Од Канта ка Крупу или шта је то аутентична Европа

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

У тексту који следи хоћемо да укажемо на штетност тенденција које су се појавиле у делу српске патриотске опозиције, а која заговара учешће Србије у некаквим алтернативним европским пројектима као што је “Европа нација” или надања на њих. Штетност ових тендеција се огледа у погрешним претпоставкама да ти пројекти представљају реалну алтернативу “безалтернативној” Европској Унији и што одвлаче ионако мале снаге у погрешном смеру, а које би требало да буду усмерене на пуне интеграције са Русијом у оквиру Евроазијског економског савеза и ОДКБ, као и улазак Србије у друге не-европске интеграционе пројекте као што су ОДКБ и ШОС.

Владимир Ерн: Од Канта ка Крупу

vladimir_ern

Руски филозоф Владимир Францевич Ерн (1882-1917), од 1900-1904 године је студирао филозофију на Историјско-филолошком факултету Московског универзитета, где је наставио да ради као доцент и професор. Творац је оригиналне филозофије “логизма”, и до данас је неправедно остао у сенци других делатеља руске религиозне ренесансе попут Берђајева, Иванова, Карсавина, Франка, Флоренског и других. Иначе, занимљиво је да је рођен у Тифлису (Тбилисију) и да је заједно са оцем Павлом Флоренским похађао Тифлиску гимназију и да су остали другови до краја његовог живота. Отац Владимира Ерна, Франц Карлович је био пола Немац, пола Швеђанин, протестант, а мајка Олга Павловна Рајска, пола Рускиња, пола Пољакиња, православка. Владимир Ерн је био православац и велики руски патриота. Као двадесетпетогодишњак је наступио са циклусом лекција “Социјализам и хришћанство”, где је читао блиставе реферате “Социјализам и проблем слободе” и “Идеја катастрофичког прогреса”. Протојереј Георгије Флоровски га је назвао “мислиоцем са темпераментом ратника”. Био је човек оригинале и дубоке религиозности, неословенофил. Жестоко се супротстављао немачкој култури. Уместо еволуције мисли “од марксизма ка идеализму” или “од неокантијанства ка неословенофилству”, од почетка свог рада заступао је позицију православног онтологизма, по његовом мишљењу, једино плодотворну концепцију за руско религиозно сазнање. Заједно са потоњим протојерејом Валентином Свенцицким (аутором знаменитих “Дијалога”) био је оснивач “Хришћанског борбеног братства”, основаног 1905. године, чија је идеја била изградња специфичног руског хришћанског социјализма, који би се базирао не само на општехришћанским догматима, већ и на особеностима руског православља.

Први светски рат је додатно заоштрио Ернову мисао и његова размишљања о антагонизму Истока и Запада. Своје есеје посвећене тој проблематици објавио је у зборнику “Мач и крст. Есеји о савременим догађајима” и брошури “Време словенофилствујет. Рат, Немачка, Европа и Русија” (1915). Ернове мисли су достигле кулминацију у знаменитом есеју Од Канта ка Крупу, који је прочитао на јавном заседању религиозно-филозофског друштва сећања на Владимира Соловјова 6. октобра 1914. године. Тај његов есеј ће и бити основа за наше даље расуђивање. Суштина Ерновог рада се састоји у тврдњи да се разлог немачке насилне политике налази у њеној општој духовној кризи, која је била условљена превагом начела либерализма и рационализма. Први светски рат је, по Ерну, застрашујуће очигледна последица погибељног за цело човечанство и културу – одрођавања разума у “рацио”, који се незаустављиво кретао од Канта ка Крупу.

Ко је био Имануел Кант? Овај текст се неће бавити детаљним представљањем Кантове филозофске мисли јер она није предмет нашег разматрања, већ ће је представити у општим цртама. Имануел Кант (1724-1804) је био немачки филозоф, који је у својој теорији сазнања одрицао догматски начин спознаје и сматрао да је уместо њега потребно узети метод критичког филозофирања, чија се суштина састоји у истраживању самог разума и граница које човек може достићи разумом и који се бавио изучавањем појединих инструмената људског познања. Ерн при томе није једини анти-кантијанац у руској филозофији. Ту су, на пример, и Николај Фјодоров, Николај Берђајев, Лав Шестов и отац Павле Флоренски, чији је пријем кантијанства, како пише Др. Богдан Лубардић, био највећим делом тврд, хладан и генерално веома негативан. За њих је кантијанство имало духовно-езотерички призвук, како са правом види Ахјутин: “… кушач, непријатељ, осветљен у своме бићу одзрацима адског огња. Тако су руски религиозни мислиоци примили у душу филозофију Канта”. Отац Павле Флоренски, који је у својем ранијем стадијуму развоја као Богослова-филозофа био одушевљен Кантом, касније постаје његов огорчени противник, па тако каже: “Нема система неодређеније нестабилнијег, “лицемернијег”[…] и “лукавијег” […], него што је филозофија Канта…”. Отац Павле Флоренски овде мисли на Кантов анимозитет према култу, као на пример:

Кант: “Никакав формалан израз вере (lex credendi, прим. Лубардић), никакво позивање на света имена (светитеље, прим. Лубардић), нити било какво одржавање религијских обреда (литургијско-светотајинског живота, прим. Лубардић), не може нам помоћи да задобијемо спасење”.

Или:

Кант: “Права, једина религија не садржи ништа до законе, то јест такве практичке принципе чије безусловне нужности можемо постати свесни, коју дакле признајемо као очитовану кроз чист (не емпиријски) ум. Само за цркву […] могу постојати статути, то јест прописи који се држе за божје, а који су за наше чисто морално просуђивање произвољни и случајни. Држати сада ту статутарну веру […] за битну у божјој служби […] јесте религијска заблуда, чије упражњавање је тобожња служба, то јест такво вајно слављење бога, којом се, заправо, делује супротно истинитој служби коју он сâм захтева”.

Шта је “Круп”? “Круп” (“Fríedrich Krupp AG” или “AG Krupp”) је највећи индустријски концерн у историји Немачке, који је званично фомиран 1860. године. Током свог постојања бавио се вађењем угља, производњом челика, артиљерије, војне и пољопривредне технике, текстилне опреме, аутомобила, бродова и локомотива. Данас је познат под именом “ThyssenKrupp AG”.

Зашто је Владимир Ерн узео управо Канта као некакву почетну тачку од које почиње суноврат Немачке ка пакленим ватрама? Он пише да управо Кант представља највиши репер у манифестацији германског духа, а да има и своје претке, од којих су главни Екарт, Лутер и Беме. Ерн одбија да су зверства немачке војска за време Првог светског рата једно, а немачки филозофи нешто сасвим друго. Он сматра да је то упрошћено разумевање светске историје и сматра да између немачке филозофије и милитаризма постоји дубинска веза. Ерн, као прво, одлучно тврди да је бурни устанак германизма био предодређен “Аналитиком” Канта, као друго да су оруђа Крупа пуна дубоке филозофске симболике и, као треће, да се унутрашња транскрипција (превођење) германског духа у филозофију Канта закономерно и фатално поклапа са спољашњом транскрипцијом тог истог германског духа у оруђа Крупа. Ерн се позива на Кантову “Критику чистог разума”, која се по њему своди на два принципа: апсолутној феноменологичности целокупног спољашњег искуства и апсолутној феноменологичности целокупног унутрашњег искуства. При томе, “феномен” је оно што човек може да појми својим чулима, а “ноумен” (онострано) оно што не може, то јест што је ван његових моћи познања. Ерн сматра да из та два принципа произилазе два радикална закључка: 1) ништа ноуменално (онострано), то јест ништа онтолошко (суштина постојања сама по себи) се не може срести у нашем спољашњем искуству и 2) ништа ноуменално (онострано) не може бити дато и реализовано у нашем унутрашњем искуству. По Фролову, крајњи феноменализам води ка субјективном идеализму, то јест ка тврдњи да је свет скуп “идеја” или “комплекс осећаја” или ка агностицизму, према коме ми не можемо знати шта се скрива за осећајима. А умерени феноменализам, који признаје постојање објеката, који се пројављују у осећајима, води ка недоследном материјализму или ка кантијанском агностицизму. Ерн даље каже да су основни принципи Кантовог феноменализма представљали неразрушиву осу свег даљег кретања немачке мисли, при чему је Фихте коначно разонтологизировао природу, а Хегел без задршке разумео целокупно постојање као апсолутни процес (Хегелов појам Светске душе или Апсолутног духа, који се налази и суштини свега постојећег). Ерн истина помиње и остатке платонизма у немачкој мисли, помињући Шелинга, али каже да је победу однео Кантов феноменализам, као немачки “научни” допринос и као неразрушиво гвоздено-бетонско освајање немачког духа. А платонистичке реминесценције у немачкој филозофији, Ерн оцењује као маштајуће остатке старонемачког благодушја. Ерн тврди да ако је, по Канту, унутрашње и спољашње искуство лишено било каквог контакта са ноуменом, то јест са светом стварно Постојећег, тада за ноумен нема никаквог места ни у људским теоретским представама о целосности светског живота, као ни у његовим практичним дејствима. Зато је, према Ерну, џелатом старога и живога Бога био управо Кант и од тада је сложено и титанско пројављивање немачке културе било само немачки допринос ка потресној тајни богоубиства, које је извршено из неистражених дубина немачког духа.

Са друге стране, Ерн налази дубоку везу између оруђа Крупа са немачком филозофијом и каже да ако је немачки милитаризам природна последица Кантовог феноменализма, то су онда оруђа Крупа природна последица немачког милитаризма. Тако оруђа Крупа представљају унуке Кантове филозофије.

Европа нација

evropa_nacija

А ако погледамо данашњу Европу, видећемо исто то што је Ерн закључио у случају водеће европске државе Немачке. Свугде је победио кантијанско-круповски дух, развијајући се, наравно, током времена, у све новије и све злокобније форме. И то је закономерно. Европа има свој логичан, закономерни историјски развој. Она представља један цивилизацијски блок – романо-германски. А Словени и други народи никада нису били део те романо-германске Европе, већ им је највеће “достигнуће” било то што су служили као топовско месо и пешадија на геополитичкој табли разним императорима, царевима, краљевима, баронима, херцозима и другим крвопилцима “свештених” и несвештених царстава, примајући при томе милом или силом њихове политичке и социјалне изуме. А аутентична Европа о којој данас неки говоре у Србији као о кобајаги некој другој мање крво- и материјално-жедној, праведнијој Европи не постоји. Аутентична Европа је она Европа која је постављала историјске репере који су мењали свет, од Велике шизме 1054. године и појаве папизма, преко крсташких похода и инквизиторских ломача, преко појаве протестантизма, преко Ренесансе, преко Француске револуције, преко европског расног колонијализма и империјализма, преко фашизма и нацизма, до Европске Уније. А опозиција европском историјском mainstream-у? Ништа необично. Увек је постојала и увек ће постојати. Али, докле год буде била опозиција која не диктира правила, то јест не поставља историјске репере, не може се назвати већинском Европом. Ово важи како за садашњост и будућност, тако и за прошлост. Зато је и та опозиција део горе поменуте аутентичне Европе. Тако на пример неки данас говоре о Европи нација, као о некаквој алтернативи Европској Унији. У данашњем европском парламенту постоји фракција “Европа нација и слобода”, која има 39 места од 751, што чини тек нешто више од 5%. То је њена реална снага. Фракцију чине: Лига севера (Италија, 5 места), Аустријска партија слободе (Аустрија, 4 места), Партија слободе (Холандија, 4 места), Конгрес нових десних (Пољска, 2 места), Национални фронт (Француска, 21 место), независни кандидати (Велика Британија, 1 место), Фламански интерес (Белгија, 1 место) и Партија уједињене Румуније (Румунија, 1 место). Ове партије су изашле на изборе, понудиле гласачима своје програме и добиле су толику подршку колику су добиле. Нигде у Европи ове партије нису ни близу освајања власти. Како онда неко може да говори да су они аутентична Европа, а не већинска која је гласала за друге партије? Оне партије које су на власти у Европи су одраз већинске Европе. Наравно да може да се посегне за “аргументима” типа како су гласачи преварени, зомбирани, како у Европи нема праве демократије, како је Европа под окупацијом САД, банкара и томе слично, али то није пије воду, јер у данашњем свету готово ништа не може да се сакрије, пошто постоје алтернативни извори информација који су свима доступни, као на пример интернет. Људи су имали све опције на столу и сами су изабрали.

А да погледамо и какву алтернативу нуде ове европске партије које су у мањини. Већина програма тих партија се заснива на анти-имиграционој политици, а понекад и на отвореној ксенофобији. При томе се често говори и о хришћанском наслеђу Европе. Каквом хришћанском наслеђу? Католичком и протестантском. Па какве везе ми Срби имамо са католичанством и протестантизмом? Познато је свима какве везе имамо. Веома негативне. А када говоримо о овој теми, онда треба да поменемо и став класичних евроазијаца, на пример, према католичанству, јер постоје неки који покушавају да евроазијство стрпају у контекст Европе католичких и протестантских нација. Однос евроазијаца према католичанству је био исти као и њихов однос према Западу уопште, а то значи изразито негативан. Евроазијци су чак посветили цео један број својих зборника овом питању, чији је назив био Русија и латинство (Берлин, 1923 г.). По евроазијцима, католичанство представља духовну основу романске културе, а пошто је романо-германска култура, уствари европска култура коју сви остали народи треба да приме као вишу и савршенију, то је њихов отпор био сасвим разумљив. Главни недостатак католичанства евроазијци су видели у његовом посветовњачењу и у стремљењу достизања земаљске власти, али и у рационалистичком поимању духовних појава, а који су сви заједно и били узроци кризе европског погледа на свет. Тако на пример Пјотр Савицки у свом есеју “Русија и латинство” пише: “Они који прелазе у латинство… иду од пуне истине ка извртању истине, од Цркве Христове ка зајединици која је издала Црквена начела жртвујући их људској гордости”. А Георгије Флоровски тврди да је духовно ослобођење из окова рационализма, могуће само путем доследног раскида са “европском традицијом”. Класични евроазијци су, такође, били против уједињења разних хришћанских конфесија, о чему је у свом тексту “Саблазан уједињења” писао оснивач евроазијства кнез Николај Трубецки.

Поред партија и група које се позивају на европске хришћанске (католичке и протестантске) вредности, постоје и групе за које Европа нација има друго значење – у основи синкретистичко или паганско. Овде се ради о још опаснијим тенденцијима, које су повезане са именима Рене Генона (синкретизам и масонска ортодоксија), Јулијуса Еволе (паганство и расизам) и других. У случају ових група, Европа нација се налази на корак од Европе нацизма, где, иначе уобичајена за Европљане важност расне припадности, посебно долази до изражаја. О штетности и деструктивном утицају синкретизма и паганства на духовно здравље народа је излишно и говорити.

Што се тиче саме идеје Европе нација, она није нова. Па пре постанака Европске Уније имали смо Европу нација вековима уназад. И те нације су скоро непрестано ратовале међу собом. Скоро да нема ко са ким није ратовао, Енглези са Французима, Французи са Немцима, Наполеонови ратови, Први светски рат, Други светски рат и тако даље. И један од главних разлога зашто се појавила идеја о уједињеној Европи је био управо спречавање нових ратова. Мало је познато да је Винстон Черчил још 1946. године одржао говор на Швајцарском универзитету у Цириху, где је позвао на фомирање Сједињених држава Европе, као начина за постизање просперитета и безбедности. Затим је уследила идеја француског министра иностраних послова Робера Шумана од 9. маја 1950. године о стварању предуслова за спречавање нових ратова између Француске и Немачке, на основу које је 1951. године створена прва европска наднационална организација – Европска заједница за угаљ и челик, у коју су ушле Француска, Немачка, Италија, Белгија, Холандија и Луксембург. А развој те организације је 1993. године довео до Мастрихтског уговора и формирања данашње Европске Уније. И те организације нису биле формиране тајно, већ јавно, то јест грађани Европе су знали о чему се ради. Дакле, нико никога није преварио, већ се радило о процесу који је имао своје историјске основе. А ако неко мисли да је преварен, па молим лепо, имао је прилику на изборима да гласа за партије које су против Европске Уније или за неку другу врсту европске заједнице. А о изборним резултатима евро-скептичних партија смо већ рекли, то јест њихов утицај је миноран. У случају да једног дана дође до распада Европске Уније и поновног повратка на претежно националне државе, није далеко од реалности да би све те бивше империје и силе поново кренуле да траже своје, при чему би опет на површину избили стари неизмирени рачуни, а што би се претворило у нову грозоморну политичку збиљу аутентичне Европе. Овај интервју председнице “Националног фронта” Француске Марин Ле Пен је типичан пример, који показује такве тенденције (оптуживање Немачке, стављање Кине у ред држава као што су Катар и Саудијска Арабија, коришћење популарности Владимира Путина и Русије за своје потребе). Али ми не знамо шта ће бити у будућности. На крају крајева, поред свега што смо овде рекли о Европи, нас Србе све те романо-германске политичке и социјалне излучевине не треба ни најмање да интересују у смислу нашег учешћа у њима. Сматрамо да је било доста двеста година (од Првог српског устанка) гутања тих излучевина и крварења и патњи за европске ствари. И зато, да не би опет проливали крв и зној за Европу нација, Европску Унију или било коју другу Европу, ми треба да се окренемо Русији и Евроазијском економском савезу и ОДКБ и надолазећој Великој Евроазији од Шангаја до Минска (зашто не и до Београда) и да мирно посматрамо како се романо-германска Европа копрца у луциферијанској каши коју је сама себи закувала.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *