Прагматично евроазијство (1. део)

natalija_kljajic2_small Превод: Наталија Кљајић

Основне тезе

1. Интеграција није циљ, већ средство. То је инструмент решавања фундаменталних задатака који су пред земљама чланицама: модернизација економије, достизање оптималног нивоа у међународној подели рада, смањења трошкова, обезбеђивање међунационалног и међурелигиозног мира.

2. Да би имала будућност, евроазијска интеграција мора бити имуна на кризе, везане првенствено за дугорочније снижење цене нафте. Да би се обезбедила дугорочна стабилност, потребна је “интеграција одоздо” – концентрација узајамно корисних токова робе, услуга, рада и капитала. Кључни фактори стабилности могу постати мултинационалне компаније и холдинзи, које имају мешовиту активу у неколико земаља будућег Евроазијског савеза.

3. Задаци економске модернизације и повећања конкурентности захтевају реализацију заједничке политике, укључујући везу “заједничка трговинска политика + координација политике индустрије + координација научно-технолошке политике”.

4. Реализација принципа субсидиарности је део заједничког прагматичног приступа изградње интеграционих институција.

5. Интеграција обухвата три најважније области међудржавне и међународне сарадње: економија, безбедност и друштвено-културне односе. Улагање у друштвено-културну сферу, као што је сарадња у образовању или очување вредности руског језика, представља неопходан фактор профитабилности у дугорочном периоду. Ипак, прагматичан приступ наглашава првостепени значај привреде као основе интеграције.

6. Границе интеграционог пројекта не треба сматрати једном и заувек задатим совјетском прошлошћу. Евроазијска континентална интеграција, комбинујући западне и источне векторе, усмерена је на развој отвореног регионализма у Евроазији, при чему пост-совјетске земље могу постати локомотива развоја и главни корисници развоја. Развој дубље сарадње са партнерима на евроазијском континенту захтева флексибилан и прагматичан приступ.

Специјалисти који се професионално баве интеграционим процесима (политичари, експерти, “техничари”) често манифестују професионалну деформацију: интеграцију доживљавају као циљ сам по себи. Интеграциони процеси могу имати позитивне и негативне ефекте. На пример, стручњацима за међународну трговину је савршено јасно да се трговинска интеграција може пратити ефектом “развоја трговине”, али и “смањења трговине” или “смањења благостања”.

У сваком случају, позитивни ефекти интеграције се не јављају као такви а priori, јер цео процес је неопходно израчунати. Математика је овде комплексна и мора узети у обзир утицај на запошљавање, дугорочне циљеве индустријске политике, питања безбедности и сл.

Интеграција је средство за постизање циља, а не циљ сам по себи. У том смислу, у области економског развоја Евроазијског економског простора и ЗНД-а, интеграција служи циљевима модернизације: повољније место у међународној подели рада, брига о зависности од цене нафте, раст индустријске моћи на основу економски исплативе сарадње. Научно-техничка и сарадња у образовању су подређене тим циљевима.

Кључни циљ интеграције у друштвеној сфери је достизање трајног међунационалног и међурелигијског мира, као и изградња повољног окружења за подршку сродности међу грађанима интегрисаних земаља.

Евроазијска интеграција мора бити способна да издржи ниску цену нафте

Садашња цена нафте, 100-110 долара по барелу, марке Brent (у тренутку писања текста, прим. прир.), свакако не може остати вечна. Зато је неопходно градити дугорочну економску политику, ослањајући се на константну корист спољних фактора. Планирање је неопходно наставити и при могућности пада цене нафте на дужи временски период.

Економије пост-совјетских земаља се условно могу поделити на три групе.

1. Земље извозници енергије: Русија, Казахстан, Азербејџан, Туркменистан.
2. Релативно мање економије Јерменије, Молдавије, Киргистана, Таџикистана, које су велики извозници радне снаге.
3. Економије Белорусије, Узбекистана и Украјине, које се одликују значајним уделом производа са релативно високим степеном прераде у извозу.

Те разлике одређују канале негативног утицаја спољних шокова на економију земаља у једној или другој групи. Економска криза захвата искључиво све земље евроазијске интеграције кроз примарне и секундарне канале утицаја.

Првом удару су подложни извозници нафте – Русија и Казахстан, кроз канале снижења прихода од извоза и слабог приступа спољашњем финансирању, које је важно за банкарски систем и реални сектор. На земље извознике радне снаге економска криза утиче кроз смањење финансијских токова од миграната који раде у Русији и Казахстану. Трећа група земаља може страдати од шока спољних потраживања, као и од претерано високе цене спољног дуга. У том смислу, нико не може остати заштићен.

Пад цена нафте може довести до дестабилизације водећих земаља региона, при чему, у најбољем случају, њима неће бити до интеграције. Овај проблем може имати форму стрес-теста: да ли је евроазијска интеграција способна да опстане при цени 80 долара за барел на дуже време? При 60 долара? При 40 долара? Не постоји правило за решење овог проблема. Јасно је једно: обезбеђење дугорочне стабилности интеграционих процеса је могуће само путем живе и успешне “интеграције одоздо” – узајамно корисни токови робе, услуга, рада и капитала. У првом реду, инвестициони токови и миграција радне снаге, тј. премештање основних фактора производње – капитала и рада. Најважнији фактор стабилности могу постати мултинационалне компаније и холдинзи, које имају преплетене активе у земљама будућег Евроазијског Савеза. Такви пројекти формирају скелет дугорочне економске интеграције, која, у суштини, може преживети кризу.

Заједничка индустријска и научно-технолошка политика

Ресурсна претпоставка економског раста није само у приступу новим технологијама, већ у технолошком лидерству. Ако држава нема такав циљ, она касни у овладавању новим технологијама и задовољава се мањим обимом остварене стабилности. Обједињење тржишта, ресурса и актива има две предности: прво, велико унутрашње тржиште гради повољније услове за постизање обима економије; друго, тесне везе у оквирима технолошких ланаца дају неопходну стабилност и већи обим ресурса за технолошку утакмицу.
Председник Казахстана Нурсултан Назарбајев је о томе говорио још 1994-те године: “…развој пост-совјетског простора је сада одређен са две тенденције. Као прво, формирање националне државности и, као друго, интеграција држава ЗНД-а. Све то је природно. Када долази до бурног научно-техничког прогреса, одиграва се жестока борба за тржишта, преживети је могуће само у заједници. Погледајте: земље Западне Европе које имају вишевековну државност иду на уједињење. Оне одлично схватају да се светско тржиште жестоко поларизује…”. Актуелност ових речи после 20 година је очигледна. Објективне потребе економског развоја Евроазијског Економског Простора (ЕЕП) захтевају већу улогу индустријског комплекса у привредним системима земаља чланица интеграционог савеза. Поставља се задатак оживљавања индустрије као локомотиве привреде. У том смислу треба да постоји политика која ће узети у обзир, не само потребе појединих земаља у модерној и квалитетној индустријској производњи, већ и потребе земаља учесница интеграционог савеза, као и њихов извозни потенцијал.

У овом тренутку, први пут за последњих 20 година, усклађују се повољни услови за формирање кохерентног, усаглашеног програма дугорочног економског развоја земаља ЕЕП-а, повећава се глобална конкурентност њихових националних привреда и ЕЕП-а у целини. Мора да постоји веза “заједничка трговинска политика + координација индустријске политике + координација научно-технолошке политике” земаља учесница.

Мултинационалне компаније и холдинзи

Заједничке инвестиције и мултинационалне компаније и холдинзи могу постати један од кључних фактора стабилности и успеха евроазијске интеграције. Мултинационалне компаније или холдинзи се формирају у оним областима, где државе учеснице имају реалан потенцијал да постану светски лидери, а обједињење потенцијала неколико земаља треба томе да допринесе. По правилу, при формирању мултинационалних компанија, ради се о технолошки напредним секторима. Истовремено, формирање мултинационалних компанија постаје инструмент технолошког зближавања и модернизације.

Таквих индустрија или сектора изван сектора нафте и гаса на целом пост-совјетском простору има 10-12, што није мало. У тај низ улазе црна и обојена металургија, производња кокса, вештачких ђубрива, енергије, ауто-индустрија, авио-индустрија, производња хеликоптера, железница, космичка грана, пољопривреда (посебно производња житарица). Стварање “евроазијских лидера” захтева подршку у пробоју тих индустрија где структура глобалног тржишта не допушта формирање таквих лидера без интервенције државе.

При формирању заједничких мултинационалних компанија постављају се амбициозни задаци. На пример: руско-украјински холдинг – производња хеликоптера – циљ је модернизација и повећање удела на светском тржишту са 17% на 30% до 2030-те године. Затим, казахстанско-руски атомско-енергетски холдинг – план да буде заступљен у свим карикама циклуса производње нуклеарног горива, испред компанија “Арева”, “Камеко” и “Тошиба”, да постане интегрисани испоручилац роба и услуга нуклеарног горива бр. 1 на светском тржишту до 2030-те.

Извор: текст Јевгенија Јурјевича Винокурова “Прагматично евроазијство”, научно-аналитички часопис “Евроазијска економска интеграција”, новембар 2013.

Аутор: Ј.Ј. Винокуров је доктор економских наука на Институту за светску економију и међународне односе РАН, директор Центра за интеграциона истраживања Евроазијске развојне банке, аутор четири самосталне и десет колективних монографија.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *