Пол Гренје: Како сачувати руско наслеђе

24/05/2015

ruska_ideologija_smaller Превео: Марко Јевтић

PI (Русская idea) објављује текст реферата америчког филозофа и публицисте Пола Гренјеа са трећег форума “Берђајевске лекције”. Предавања су одржана, уз подршку ИСЕПИ Фонда, у Калињинграду 16-18. априла и била су посвећена питањима руско-европског историјско-филозофског дијалога и културно-политичке повезаности у савременом свету. Многи инострани учесници форума су говорили о улози коју наслеђе руске филозофије може играти у успостављању дијалога са Европом и Америком, које се високо цени у свету и које је јавно мњење још донедавно доживљавало као супротно тоталитаризму и компатибилно либерализму и демократији. Данас су све чешћи покушаји преиспитивања односа према руском филозофском наслеђу, чиме, наравно, задатак разјашњења његовог истинског смисла постаје за нас актуелан.

Свима нам је одавно и добро познато: у области спољне политике САД говоре једно, а раде друго. О томе смо више пута већ писали. Рецимо, Џон Миршајмер 2000. године.

Тај феномен је занимљив и зато што је повезан са питањем, на које је тешко одмах одговорити – зашто то “купују” сами Американци, и не само они? Зашто се, на пример, нису сви засмејали када је недавно у Бриселу председник Обама рекао да смо ми (тј. САД), чак и у Ираку настојали да делујемо у оквирима међународног права?

Без сумње, то се делимично објашњава тиме што западни масовни медији и западни политички активисти на међународној арени стално истичу главну улогу такозваних западних идеала и вредности. А ти идеали су, као што је познато, углавном либерални.

Жмуре пред гнусним поступцима, пред применом насиља од стране САД, пред америчким лицемерјем и демагогијом. Амерички идеали: права, законитост, слобода, демократија; уживају популарност на Западу, укључујући и Америку. Разлог је у томе што се ти идеали, поред све њихове ограничености, колико толико остварују.

Управо зато су многи у САД спремни да опросте или бар да прихвате Абу Грајбе, Ираке, широку употребу мучења итд. као привремене тешкоће на путу ка потпуној реализацији либералног идеала.

Русију је, пак, лако оцрнити. Док се у погледу САД даје нагласак на светле америчке идеале, у односу према Русији сва пажња се придаје поступцима, реалним или у већој или мањој мери измишљеним (а откуд прост човек зна разлику?). Понавља се све време да је Русија поступила незаконито када је присајединила Крим. Да је Русија прекршила људска права када је затворила Пуси Рајот. Да не ваља што је Путин скинуо кошуљу и јахао. Пореде се амерички идеали са руским непопуларним поступцима. За то време, као да не постоје специфично руски идеали.

А у тим ретким случајевима кад се ради о руским идеалима, они се изобличе у нешто смешно. Али то изобличавање није постојало одувек. Навешћу пример. До 2014. године, западни специјалисти су били нарочито фини и пуни уважавања према Николају Берђајеву и Владимиру Соловјову. После 2014. године, из познатих разлога, угледни амерички листови као што су: Њујорк тајмс, Вашингтон пост и Форин полиси одједном су открили да су Берђајев и Соловјов страшни националисти и православни фанатици, спремни на светски месијански верски рат. Таква “анализа”, која има за циљ да докаже непросвећенима да легитимни руски свет не постоји, је очигледни наставак хладног рата.

У таквим сложеним случајевима, увек је корисно рашчистити, барем условно, шта означавају политичке категорије којима се служимо.

Задатак Берђајевских лекција јесте формулација правилне политичке оријентације Русије. Претпоставља се, у својству хипотезе, да је конзервативизам тај правилни идеал или “оријентација”.

Поставио бих питање мало другачије (и шире): “Шта је Русија?”. Или, другим речима – у чему је суштина руског наслеђа, тог наслеђа, на чијој основи се може и мора изградити Руска Федерација? Ако се тако формулише питање, зар се на тај начин не сматра да Русији треба све што је добро, да треба сачувати руско наслеђе као целину?

Конзервативизам се може дефинисати као она политичка и културолошка позиција која је оријентисана на одбрану свега највреднијег из прошлости. Ова дефиниција изгледа помало бледа. Зато додајем: “Конзервативизам је правац који има корене у религиозном и античком свету тј. у свету који претходи савремености”.

Треба строго разликовати конзервативизам у том смислу од оног кога бих назвао “идеолошким” (идеологизованим – ideologized – претвореног у идеологију) конзервативизмом. Такав конзервативизам поистовећује “наше” идеале и само је део целине, део који је из ових или оних разлога ближи овој или оној групи. Чини ми се да данас у Русији неки конзервативци цене само онај део наслеђа који је сродан представама лојалности, послушности, очувања части и другим аналогним вредностима државног поретка. То су вредности којима се код Платона у “Држави” одликују они који врше дужност чувара у полису.

Мала дигресија. Неретко се термин “идеологија” користи као синоним за филозофију. Али важно је јасно разликовати та два појма. По дефиницији Хане Арент, идеологија је увек упрошћавање стварности. То је нека формула која, наводно, увек даје тачан одговор на било које питање. У строгом смислу речи, идеологија је секта која дели свет на две групе – “наши” и “лоши”. Управо такви идеолози су они у Америци, који у Русији виде само зло и одсуство потребног нивоа либерализма.

Шта је либерализам? Користећи се донекле тумачењем и Николаја Берђајева и руског историчара Георгија Федотова, може се рећи да је либерализам политичка позиција, оријентисана на то да се створи место на свету где је човек слободан од непотребне и нелегитимне контроле или интервенције од стране државе.

Либерализам у том смислу се јасно разликује од идеологизованог либерализма. Потоњи је боље од свих дефинисао француски филозоф Пјер Мане. По Манеу, то је неки бесконачни пројекат, коме је циљ бесконачно повећање сфере деловања апстрактне слободе у свету (његово дело “La cité de l’homme”).

Дакле, у чему је суштина руског наслеђа? Савршено је јасно да та традиција у себе укључује и либералне и конзервативне елементе, и да је та традиција углавном слободна од идеологије. Закључци таквих филозофа, као што су Берђајев, Соловјов и Иљин, који се и унутар Русије и ван њених граница третирају као најважнији састављачи руске идеје, не своде се ни на либерализам ни на конзервативизам. Сви они (можемо споменути и многе друге – С. Франк, П. Струве, Г. Федотов, Б. Чичерин) су у свом виђењу света комбиновали како либералне, тако и конзервативне елементе.

И Берђајев, и Соловјов сматрају, да је либерални политички поредак формалан. И то само по себи није лоше. Берђајев у “Филозофији неједнакости”, а Соловјов у “Критици апстрактних начела” стављају до знања да либерализам има право када брани права људи и њихову слободу. Али оба мислиоца такође указују: немогуће је довољно убедљиво образложити та права, ако се остане у оквирима секуларног рационализма. Као и либерал Кант, Соловјов сматра да човек не може бити само средство (за друштво), он мора бити циљ, чак апсолутни циљ. Али такав циљ може бити “само човек као божанско биће, човек у Богу…”.

Немогуће је не споменути и Г. Федотова, његову тврдњу, да се идеја слободе у либералном смислу (у мојој интерпретацији тог термина) родила не у време Просветитељства, као што се сматра, него у средњем веку, захваљујући хришћанској Цркви. Руски либерали воле Федотова и често га цитирају, и исправно чине. Али Федотов није ни најмање секулариста.

И на крају, узмимо Ивана Иљина. Рекло би се, куд ћеш конзервативније? Зар сам Иљин не оправдава ауторитативно уређење Русије? А он није западњак. За разлику од Соловјова и Берђајева, он чак ни не уважава много католике.

Па и Иљин је у многим погледима либерал! За разлику од словенофила, поштовање закона стоји директно у центру његовог политичког света. Иљин, као велики познавалац Хегела, налазио се под његовим огромним утицајем. А зар Хегел пре свега није ценио слободу – “слободу као израз апсолутног духа”?

Али оставимо апсолутни дух и вратимо се реалности. Као што је познато, Путин поштује Иљина. Кажу да су “Наши задаци” Иљина ушли у списак књига, који је Кремљ предложио за читање. Ево цитата из Путиновог говора 25. априла 2005. године:

“Државна власт – писао је велики руски филозоф Иван Иљин – има своје границе, обележене управо тим што је она власт, која долази човеку споља… Државна власт не може да надгледа и налаже креативна стања душе и духа, која подразумевају љубав, слободу и добру вољу… Држава не може да тражи од грађана веру, молитву, љубав, доброту и убеђење. Она не сме да регулише научно, религиозно и уметничко стваралаштво… Она не сме да се меша у морални, породични и свакодневни живот и да без преке потребе спутава економску иницијативу и економску креативност људи”.

Што кажу правници, када завршавају излагање пред поротом, “немам ништа да додам”.

Извор: http://www.politconservatism.ru/thinking/kak-sokhranit-rossiyskoe-nasledie/

One thought on “Пол Гренје: Како сачувати руско наслеђе

  1. Pingback: Пол Гренје: Како сачувати руско наслеђе |

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *