“Политбиро 2.0” и пост-кримска Русија

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Познати московски комуникациони холдинг (аналитичка и ПР – “Public Relation” агенција) “Минченко консалтинг” недавно је публиковао студију под насловом – “”Политбиро 2.0″ и пост-кримска Русија”, у којој се описује неформални (али тесно повезан са формалним структурама) систем управљања Русијом. Овај модел је од стране групе био предложен још у августу 2012. године и по мишљењу њених експерата показао је да има аналитичку и прогностичку вредност. Циљ анализе и представљеног модела “Политбиро 2.0” је разумевање односа и утицаја у врху савремене Русије. Ако се пажљиво посматрају догађаји у Русији у последњих годину дана, а пре свега они везани за украјинску кризу, може се рећи да оцене које су изнете у студији имају своју потврду у реалности.

Састав “Политбироа 2.0”

Под “Политбироом 2.0” се подразумева неформална мрежа структура у којој су усаглашени интереси елитних политичких и пословних група, на чијем врху се налази председник Русије Владимир Путин. Овај модел управљања, као спрега политике и бизниса, у суштини, није само одлика Русије, већ се у мањој или већој мери и у разним облицима среће у скоро свим земљама света. Што се тиче самог назива “Политбиро”, он асоцира на времена СССР-а, али то је због опште навике коришћења старе терминологије у Русији, док у стварности нема никакве везе са комунистичким моделом управљања.

Погледајмо како изгледа орбита власти “Политбироа 2.0” по “Минченко консалтингу”:

orbita_vlasti_politbiroa_20

Главни људи који улазе у најужи састав “Политбироа 2.0” (означени зеленом бојом на горњем дијаграму) су: Сергеј Шојгу (министар одбране РФ), Игор Сечин (председник “Росњефта”), Сергеј Чемезов (директор “Ростеха”), Вјачеслав Володин (први заменик руководиоца Администрације председника РФ), Сергеј Иванов (руководилац Администрације председника РФ), Генадиј Тимченко (власник инвестиционе компаније “Волга Група”), Јуриј Ковалчук (председник банке “Русија”), Аркадиј Ротенберг (бизнисмен), Сергеј Собјањин (градоначелник Москве) и Дмитриј Медведев (председник владе РФ).

Агенција “Минченко консалтинг” сматра да је у самом врху руске власти дошло до извесних промена у утицају појединих личности, али без радикалних кадровских резова, што значи да свако и даље држи своје позиције. Оцењује се да се смањује утицај председника владе Дмитрија Медведева, а да у први план излазе министар одбране Сергеј Шојгу, руководилац председничке администрације Сергеј Иванов, његов први заменик Вјачеслав Володин и генерални директор “Ростеха” Сергеј Чемезов. Ове промене у утицају на државну политику су повезане са реским заоштравањем руско-западних односа у вези са украјинском кризом, мада су се противречности појавиле и пре те кризе, а имале су вредносни карактер (противљење Русије екстремном либерализму оличеном у агресивном наметању од стране Запада тема као што су прича о правима хомосексуалаца и хомосекуални бракови; сетимо се притисака пред Зимске олимпијске игре у Сочију). Припреме за могући сукоб са САД и Европском Унијом изведене су благовремено, о чему сведоче недавно донети закони који су ограничили државне чиновнике (забрана постојања рачуна у страним банкама), са циљем да се минимизира евентуални притисак на њих од стране Запада.

Важно је напоменути да при овим тактичким ротацијама у руском врху, стратешки курс остаје непромењен, а то је спој либерализма и конзервативизма, који се огледа у умерено либералној отвореној тржишној економији и приватном власништу (либерална компонента) и очувању традиционалних вредности без екстремизма (конзервативна компонента). У том смислу није случајно што је највише руско руководство одабрало управо заседање умерено либералног “Валдајског клуба” (либерални труст мозгова) да изнесе своје ставове, који су изазвали велики одјек у Русији и свету. Неко ће поставити питање зашто Путин увек фаворизује либерални “Валдајски клуб”, на којем се редовно појављује, а не конзервативни “Изборски клуб”, на чијим заседањима се никада до сада није појавио? Одговор је једноставан – “Изборски клуб” до сада није предложио реалну алтернативу постојећем курсу, а у наступима појединих чланова овог клуба има превише екстремизма. Један од ретких чланова “Изборског клуба” који је са правом успео да стекне поверење руског врха је познати економиста Сергеј Глазјев, који се налази на месту саветника председника РФ за питања регионалне економске интеграције. Ту треба поменути и познатог публицисту и телевизијског водитеља Михаила Леонтјева, који је постављен за директора одељења за информације и рекламу корпорације “Росњефт”.

У вези са претходно реченим, треба поменути и акцију завођења реда у руском банкарском сектору, која се спроводи од стране Централне банке Русије, на чијем челу се налази умерено либерални економиста Елвира Набиулина, која, иначе, ужива велико поверење председника Путина. Дејства Централне банке Русије се огледају у затварању већ на десетине мањих и средњих банака чије пословање се одвијало у магловитој, спекулативној сфери.

Спречавање раскола елита

Следеће питање које је од велике важности за руско руководство јесте – спречавање раскола елита. Спречавање раскола елита је важно, јер појединци или групе који представањју руску елиту, у случају одвајања од општег државног курса и, евентуалног, заузимања оштријег опозицоног става, могу да повуку за собом и део популације који их подржава, чиме би се повећао кризни потенцијал друштва, а што повлачи за собом и повећање нестабилности, које би могло да се одрази на унутрашњу политичку, социјалну и економску ситуацију у земљи, што Русији никако не одговара. Ово питање је важно и за оне који у Србији прате дешавања на руској политичкој сцени, јер је у последње време део домаћих медија био под утицајем појединих личности и кругова у Русији који су форсирали причу о постајању дубоког раскола у руском врху, о постојању “партије рата” и “партије мира”, при чему је “партија рата” представљана као патриотска, а “партија мира”, као “шеста колона”, то јест као издајничка. Ове приче које су ширене и које настављају да се шире у Србији су потпуно нетачне. Њихов крајњи циљ, иако су личности из Русије које су их шириле реторички подржавале Путина, је, заправо, вероватно несвесна дискредитација Путина, јер је као закључак из тих прича следило да Путин као председник Русије не зна шта се дешава у његовом најближем окружењу, да не зна кога је, заправо, поставио на нека важна места (издајнике Русије?!), да не зна шта се дешава у Украјини јер га те личности погрешно информишу, да је заузет са другим стварима и да не обраћа довољно пажње на дешавања у Украјини и слично. Тиме је Путин представљен као слаб и неопрезан државник, што не одговара истини.

У руском руководству не постоје никаква “партија рата” и “партија мира”, то јест нема никаквог раскола. О томе су јавно посведочили и већ поменути припадници конзерватвног “Изборског клуба”, који су блиски власти, Сергеј Глазјев и Михаил Леонтјев, који су директно стали у одбрану највише нападаног помоћника председника РФ Владислава Суркова. Они који су нападали Владислава Суркова су направили не само грешку у смислу да су радили на расколу елита у Русији, већ су направили и грубу грешку у оцени ко доноси коначне одлуке и ко води активности везане за Украјину, а које представљају највиши приоритет за Русију. Активностима везаним за Украјину не руководи Владислав Сурков, већ руководилац администрације председника РФ Сергеј Иванов. После добијања информација са терена и саветовања која затим следе, коначне одлуке доноси лично председник Русије Владимир Путин. Владислав Сурков је у ланцу активности око Украјине важан као вешт и поуздан крајњи оперативац више класе, који, како се сликовито и симболички изразио један познати руски аналитичар, не може ни запету да постави у неком документу, а да то није одобрио Владимир Путин.

У новонасталој ситуацији се, заправо, десила потпуно супротна ствар од оне коју су описивали поједини медији у Србији, то јест елита се није поделила, већ се још јаче окупила око председника Путина, рачунајући ту и њене либералне представнике, а мањина оних који су говорили о непостојећем расколу је делимично маргинализована или ће бити маргинализована.

Дакле, Русија није “банана” држава у којој се некакве групе боре на крв и нож за утицај у врху, већ нормална држава у којој постоје вертикала и хијерархија власти, где, наравно да не мисле сви исто, али се сва мишљења узимају у обзир, са циљем да се дође до најбољег решења како би се испунили зацртани стратешки циљеви. За усклађивање различитих ставова користи се метода баланса интереса, јер, на крају крајева, сви раде на истом патриотском задатку. На крају тог процеса одлучују они који по закону имају право да одлучују, а то је пре свих председник Русије Владимир Путин.

Сергеј Иванов

Од већ поменутих личности из “Политбироа 2.0”, које добијају више утицаја, треба издвојити Сергеја Иванова, који, иако дуго у руском врху, изгледа да у новонасталој ситуацији заоштравања односа са Западом добија више моћи. Ради се о искусном политичару и јавном раднику, специјализованом за дуготрајне иновационе пројекте од по више година, чији резултати нису одмах видљиви. Поменимо неке пројекте на којима је Сергеј Иванов био ангажован: комуникациони систем ГЛОНАС, нова еколошки чиста ракета-носач “Ангара”, ловац пете генерације “Сухој”, средње-магистрални путнички авион МС-21, као директни конкурент “Ербасу” и други. Сергеј Иванов почиње свој радни дан рано за једног кремаљског чиновника – око 8:30 ујутро. Себе у три речи оцењује као: Руса (без било каквог национализма), патриота (али не као Ура-патриота) и прагматичара (упоредити са тим како је Путин оценио себе – као прагматичара са конзервативним отклоном). Сергеј Иванов као прагматичар, веома цени чувену изреку кинеског државника Денг Сијаопинга: “Није важно које је боје мачка, важно је да лови мишеве.”, што за њега значи да је добро све што је корисно за друштво, за људе и за земљу. Иванов воли и кошарку, леопарде, Ејфманов балет, Пинк Флојд и виски направљен само на бази јечма. Не воли издају, популизам, када се на проста питања одговара неразумљиво и са много речи, воли тачну употребу руског језика јер је по својој грађанској професији филолог и не воли реч “елита”, која је за њега реч-паразит.

А на већ поменутом недавно одржаном заседању “Валдајског клуба” у Сочију, као претходница Владимиру Путину, наступили су чланови “Политбироа 2.0”, Сергеј Иванов, Вјачеслав Володин и Сергеј Лавров. Многи учесници затвореног сусрета Сергеја Иванова са домаћим и иностраним члановима клуба су приметили, као никада до тада, необично жестоке речи које је он изрекао у односу на Запад, где је подвукао да је напад на Путина, уствари, напад на Русију. Ево дела тога што је говорио у отвореном обраћању новинарима:

Иванов: Не свалив Путина, ничего с Россией не сделаешь

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *