источне обале Русије. Конкретан рад започињу и специјални инструменти развоја региона. Гради се гасовод “Снага Сибира”, нови космодром “Источни” и пратећи инфраструктурни објекти. Треба очекивати прилив инвестиција, а затим и убрзани економски раст.

Али још није решен ни интелектуално, ни са тачке гледишта економског програмирања, ни бирократски, веома важан проблем – прикључивање западних и централних региона Сибира светском тржишту, а који трпе последице због њихове удаљености од њега, а који поседују врхунски људски капитал, развијену науку, индустрију и огромну сировинску базу. Алтај већ страда због релативног вишка производа. Нема логистике за његов извоз. Очигледно решење је прикључивање тих региона евроазијском тржишту. Али препрека је готово потпуно одсуство меридијалних транспортних путева, који би повезивали Сибир са регионима Кине и Јужне Азије, који се убрзано развијају.

Још веће наде даје објективно окретање Кине на Запад. Економија Кине се све више развија по моделу “Азија за Азију”, него по претходном “Азија за свет”. Унутаразијско и суседна тржишта чине се Кинезима све перспективнијим. Кина се уверила да нема конструктивне сарадње са САД. Иако се ту ради о трговини трговином, ипак је све очигледније да Вашингтон ради на изградњи система одвраћања у тихоокеанском региону у духу “меког” хладног рата. У таквој ситуацији кинеско руководство је ставило акценат на економску експанзију на запад и југо-запад, кроз развој логистичких веза у правцу Ирана, Пакистана, Индије, Персијског залива, а на првом месту, ка тржиштима Европе. Кина је обелоданила концепцију 16+1 – инвестициону експанзију Кине у 16 земаља Централне и Источне Европе. Већ је потписан меморандум о сарадњи у оквиру Пута свиле са Мађарском, остварују се велики, више слични помоћи, инвестициони програми у Србији и другим државама Балкана. Бизнисмени и део политичара ЕУ, која се налази у системској и готово безизлазној кризи, излаз све више виде у тржиштима Евроазије и Кине. Пре десет месеци руски експерти су лансирали идеју да европски раскол, подстакнут украјинском кризом, не може да се превазиђе у старим оквирима и да је потребно изаћи из њега кроз изградњу заједничког евроазијског простора сарадње, развоја и безбедности. На почетку је, у духу тадашње конфронтације, ова идеја била дочекана на нож, као и све што долази из Русије. Али, последњих месеци она се у позитивном духу све чешће, чак и полуслужбено лансира и од стране Европљана. Пре свега, од стране Немаца, Аустријанаца, Швајцараца и Финаца, који у евроазијској сарадњи виде, не само пут за превазилажење кризе у коју је Европа упала у области безбедности, већ и излаз на нова тржишта из европског економског застоја. Интересантно је да се идеји 16+1 придружила и Пољска, претендујући чак на њено аутортство, увиђајући последице украјинске трагедије по њену економију, трагедије у чијем је провоцирању Варшава играла важну улогу, желећи, као и раније у дијалогу Русија-ЕУ и Русија-Немачка да игра улогу “спојлера-ометача” на путу зближавања, а сада чак и у евроазијским оквирима, по налогу партнера из Вашингтона или по душевној склоности ка прављењу проблема суседима.

Како год, окретање Кине ка Западу, кроз изградњу логистичких веза са Европом и Јужном Азијом, објективно је крајње повољно за Русију, која се економски окреће на Исток, трудећи се да прошири економски и политички утицај на Тихи океан и Јужну Азију. И пре свега за њено претварање у првокласну велику државу XXI века, а што значи и у тихоокеанско-атлантску и у напредну европско-азијску. У државу, која има моћне економске и културне везе са Европом – колевком руске цивилизације. И истовремено у државу која се брзо развија на исток и југо-исток ка потенцијалним тржиштима, и као резултат тога, државу која заједно са партнерима у ЕАЕС-у, на првом месту Казахстаном, игра кључну улогу у новонасталом друштву Велике Евроазије. Њен водећи играч ће бити Кина, која стреми ка Европи, али важну улогу у овом друштву ће играти и Русија. Ускоро, надамо се, и економски, а безусловно, као најмоћнија војно-политичка и дипломатска сила евроазијског континента, која ће бити главни гарант његове и међународне безбедности, као и у погледу заштите од дестабилизујућих дејстава спољних сила, нарочито тероризма. Ту своју улогу Русија прилично успешно демонстрира, зауставивши у Украјини експанзију Запада која је могла да води ка великом рату, као и са започињањем превентивног наметања сопствене игре у борби против нестабилности и експанзије радикалног тероризма у Сирији и око ње. То је, наравно, опасна улога. Али, очигледно, једина могућа за државу чија се елита, либерална и антилиберална, плаши одлучних економских реформи и, на тај начин, јачања “меке силе”. А део те елите зна да користи и тврду силу, иако је много не воли.

Ослањање на тврду силу подстичу и прогнозе развоја ситуације око Русије. Релативно безбедно изгледају само источне границе, мада и тамо расте могућност међудржавних конфликата. На западу је ситуација погоршана, мада за сада не изгледа толико опасна, осим у случају заоштравања украјинске кризе са учешћем спољних фактора. Њена главна краткорочна опасност је у одвлачењу пажње и ресурса од опаснијих или битнијих праваца спољне политике и унутрашњег развоја. Ситуација на југу је, несумњиво, клизила у правцу дубоке дестабилизације, а питање је било куда ће она бити усмерена и ко ће је усмеравати. У датом тренутку иницијативу је преузела Русија.

И, да поновим, тренутна ситуација нуди изванредне могућности, пре свега кроз развој руског Сибира и претварање Русије у мост између Азије, која је у успону, Кине и Европе, која је поклекла, али је још увек богата и културно блиска. Наравно, “мост” није само логистички, већ и индустријски, технолошки и културни.

Али, да би евроазијска обећања постала реалност, неопходна је активна политика интеграције Сибира са југом, ЕАЕС-а са ЕППС-ом, и то системска и у координацији са партнерима, без обзира на то што је раније ометала ситуација са Украјином, а сада ће је ометати ситуација у Сирији, као и друга жаришта нестабилности.

Првих пет месеци после проглашења “спреге” (прим. прев. мисли се на спрегу ЕАЕС и ЕППС) изазивало је озбиљан страх и забринутост да ћемо “извући пораз из руку победе”. Претходни самити ЗНД-а и ЕАЕС-а су тај страх донекле развијали, али не сасвим. Нема времена на претек. Ми смо иначе пропустили две деценије првих таласа азијског, а нарочито кинеског економског успона, не учествујући због објективних разлога – распада, и субјективних – умне лењости, необразованости и евроцентричности елита.

Окретање ка Далеком Истоку у великој мери је до недавно успоравано због слабости бирократије. Изградња заједнице Велике Евроазије, са важним и повољним местом Русије у њему, захтева системски рад, а не парцијално деловање, као до сада.

Један од најочигледнијих путева је формирање ефикасног бирократског апарата. До сада, само МИД (прим. прев. Министарство спољних послова) херојски покушава да координира сарадњу. Сарадња је, пре свега, питање економске стратегије и захтева управљање са највишег политичког нивоа, попут формирања сталног комитета или радне групе за евроазијску сарадњу, под руководством премијера или руководиоца администрације председника, или специјалног вице-премијера уз учешће не само агенција, већ и експерата и бизниса. И то не само руског, већ и из суседних држава. Таква комисија би могла уједно да води дијалог ЕАЕС-ЕППС и ЕАЕС-ЕУ, уколико он започне. И, коначно, допринела би оживљавању ШОС-а, који много обећава, али се још увек налази у полууспаваном стању, а који би потенцијално могао да постане кључна организација Велике Евроазије у настајању.

Аутор: Сергеј Караганов – политиколог, почасни председник Савета за спољну и одбрамбену политику, председник редакције часописа “Русија у глобалној политици”, декан Факултета за светску политику и економију НИУ ВШЕ.

Извор: http://www.globalaffairs.ru/pubcol/Obeschanie-Evrazii-17771

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *