Прагматично евроазијство (2.део)

natalija_kljajic2_small Превела: Наталија Кљајић

Принцип субсидијарности

Принцип субсидијарности, који се налази у основама америчког федерализма и европске интеграције, може се применити и на евроазијску интеграцију. По датом принципу, задаци се решавају на најнижем нивоу, где је решење тих задатака могуће и ефикасно. На исти начин се распоређују овлашћења и финансијски ресурси.

Да би се остварио принцип субсидијарности, потребно је испунити одређене критеријуме:

1. Блискост власти и грађана – политичке одлуке треба да се доносе на нивоу који је најближи становништву.
2. Довољност – да ли постављени циљеви могу бити постигнути у довољној мери на најнижем нивоу?
3. Добит – да ли ће решење задатака на вишем нивоу бити ефикасније и профитабилније?

У сагласности са принципом субсидијарности, на наднационални ниво се стављају само они задаци чије решење је неопходно на том нивоу (на пример заједничка спољнотрговинска политика и заједнички технички прописи у оквиру заједничког тржишта).

Значај друштвено-културне интеграције

Евроазијска интеграција се не ограничава само на економију. Осим питања безбедности (укључујући и меку безбедност), постоји низ других оријентира, који су по свом дугорочном значају упоредиви са економским достигнућима. Друштвено-културни аспекти укључују родбинске везе, сталну и привремену миграцију, образовне везе, туризам, размену културних садржаја и још много тога. Интеграције јачају међунационални и међурелигијски мир, не толико у међународним односима, колико унутар интегрисаних држава.

Ефекти социјалне интеграције нису мерљиви у материјалном смислу и њихов значај је тешко проценити квантитативно. На пример, недавно увођење авио-линије Астана-Омск у пракси може више значити за житеље Омске и Акмолинске области, него апстрактни раст трговинских токова. Раније је било потребно 11 сати путовања возом, а сада је могуће долетети за више од једног сата. Ови кораци олакшавају трговинску и инвестициону сарадњу, комуникацију између рођака, туризам, образовну размену.

Руски језик, као носилац интеграције има колосалну улогу. Истраживања показују да фактор заједничког језика има позитиван утицај на интензитет трговине и инвестиција. Мере за очување улоге руског језика, као медија међунационалне комуникације у региону, одликоваће се високом рентабилношћу. Мрежа Пушкинових Универзитета је добра инвестиција за будућност.

Јачање односа у области образовања (од размене ученика, студената, наставника до усклађивања образовних програма и узајамног признавања диплома) је кључни инструмент дугорочне интеграционе конструкције. Планира се рад на програму масовне школске, студентске и размене предавача попут европске Еразмус Мундус. Требало би је назвати именом Чокана Валиханова – казахстанског научника, историчара, етнографа и просветитеља, који се школовао у Омску. Ради се о систему донација, које делимично или потпуно покривају школовање у иностранству у току једног или два семестра. Циљ је да се добије реална масовност програма и да обухвати десетине хиљада студената годишње.

Евроазијство – пројекат и идеологија отвореног регионализма

Значи ли то да евроазијска интеграција мора бити строго “рачуноводствени” процес? Тешко. Чак и ако се дискусија о будућности евроазијске интеграције води по прагматичном и технократском кључу,очуван је и идеолошки аспект. Евроазијство – то је идеологија. Евроазијска идеја се често доживљава као алтернатива, као минимум европске оријентације Русије и постсовјетских земаља, а као максимум – синоним “посебног пута” по коме треба да иде Русија. Идеја евроазијства, као што је познато, настала је 1920-их година, иако њене корене можемо назрети код руских интелектуалаца 19. века. Ова идеологија је имала тешку судбину, јер се родила међу руским емигрантима – несрећним, страдалним људима, који су навикли на величину своје отаџбине, а били су од ње одвојени, посматрајући њену агонију.

Судбина евроазијства је сложена и у наше време. Његово формирање се компликује, како реалном, тако и умишљеном носталгијом за совјетском прошлошћу. У Русији, Казахстану и другим земљама ЗНД-а термини “Евроазија” и “евроазијство” користе се веома често. Као правило, они се примењују као синоним за пост-совјетско пространство. У Русији се често употребљава као антизападна идеологија, наглашавајући ексклузивност руског пута (док у Казахстану тог феномена нема). За овакве приступе постоје утврђене алтернативе. Евроазија се може посматрати као пространство за интеракцију широког спектра земаља на континенту, који укључује и Европу и Азију. Русија, Казахстан и регион ЗНД-а уопште, у улози играча, највећи су добитници у континенталном формату интеграције. Било би корисно разграничити две “евроазијске интеграције”:

1. Пост-совјетску евроазијску интеграцију, која се оштро активира последњих година на пост-совјетском простору,
2. Процеси приближавања у оквиру континента, који су постали реалност последњих деценија. Под континенталном евроазијском интеграцијом подразумевамо квалитативни раст економских, политичких и друштвених односа између региона евроазијског суперконтинента – Европе, Северне и Централне Евроазије (пост-совјетски свет), Источне, Јужне и Западне Азије. Фокус пост-совјетске евроазијске интеграције треба да буде на економији.

Веза ЦС (заједничка царинска територија) и ЕЕП (десетине споразума који су ударили темељ јединствених правила игре у економском животу, у суштини, евроазијско заједничко тржиште) обезбеђује здраву основу. Тај фокус појачава технократски елемент интеграције, усмеравајући интеграционе инструменте главном задатку – модернизацији економије и повећању њене глобалне конкурентности.

Економској интеграцији је органски близак друштвено-културни блок питања, укључујући родбинске везе, сталну и привремену миграцију, образовање, туризам, размену културних садржаја и подршку улози руског језика. Истовремено, у развоју политичких аспеката треба да постоји одговарајући конзервативни приступ заснован на принципу субсидијарности. Најједноставније, овај принцип може бити формулисан на следећи начин: “ако нема велике потребе да се нешто ради на наднационалном нивоу, боље да се не ради”.

Пожељно је да Русија не постане једина локомотива интеграције. Принципијелни моменат је да Евроазија није синоним за Русију. Евроазијски пројекат није “руско- центрични” феномен, без обзирана доминантну улогу Русије као најјаче економије региона. Потребне су и друге локомотиве и активни учесници. На том плану је од кључног значаја очување активне улоге Казахстана.

Пост-совјетска евроазијска интеграција не треба да буде затворена или усмерена на обнову јединства пост-совјетског простора у било ком облику. Наравно, потенцијал економског и технолошког приближавања на пост-совјетском простору је значајан, али и ограничен. Евроазијска континентална интеграција ће постати њен органски продужетак. Кроз дубљу економску интеграцију остварују се бројне предности, како у правцу запада (Европска Унија), тако и истока (Кина, Јужна Кореја, Јапан, Југоисточна Азија) и, у мањој мери, југа (Индија, Турска).

То подразумева и укључује заједнички трговински режим, усклађивање техничких стандарда, инфраструктуру извоза угљоводоника, железнички и аутомобилски транзит, индустријализацију транзита, копнене телекомуникације, регионална и субрегионална заједничка тржишта електроенергије, сарадњу пограничних региона, безвизни режим са одређеним земљама, образовну размену и још много тога.
Комбинација ових принципа има за циљ да успостави отворени регионализам у Евроазији, где ће пост-совјетске земље постати локомотиве развоја, елементи подршке и главни корисници.

У оквиру ове парадигме је могућ и другачији поглед на низ принципијелних питања интеграције, што је случај са Украјином.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *