Путинова идеологија – прагматичар са конзервативним отклоном

putin_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Многи се већ годинама питају шта је председник Русије Владимир Путин у идеолошком смислу и за какав се државни модел залаже. Да ли је диктатор или је демократа, да ли је либерал или конзервативац, да ли је империјалиста стаљинског типа или је православни “цар”, да ли је националиста или је глобалиста, или је само пијун у рукама олигарха. При томе су многи давали тумачења његових погледа, али је то често било како је њима одговарало да се представи, да би зарадили на популарности, а што није одговарало истини. Због тога је најбоље да се погледа шта је сам председник Русије говорио и радио и да се из тога извуче објективан закључак која му је идеологија најближа и за који се државни модел залаже.

Полазимо од једног од кључних интервјуа са председником Русије у коме отворено говори о својим политичким погледима, а који заувек руши све инсинуације и нетачне интерпретације да је Путин ово или оно, већ како коме одговара у складу са његовим личним идеолошким наклоностима. За овај интервју је важно то што се у њему Путину показују и делови из једног ранијег интервјуа са њим, када је био млађи, и он, после гледања тог старијег интервјуа, каже да остаје при истим ставовима. Ево тог интервјуа:

Дакле, у овом интервјуу Путин отворено каже да није за политику чврсте руке, иако му се понекад чини да би је требало примењивати. Он каже да је то у менталитету грађана Русије и да је то опасност за сам народ, јер примена чврсте руке може да да резултате само на краћи временски период, а онда почиње да гуши појединца и породицу. Путин даље каже да само у условима демократског система, где постоји смењивост власти, државни органи попут КГБ, МВД, НКВД могу да буду под контролом народа, то јест могу да буду позвани на одговорност за то како су извршавали своје дужности и како су се односили према грађанима. Затим каже да се свест народа у новој пост-совјетској Русији променила и да је велика већина грађана против тираније. У једној другој прилици Путин је, такође, рекао за какву се државу залаже: “Наша позиција је прилично јасна: само јака и ефективна демократска држава је у стању да заштити грађанске, политичке и економске слободе и способна је да створи услове за срећан живот људи и за просперитет наше отаџбине”. То значи да је Путин демократа и да је против тоталитаризма.

Даље, Путин каже да је у младости читао марксистичка дела (Лењина), али да их је током времена одбацио и да је све то део историје. Он је схватио да је све то само лепа и штетна бајка, јер је покушај да се она спроведе у Русији нанела земљи велику штету. Путин даље каже да су дејства комуниста из октобра 1917. године уствари била мина са одложеним дејством, која су и довела до распада земље и да је то трагедија. И још каже да су комунисти поред поделе Русије на појединачне кнежевине у којима су поставили њихове сопствене парламенте, уништили и тржишну привреду и капиталистичке односе који су почели да се развијају у Русији, а да су ти тржишни односи оно што јача народе цивилизованих земаља. То значи да је Путин за капитализам и тржишну привреду.

Претходни закључак да је Путин демократа и да је у основи за капитализам и тржишну приведу је очекиван када се узме у обзир да је дошао из окружења првог градоначелника Санкт Петербурга, демократе и либерала, Анатолија Собчака. Уствари, може се рећи да је Анатолиј Собчак био нека врста политичког ментора Владимира Путина, јер га је управо он увео у свој тим, а тиме уједно и у озбиљну политику. Док је Путин радио у тиму Собчака у Санкт Петербургу, био је високи чиновник, оперативац, а не политичар у класичном смислу те речи, који би решавао идеолошка питања, при чему ни он сам није стремио ка томе. Путин је у Питеру (Руси Санкт Петербург називају скраћено “Питер”) био на неколико високих положаја, а овде ћемо поменути два, а то је да је био председник комитета за спољашње везе при градоначелнику, где се бавио привлачењем инвестиција и где је доста радио са иностраним компанијама и заменик градоначелника. Ево видеа који показује колико је била блиска сарадња Анатолија Собчака и Владимира Путина:

Ово значи да се Путин није појавио ниоткуда на некакав волшебан начин и да га нису изнедриле некакве тајне силе из тајних кругова моћи како неки покушавају шаљиво да представе, већ је прешао нормалан пут развоја од политичара (оперативца) локалног значаја до највише политике у коме му је, пре свега, помогла његова способност и лојалност Русији и владајућим структурама. Како се Путин обрео у Москви? Он сам је говорио и писао о томе, то јест на службу у главни град Русије први пут је дошао на позив тадашњег управника пословима председника Павела Бородина, а касније му је помогао његов бивши колега из Питера, познати либерални економиста Алексеј Кудрин, који се налазио у кругу утицаја другог либерала Анатолија Чубајса, такође, питерца. Тако се условно може рећи да је Путин у Москву доспео по линији “питерских” либерала и појавио се у окружењу ондашњег председника Русије Бориса Јељцина. Иначе, у тај питерски круг спадају личности које се и дан данас налазе у органима политичке власти и врховима бизниса Русије, а међу њима ћемо поред већ поменутих Алексеја Кудрина и Анатолија Чубајса, поменути и Дмитрија Медведева, Игора Сечина, Алексеја Милера, Германа Грефа, Сергеја Иванова и Сергеја Наришкина.

У Москви, Владимир Путин је брзо напредовао управо због својих изванредних способности, заузимајући високе положаје у администрацији председника Бориса Јељцина, директора ФСБ-а и председника владе Русије. Управо због његовог патриотизма, личних квалитета и оперативних способности, као и због тога што је био уверен да ће Путин наставити основни курс којим је почела да се креће нова Русија, то јест курс демократске државе са тржишном капиталистичком привредом, Јељцин га је одредио за свог наследника и у тој његовој одлуци није било никакве принуде тајних закулисних сила, већ се радило о једном од најбољих потеза које је направио у својој политичкој каријери. Када је Путин постао председник Русије, сви људи које је одабрао за свој тим били су либерали. Тако на пример, Путинов саветник за економију био је либерал Андреј Иларионов, а економски програм је наручио да уради тим либералних економиста на челу са садашњим директором “Сбербанке” Германом Грефом, који је постао министар за економски развој и трговину у влади Михаила Касјанова. На следећем видео запису можете да видите како је изгледао Путинов изборни штаб на првим председничким изборима 2000. године на којима је победио. На снимку, међу осталима, можете видети Дмитрија Медведева, Владислава Суркова, Сергеја Иванова и Анатолија Чубајса, који се и данас налазе у врху руске власти или бизниса.

У складу са овим можемо извести још један закључак везан за карактер Путина и као човека и као политичара, а то је лојалност политичким групама којима је припадао и људима са којима је сарађивао, што свакако доприноси стабилности државног апарата, ако се такав човек нађе на високом руководећем месту. Наравно све то под условом да се спроводи исправна политика, а успон Русије за време досадашње Путинове владавине је доказ да је управо таква политика спровођена. Међутим, иако се око њега налази круг људи са којима је радио практично од почетка своје политичке каријере, Путин није пијун у рукама одређених политичких и пословних кругова, јер се он налази на челу целе те машинерије, па је тако и усмерава у правцу који се њему чини најбољим, саветујући се, наравно, са људима које је сам одабрао и којима верује и у складу са руским Уставом.

Иако би се из досадашњег излагања могло помислити да је Путин класични либерални политичар, то, ипак, није тако. Истина је да се по сопственом избору, пре свега, ослања на људе из либералних кругова, као и да предност даје основном скупу позитивних либералних вредности, као што су представничка демократија и личне слободе људи у границама традиционалних вредности (зато редовно наступа на годишњим скуповима либералног “Валдајског клуба”, а никада није наступио на заседањима конзервативног “Изборског клуба”), али се позивао и на такве конзервативније руске мислиоце као што је, на пример, Иван Иљин или велики евроазијац средње генерације Лав Гумиљов. Такође, Путинова подршка и конзервативним вредностима се огледа у неким кадровским решењима, као на пример у ангажовању познатог економисте Сергеја Глазјева, као саветника за регионалне економске интерације.

Управо због овог комбиновања либералних и конзервативних вредности, Путинову идеологију су називали “умереним либерализмом”, “либералним конзервативизмом”, “државништвом”, “просвећеним патриотизмом” и сви ти називи на неки начин одговарају истини. Очигледно је да Путин није доктринер и није радикал типа Гајдара и Чубајса, али није ни ретроградан као Зјуганов. А свакако није фанатик или “мракобес” (руски израз од речи “мракобесије”), којих још увек има у Русији. Као што смо мало изнад рекли, Путин је, на пример, подржао тржишну економију, али не из принципа или доктринарних разлога, већ зато што се она заиста показала ефикаснијом од планске. То што председник Русије није роб било које доктрине, представља важну позитивну особину у данашњем свету који се брзо мења. Његова политичка недоктринарност му омогућава да у интересу народа доноси најбоља решења, за која црпи инспирацију из различитих идеологија. Нека решења која доноси су либералнија, а нека конзервативнија, али оно што је од изузетне важности је да она никада нису радикална или екстремистичка. Путин је противник револуције као начина за извођење политичких промена и велики је поштовалац Петра Столипина, либералног монархисте, који је пред сам распад руске империје започео процес модернизације, који, на жалост, није успео да спроведе до краја, јер је био спречен метком испаљеним од стране анархистичког терористе. Петар Столипин је познат и по томе што је рекао: “Дајте држави 20 година унутрашњег и спољашњег мира и нећете препознати садашњу Русију”, као и “Њима требају велики потреси, нама треба Велика Русија”. Сам Путин је и лично био укључен у пројекат прављења споменика Столипину, за који је дао и свој новац, а који је постављен и откривен 27. децембра 2012. године, на тргу Слободне Русије недалеко од Белог дома.

Што се тиче економије, већ смо рекли да Путин не спада у радикалне неолиберале типа Анатолија Чубајса, као ни ретрогаде типа Генадија Зјуганова, већ су му ближи кензијански погледи, а што се огледа у приступу економији на принципу здравог разума, где и поред тога што је у Русији владајући тржишни економски модел, неки кључни стратешки сектори индустрије, пре свега енергетски, остају под контролом државе.

Зато можемо рећи да Путин недоктринер, спада у групу политичара новијег времена који се воде прагматизмом, а који подразумева еластичност у политичким погледима и потезима, који му дају шире поље за деловање, за разлику од крутих доктринера, који су управо ограничени слепим држањем у оквирима дате идеологије, чиме се повећања њихова рањивост.

Овде, наравно, треба поменути и то да председник Русије није атеиста, већ православни верник, али који се не размеће својом вером, већ је то за њега дубоко лична ствар. Он редовно присуствује богослужењима на велике црквене празнике, а значајан догађај у његовом преобраћењу вери се десио у августу 1996. године, док је са породицом живео у викендици (“дачи”) на око сто километара од Санкт Петербурга. Кућу су правили пет година и тек што су је завршили, али је, на жалост, изгорела као шибица због неправилно урађене пећи, која се налазила у сауни уз саму кућу. Док је Путин спасавао децу и госте који су се тада затекли код њега, изгорело је, практично све. Када су касније гледали по пепелу шта је остало, нашли су само православни крстић на златном ланчићу, који је Путину поклонила његова мајка и који је требао да носи на телу. Касније је о тој епизоди, између осталог, говорио као и о вези са својим преобраћењем у православље, прилажењу Цркви и вери у Бога.

И на крају долазимо до интервјуа, који је Путин дао руском “Првом каналу” и агенцији “Associated Press” 2013. године, а у коме је први пут отворено рекао о својим идеолошким погледима, то јест да је он – прагматичар са конзервативним отклоном и да увек полази од реалности садашњег тренутка, али и из онога што се дешавало у далекој и блиској прошлости и да покушава да те догађаје, то искуство, пројектује на најближу будућност у средњерочној и даљој перспективи. Ево кључног дела из тог интервјуа:

Путин даље своју позицију објашњава да конзервативизам уопште не значи застој, већ ослањање на традиционалне вредности, али са обавезним елементом усмерености на развој. Ово је потпуно у складу са појмом “прогресивног” конзервативизма великог руског филозофа Николаја Берђајева, који је у своје време, размишљајући о конзервативизму, приметио да конзервативно начело није само по себи супротстављено развоју, већ да оно тражи да тај развој буде органски, то јест да будуће не поништава прошло, већ да продужава његов развој.

Што се тиче Путиновог односа према глобализацији, он је својевремено јасно рекао да сматра да је се не треба бојати, јер је то објективни процес. А оно на чему замера глобализацији је то да се она изводи по западном моделу и да је непредвидива. То значи да би се могло рећи да је Путин за алтер-глобализацију, која би била на корист свим народима света, укључујући и интересе незападних држава и народа, а што, уствари, и представља вишеполарни модел развоја.

И да закључимо на крају овог текста да Владимир Путин не спада у политичаре који подржавају радикалне или екстремистичке идеологије, већ да се ради о нормалном савременом демократском политичару, патриоти, који се труди да бира најбоље из постојећих идеолошких концепата на корист свих грађана Русије.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *