ОЕБС – бојно поље

oebs_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

ОЕБС – Организација за европску безбедност и сарадњу је највећа регионална организација у свету, која се бави питањима безбедности. Она обједињава 57 земаља у Европи, Северној Америци и Централној Азији, а основана је 1973. године у Хелсинкију. ОЕБС функционише кроз неколико формата, од којих су највиши Самит – скуп председника и председника влада држава чланица и Савет министара иностраних послова, чије је последње заседање одржано 3-4 децембра у Београду, у Србији.

Последњих 15 година за рад ОЕБС-а су били карактеристични систематски потреси, изазвани, пре свега, разногласијем њених држава чланица. Један од главних разлога за несугласице и, као последице, неефективности рада организације је широка географија учесника, и то како појединачних држава, тако и блокова држава, које представљају различите културе и религије и које, у складу са тим, имају различите националне и геополитичке интересе. Када говоримо о ниској ефективности рада ОЕБС-а, онда, између осталог, конкретно мислимо на покушаје да се прогурају разне декларације и блокирања тих покушаја. Ево неколико примера:

– На заседању у Мастрихту 2003. године, амерички државни секретар Колин Пауел је изјавио да Русија мора да испуни Истанбулски договор из 1999. о повлачењу војске из Грузије и Придњестровља и да то треба да буде написано у заједничкој декларацији. Русија је блокирала документ.

– На заседању Савета министара иностраних послова 2004. године у Софији, у време дешавања “наранџасте револуције” у Украјини, доношење завршног документа је било блокирано.

– 3. јула 2004. године у Москви, државе ЗНД су оптужиле ОЕБС за “праксу двоструких стандарда” и “одбијања да се узимају у обзир реалност и специфичности појединих држава”. Русија је позвала ОЕБС да се реорганизује и “врати њеним изворним принципима”.

– 5. децембра 2006. године Сергеј Лавров је први пут изјавио да постоји могућност да Русија изађе из ОЕБС-а, ако он не пренесе акценат свог рада са мониторинга поштовања људских права на војно-политичку сарадњу и економију.

– 1. децембра 2010. године у Астани, после 11-годишњег прекида, одржано је заседање највишег органа ОЕБС-а – Самит, али ни тада се није успело са превазилажењем дубоких разлика у односу на кључна питања у вези са демократијом, као и стандардима у области људских права.

– На већ поменутом последњем заседању Савета министара иностраних послова ОЕБС-а у Београду ове године, опет је изражена подељеност унутар организације, а што најбоље илуструје шала садашњег председника организације Ивице Дачића, који је рекао да је био спреман да сузавцем растера учеснике скупа или да распусти организацију ако рад конференције не доведе до усаглашавања закључних докумената.

Као што смо рекли, ово су само неки од бројних примера који илуструју проблеме унутар ОЕБС-а, а о њима сведоче и раније изјаве, на пример бившег председника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Петроса Ефтимиуа да “није тајна да ОЕБС данас доживљава кризу идентитета” или изјава бившег генералног секретара ОЕБС-а Марка Перена де Бришамбоа да “недостатак поверења међу државама чланицама организације негативно утиче на њене могућности да реагује на кризне ситуације и да се адаптира на претње које се јављају”. Због свега тога, а што је важно поменути, почев од 2003. године, на скуповима ОЕБС-а није донета ниједна заједничка политичка декларација.

Узимајући све ове чињенице у обзир, поставља се питање зашто уопште постоји ОЕБС и каква је његова будућност?

У ОЕБС-у, као и у већини организација основаних од стране или са већинским утицајем држава глобалног Запада, уместо прокламованих циљева везаних за опште добро свих, дешава се да управо западне државе покушавају да прогурају свој утицај, кроз агресивно наметање другима својих вредности које се интерпретирају као општечовечанске. Такво надмено и потцењивачко понашање је потпуно у складу са оним што је пре скоро сто година писао родоначелник евроазијства кнез Николај Трубецки: “Погледајмо, међутим, какав садржај европски космополити придају терминима “цивилизација” и “цивилизовано човечанство”? Под “цивилизацијом” они разумеју ону културу коју су заједно изградили романски и германски народи Европе. Под цивилизованим народима – пре свега опет романске и германске народе, а затим и оне друге који су преузели европску културу. На тај начин видимо да она култура, која по мишљењу космополита треба да господари светом, укидајући све остале културе, јесте култура исто тако одређене ентографско-антрополошке јединице, као и она јединица о чијој владавини машта шовиниста. Ту нема никакве принципијелне разлике.”

Дакле, европски, то јест романо-германски шовинизам, представља своју културу као универзалну, општечовечанску, коју би требало да следе и све друге државе и народи и то се манифестује и у раду ОЕБС-а. У вези са овим, обратите пажњу и на гротескну чињеницу да сам назив ОЕБС – Организација за европску безбедност, садржи реч “европску”, чиме се подвлачи њен евро-центрични карактер, а, као што смо већ рекли организација обједињава не само европске, већ и северно-америчке и централно-азијске земље. Па зашто онда назив “Организација за европску безбедност”, ако све земље чланице нису из Европе? Или европски романо-германски шовинисти планирају да цео свет постане европоидан?

Што се тиче поменутог последњег заседања Савета министара иностраних послова у Београду, после великих напора и подељености, ипак је некако донешена заједничка декларација о борби против тероризма и екстремизма, који доводи до тероризма. Са друге стране, чланице ОЕБС-а опет нису успеле да се договоре по хуманитарним питањима и проблемима у сфери поштовања људских права. Тим поводом министар спољних послова Русије Сергеј Лавров је изјавио: “Неки наши западни партнери у ОЕБС-у категорички одбијају да се сагласе са општим принципима рада таквих институција, које, рекли би се, морају да представљају интересе свих држава која улазе у њен састав. Они не прихватају наше предлоге зато што им је, вероватно, удобније да имају такве лабаве и неразумљиве структуре којима је лако манипулисати. Ајде да говоримо отворено и да не правимо тајну од тога. Ипак, настављамо да покушавамо да би без обзира на све, тај рад био постављен на разумљиву и објективну основу”.

Дакле, иако би могло да се постави питање зашто, и поред свега, Русија и друге земље које су под притиском држава глобалног Запада, не изађу из таквог инструментализованог ОЕБС-а, јасно је да је потребно време да би се створили услови за формирање алтернативе ОЕБС-у и да се не жели да се једноставним демонстративним иступањем, иако оно увек може да се деси, остане ван могућности за утицање на одлуке, а зашта постоје механизми, па били они и у облику крајњих мера као што је блокирање доношења заједничких декларација, које носе са собом конкретне консеквенце, а које би могле да буду негативне за те земље уколико би биле донешене. То је, иначе, стратешки принцип којим се Русија руководи у својој спољној политици – активно учешће у свим значајним међународним институцијама, управо ради могућности утицања на њихове одлуке.

На заседању у Београду нису усаглашени ставови у вези са кризом у Украјини, мада су се сви сложили да сви конфликти и несугласице треба да се решавају мирним путем у складу са Минским договором, који укључује уставну реформу Украјине, амнестију, посебан статус и локалне изборе у Донбасу. Међутим, сви знају да је ситуација на терену далеко од поштовања Минског договора и да је главни кривац за његово непоштовање украјинска страна, а што се у великој мери толерише од стране ОЕБС-а.

Такође, како се наводи у званичном саопштењу руског Министарства иностраних послова, на заседању у Беораду, на жалост, није била усаглашена декларација о 30-годишњици чернобилске трагедије.

И као закључак, још једном да поновимо да у ОЕБС-у као главни узрок неефективности његовог рада стоји вештачка подела на “учитеље” и “ученике”, где су “учитељи” државе Европе и Северне Америке са “развијеном” демократијом, а “ученици” су “недемократске” земље Источне Европе, Закавказја и Централне Азије, којима требају обука и васпитање од стране “учитеља”. Оваква подела је, наравно, неприхватљива за Русију и уместо да ОЕБС буде место за стварно усаглашавање ставова у корист опште безбедности, он представља бојно поље где се воде непрестане битке, али ће Русија, ипак, наставити са напорима да врати организацију њеним изворним принципима, иако се ради о институцији која представља брод у чијој конструкцији се налази непоправљива грешка, због које он неизбежно иде ка дну.

Погледајте и коментар руског министра спољних послова Сергеја Лаврова на конференцији за штампу поводом скупа ОЕБС-а одржаног у Београду.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *