Руска историјска традиција

natalija_kljajic2_small Превела: Наталија Кљајић

 

Дискусије и расправе око новог уџбеника историје (РФ) су веома корисне, јер оне могу да прошире видике. Међутим, копља се најчешће ломе око важних, али ипак, појединости. Како боље назвати Монголе? Како окарактерисати Стаљина? Али, чини се, ништа мање нису важни одговори на питања: Шта је Русија? Ко смо ми? Зашто смо такви какви смо? И шта разликује Русију од осталих земаља?

Једни истичу саборност, колективизам, “самодржавље, православље, народност”; природну демократију. Други органску ауторитарност, императорску диктатуру, свемоћ државе и друштво безакоња, памтећи познате стихове Владимира Гиљаровског о два искушења: “На дну власт таме, а на врху тама власти”. Све ово је истина. И све није истина.

Русија је јединствен феномен који слабо разумеју не само странци, већ и људи коју су у њој проживели цео живот.

Николај Гогољ се зачудио 1845-те, како његови савременици нису могли или нису желели да схвате своју земљу: “Велико непознавање Русије усред Русије. Сви живе у страним часописима и новинама, а не у својој земљи.”

Фјодор Тјутчев је био у праву када је тврдио да дужност руског Бога није синекура. Међутим, супротно стереотипима, историјски је Русија – јака, стабилна и одржива држава. Једна од две или три у свету која може да се похвали са пет векова непрекидног сувереног постојања, које није прекидано освајањима споља или под нечијом влашћу. Током своје историје, дуже од хиљаду година, Русија је претрпела четири разарања. Када су се разарали традиционални облици државности, земља је трансформисана из субјекта у објекат међународне политике, постала поприште грађанских ратова и интервенција, односила огромне људске жртве, губила огромне области, уназађена у економском развоју за десетине година. Када је постављено питање о њеном опстанку као државе и нације. Први крах је изазван спољним освајањем: у 13. веку распарчане руске кнежевине постају плен монголске војске. Све касније несреће се објашњавају искључиво унутрашњим узроцима, који су подстакли револуционарне експлозије, које су земљу довеле на ивицу егзистенције. Тако је било почетком 17. века, када се Русија заглибила у братоубилачке невоље. Тако је било и после револуције 1917. године, када је Грађански рат однео милионе живота, а државност установљена методама бољшевичке диктатуре. Тако је било 1991. године, која је донела разбијање СССР-а (који је био форма постојања Русије), спровођено серијом грађанских ратова, катастрофалним економским колапсом на постсовјетском пространству, невиђеним геополитичким слабљењем земље.

После свих ових несрећа Русија је оживљавала, почињала изнова. Сваки пут је то била друга Русија.
Али ипак, само мало другачија. Јер су људи остали исти и изнова су репродуковали исте менталне и културне стереотипе.

Русије је много, ако се тако може рећи. Постоји мноштво етноса, идеологија, географских зона. Али Русија у том плурализму функционише као јединствен организам у чијој основи лежи цивилизацијски, културни, генетски код, који је поставио темељ заједничкој руској матрици.

“Русија није празна посуда, у коју је могуће механички, произвољно, усути било шта, без обзира на законе њеног духовног организма. Русија је живи духовни организам, са својим историјским даровима и задацима. И не само то – за њу вреди неки божански историјски план, који не смемо напустити и који немамо могућности да одбијемо, чак и уколико би то желели… Сваки народ чини оно што може, на основу онога што му је дато. Али, јадан је народ који не види оно, што је дато баш њему, а затим просјачи под туђим прозорима”, истицао је философ Иван Иљин у зборнику “Наши задаци. Историјска судбина и будућност Русије”.

На срећу за Русију, то схватање постоји у најразличитијим друштвеним слојевима, ако се изузму екстремни западњаци, који сматрају, да је у целом човечанству био, јесте и може бити само један – западни пут развоја.

Све постојеће цивилизације на Земљи, као и људи појединачно, историјски су имали прост главни циљ – опстанак. Реализујући тај циљ, приступали су и другим задацима – стварању удобности, задовољењу радозналости, обезбеђењу слободе. За то је свака цивилизација бирала сопствени скуп начина. Уколико је избор био неправилан, цивилизација је постајала предмет изучавања искључиво такве науке, као што је археологија. Ако цивилизација живи, значи да је изабрани скуп начина правилан и њена матрица одржива.

Антиномија Русије, на коју је указао Николај Берђајев, заиста постоји. Вековима је светост коегзистирала са варварством, херојски нагони и самопожртвовање са лењошћу, апатијом и немаром; тежња ка поретку са ништа мање снажном тежњом ка анархији; очекивање промена са противљењем било каквим променама.

Најсуровији географски и климатски услови у свету су одредили отпорност на ударце природе и судбине, издржљивост и стрпљење. Краткоћа вегетације у сељачкој земљи вековима је тренирала херојски, колективни порив ка раду, али и неспособност за напоран рад и тежњу за доколичарским обликом релаксације. Земља са минималним количинама вишка производа је могла постојати и развијати се само захваљујући способности да располаже овим вишком производа, обавезујући сво становништво службом – у форми војног позива или кметства.

Територијална експанзија је била улавном стимулисана нискоквалитетним земљиштем и потребом за повећањем обрадивог земљишта. Огромно, скоро бесконачно пространство Русије, ширина руског менталитета и духа, утицали су на слабу способност организовања животног простора, који се често сматрао привременим. Главна географска доминанта су реке које су повезивале земљу и постале основни начин за њену експанзију. Руска циивлизација је била цивилизација реке.

Русија је увек била угрожена од завојевача и налазила се у изузетно сложеном геополитичком окружењу. Основна војна опасност током векова је долазила са Југа – од војничких народа Степе, али и са Запада. Природни заштитници земље су биле хладноћа и величина територије. Дужина и угроженост граница захтевали су истовремену одбрану у свим правцима, што је захтевало висок степен милитаризације. За разлику од Западне Европе, где су краљ и војна елита живели размештени у сеоским срединама, руски кнежеви и војници су били принуђени да живе у градовима-тврђавама. Није било могуће предати се на милост и немилост победницима, као што је уобичајено у Западној Европи: степски освајачи су доносили смрт или ропство. Градском становништву није било лако да се бави трговином и занатством, јер је морало бити спремно за рат, што је и предодредило њихову организацију, не по цеховском, већ по војном принципу – на стотине и хиљаде.

Потреба да се обезбеди опстанак и одбрани велика територија, која се налазила у сложеном геополитичком окружењу, довела је до неопходне прерасподеле ресурса од сиромашног и малобројног становништва. То је довело до високог степена централизације власти.

Русија је имала различито културно-цивилизацијско наслеђе од Западне Европе. За Западну цивилизацију су били кључни утицаји античке културе, кроз римско-католичку цркву и латински језик, а затим кроз арапске преводе класичних радова Старе Грчке. Велики део античког наслеђа није имао директан утицај на Русију, њена једина “Грчка” је била Византија.

Русија није била укључена у подручје франачких освајања, која су још у XI веку обележила источне границе Запада. Главни фактор византијског, а заједно са њим и античког утицаја, било је примање хришћанства, које је одиграло пресудну улогу у формирању руске цивилизацијске матрице.

Константинопољ је дао основе веронауке, писмености, архитектуре, сликарства. Управо је од Византије потекао принцип надређености државне власти над црквеном, примата Православља над националношћу, побожности над благостањем. Отуда су елементи римског права садржани у староруском праву. После пада Византије биће наслеђени принципи аутократије и претензије на изградњу најмоћније православне државе, која претендује на статус “Трећег Рима”.

Акo je за Западну Европу утицај Истока био искључиво утицај ислама, за Русију је то био утицај Степе, који је кулминирао у монголско-татарском освајачком походу. Битисање у највећој империји у историји човечанства – империји Џингис-Кана, која је укључивала Кину, Персију и део Индије – увело је мултиетничку и мултиконфесионалну идеологију евроазијске империје, оријентални деспотизам владавине, централизовану војску, засновану на принципу војне обавезе, смтрну казну и казну мучењем, новчано опорезивање, друмске комуникације, познавање путева до Тихог океана.

Руска државност није механизам управљања који се заснива на принципу “уговора” људи у име заједничких послова и идеја, због чије се реализације грађани одричу дела свог природног суверенитета. Држава се често доживљава као потпуни синоним појмова “Русија” или “Отаџбина”, као кичма цивилизације, гарант постојања друштва, организатор живота.

По степену друштвено-политичког плурализма Кијевска Русија, где су кнез, кнежевска (Бојарска) скупштина и веће, били саставни делови система управљања, није била инфериорна у односу на Западну Европу, чак је и превазилазила. У исто време, у Древној Руси и Московској држави, односи између монарха и његових вазала нису грађени на основу уговора, већ нису предузимани значајни напори да се законом ограниче прерогативи врховне власти. Аристократија се није развила, у западном смислу те речи, јер није имала економску независност и била је веома зависна од врховне власти.

У свим јавним пословима цар је наступао као коначни ауторитет. Специфичност руског система власти је одсуство институција и персонификација. Нису толико важне институције, колико су важни људи на власти. У Русији су врховним владарима опраштали све, осим слабости.

Међутим, мишљење о свемоћи руске аутократске власти не треба апсолутизовати. Врховна власт од XVI–XVII века се остваривала кроз Бојарску Думу, којој су биле подређене институције централне власти. Цар дели власт са кнезовима, Бојарском Думом, црквом и представничким телима, што руски систем власти не разликује од Западног. Разликовала су се само наследна права аутократа, који су фактички били власници целе земље.

Чак и у доба апсолутизма (XVIII–XIX век), способност монарха да по свом нахођењу устроји живот земље и да га реформише, веома је ограничена: њихове прерогативе је ометало присуство традиције, моћна бирократија, царска породица, дворски земљопоседници, врх војске, могућност дворских преврата и народних устанака.

Систем управљања се није увек одликовао јасноћом: функције разних државних органа су традиционално биле испреплетене. Власт никада није била потпуно формализована, постојао је раскорак између реалних и законом предвиђених доношења одлука.

Генеричком цртом руске државности може се сматрати подела врховне власти, која је концентрисана у рукама кнеза, цара, императора, генералног секретара ЦК КПСС, председника и врховне извршне власти, која је у рукама високе бирократије – Бојарске Думе, Сената, Државног савета, Савета министара, владе. У рукама врховне власти је доследно остајала контрола над армијом, специјалним службама и дипломатском службом.

Постојање уског, ванинституционалног круга људи, који су практично били замена за формалне институције, постало је руска традиција. Тај круг људи је имао форму Изабраног савета, Крунског савета, Тајног савета, уског круга Политбироа, “породице” и т.д.

Русија је у току великог дела своје историје располагала системом представничких органа – веће, Земаљски сабор, Државна дума, Врховни Савет. Чак и у време монголско-татарског ропства та већа су се сачувала у земљама Новгорода и Пскова, а у периоду апсолутизма су сазиване представничке скупштине типа Законодавне комисије Катарине II и сачувало се заступништво на општинском нивоу.

У периоду после гашења већа, која су, на одређени начин, заступала целокупно становништво појединих градова и околних подручја, представништво је носило имовински и територијални карактер: врховна власт је позивала лица која су представљала одређене друштвене и професионалне групе и регионе земље. Овакав карактер представништва је својствен и дореволуционарном, и совјетском, и савременом систему представничке (и законодавне) власти, у којој, по мишљењу и власти и друштва, треба да буду заступљени и кнезови, и интелектуалци, и радници, и сељаци из свих делова земље. Представничка (и законодавна) тела у Русији су била, са ретким изузецима, не толико противтежа, колико продужетак врховне власти, њена потпора, а управо је власт у одређеном степену одређивала њихов програм.

Руски законици су везани са византијским Номоканонима, који укључују и црквена правила и грађанско право, а кроз њих и систем римског права. Судске функције су дуго припадале извршној власти, али на регионалном и локалном нивоу постојали су изборни судски органи. Кодификација закона је одувек била слаба тачка, између различитих правних норми су постојали сукоби.

Правни систем није имао универзални карактер, постојала је озбиљна асиметрија, прилагођена појединим регионима, са њиховом националним карактеристикама. Идеја права није толико повезана са државним законодавним актима, колико са схватањем праведности, не само са формалним правом, колико са народном “правдом”. Закон је често у супротности са истином као највишим обликом правде, а попустљивост према прекршиоцима права је велика.

Комбинација свих ових карактеристика је дефинисала одсуство стварне поделе власти на извршну, законодавну и судску, а њихове функције су у Русији увек биле испреплетене. После укидања Земаљских сабора и Бојарске думе, врховна власт у Русији није била остварена. “Поредак – од Цара”, само врховна власт је способна да сачува и изгради земљу, “тешко оном царству, којим владају многи”, “бољи је опасни цар, него седам бољара”. Држава делује на јединственом простору моћи, која се преноси хијерархијски. Наредбодавна овлашћења долазе са виших нивоа хијерархије ка нижим, а вертикалне везе су важније од хоризонталних или мрежних. На територијалном нивоу је такође очигледна ова неподељеност власти.

Подједнако тешко је било установити ограничења на овлашћења централне и регионалних власти, клатно се константно љуљало између стрмљења да се све реши из престонице, уз помоћ централне власти и формирања релативно аутономних органа локалне самоуправе под управом намесника, војвода и губернатора. Систем федералних односа се, у свим временима, одликовао повећаним нивоом централизоване контроле, високим процентом националног богатства концентрисаног у престоници, асиметријом у статусу различитих субјеката, који се односи на њихову етничку припадност.

Повремено се осећао вакуум централне власти, која се до ХХ века углавном простирала само на губернијске градове. Чиновнички апарат је све време, упркос распрострањеним заблудама, био мањи у односу на укупан број становника и величину територије, у поређењу са земљама Запада и Истока. Основни узроци слабости бирократстког апарата су били проблем финансија и кадрова. У систему државне службе доминирао је лични интерес над институционалним. “Јефтин” бирократски апарат и његов неформални карактер су резултирали корупцијом великих размера, која је допирала до високих владиних кругова. Дакле, степен државне контроле над становништвом никада није био свеобухватан, како због величине територије, тако и због малобројног и корумпираног државног апарата.

Током векова је постојало окружно самоуправљање. Међутим, у градовима где су велику улогу играли људи у служби (стрелци, козаци, пушкари), нарочито на јужним и источним границама, није било могуће остварити капиталистичке односе. Руска цеховска организација није личила толико на италијанске цехове, колико на париске, који су били подчињени краљевској власти.

До почетка стаљинске индустријализације и колективизације Русија се није чак ни приближила западном нивоу урбанизације. Руска цивилизација је до 1930-тих година била сеоска и у великој мери, по менталном склопу, остаје таква, што се и сада потврђује огромним бројем дача и фармерских домаћинстава, у односу на остали свет.

Вековима је у Русији постојало месно самоуправљање, засновано на сеоској општини, миру, заједничкој одговорности. Општина је функционисала на основу обичајног права, коме је, у односу на службено законодавство, дата предност. Општинска принадлежност је претпостављала самоконтролу, спречавање конфликата, заједничке радне напоре, узајамну помоћ, приврженост моралним и религиозним вредностима, тежњу ка хармонији у име свеопштег благостања. Ако западно схватање сматра конкуренцију и конфликт као позитивну вредност, која јачима дозвољава да испоље своје способности, за руски менталитет вредност је безконфликтност, живот у миру. Општина није остављала много простора за испољавање индивидуализма.

Међутим, у Русији се личност није растварала у социуму, као на Истоку. У њој је била присутна тежња ка индивидуализму, тежња “бити свој”, порив ка слободи, ка одбацивању мрског пореза. Али руско схватање воље је потпуно различито од западног поимања слободе, стављањем у задњи план одсуства принуде и принципа да је све дозвољено. Када су одјекнуле речи о демократији, руски човек то није схватио као доношење закона и поделу власти, већ у негативном контексту – идентификујући је са власништвом и капитализмом. Тако руско село, за разлику од западноевропског, није познавало индивидуалну или породичну имовину, већ је користило оно што је доделила општина. Егалитарна правила у општини су се сачувала до изградње колхоза. Сматрало се одувек да земља припада Господу, а не човеку.

Специфичност руске територијалне експанзије се испољавала тако што се није спроводила кроз уништавање етноса или култура, претварањем нових поданика у робове. Систем управљања неруским областима се одликовао максималним очувањем локалних особености и животних навика, немешањем у сфере које су биле регулисане традицијом и обичајима, поштовањем локалне традиције и специфичности. За све становнике је постојао општи правни амбијент, који је, и ако се разликовао за поједине територије и народе, био усмерен на побољшање (осим, можда, само “карактеристичних насеља” за Јевреје). Потпуно је био одсутан систем националне доминације “империјалне нације” – руске, на коју се, напротив, примењују најтежи послови и облици дискриминације – од кметства и мобилизације до репресије и недостатка етничке државности. Владајућа класа је увек била мултинационална са несразмерно ниским нивоом представљања истински руског.

У домаћoj свести, каo и у многим државним и правним документима, концепт нације и даље има изразито етнички призвук – један језик, једну религију, једну психологију, итд. Чак и садашњи Устав почиње речима: “Ми, мултинационални народ Руске Федерације”. То јест, народ који се састоји од многих нација, а не манифестује се – као у другим државама – као један народ састављен од људи различитих етничких припадности. Руси живе заробљени идејом нације као заједнице, која је повезана више са етничком припадношћу него са државношћу.

Изузетно осетљив геополитички положај, суседство са Степом, претварали су интересе одбране у апсолутни приоритет државне политике. Рат је постао норма за постојање земље, а њена милитаризација – карактеристика руске матрице. Технолошка и тактичка различитост од противника, посебно са Запада, надокнађена је способношћу мобилизације огромних људских ресурса, који су поседовали изванредну издржљивост и храброст; централизовано концентрисати непропорционално велику силу и средства за одбрамбене сврхе; користити за маневрисање огромно пространство земље. Ако је за Западну Европу карактеристичан принцип најма за војну службу, за Русију је то принцип дужности, дужности за свакога, посебно елите, са обавезом да служи локалним и црквеним областима. У време Петра I, Русија је била прва земља у свету која је увела систематску регрутну обавезу, а затим и општу војну обавезу – 1874. године.

Од “петровских времена”, руска армија је једна од најсилнијих на планети, способна да се супротстави било којој великој држави или коалицији, како је то било за време Наполеонових ратова, Првог и Другог светског рата. Ипак, није била поштеђена ни од пораза, као у Кримском или руско-јапанском рату.

Матрица традиционалне руске државности може да се дефинише као класна (професионално и национално) територијално-представничка аутократија, са јаким осећајем самоуправе и индивидуалних слобода. Стварна демократија, у коју је као несрећни пионир Русија ушла 1917, спроводећи први пут у историји човечанства опште изборе, поново наступа крајем 1980-их, што је значајно смањило манифестацију аутократије.

У последњих пет векова руска економија је била међу првих десет у свету. Изузетак су само периоди историјских потреса – Смута, Грађански рат, 1990-те – када је економија клизила у другу десетину. Зато је Русија увек заостајала у односу на водеће државе свог времена по квалитативним економским параметрима, технологији, животном стандарду. Институција приватне својине, као суштине западног друштва, није никада могла бити установљена у потпуности.

Институција крупне приватне имовине племства, која је била основа независности западне аристократије, била је слабо развијена. Трговачка класа је остала веома затворена и зависила је од владиних услуга. Ниска пољопривредна продуктивност у Русији, чак и с обзиром на чињеницу да је готово половина сељака у току скоро четири века била у ропству, није дозволила пољопривреди да роди капитализам, као у Енглеској или САД.

Улога државе у регулисању економских процеса је увек била велика. У Русији су распрострањена јавна предузећа, која су се развила паралелно са централизацијом власти и преласком све већег обима земљишта под њену контролу. Током историје је приватно богатство сматрано последицом владине милости и у стварности је било тако.

У складу са идејама раног хришћанства богатство се сматра грехом. Људи нису осећали потребу да организују приватну привреду, нису волели богате и успешне, интелектуална елита се са презиром односила према трговини и индустрији. И у савременој Русији се може лако видети непоштовање имовине, бирократски бизнис, државна служба као извор богаћења, негативан став према бизнису, релативно ниски показатељи, по глави становника.

У Русији је, чак и на демографском врхунцу, увек био присутан несклад између релативно малог броја становника и огромне величине њене територије, простирања границе, скале захтева за освајање простора, неразвијене мреже насеља.

Руска свест је у тумачењу слободе и правде у супротности са западном. На Западу, слобода – то је остваривање права у складу са дужностима, а правда је синоним за закон. У Русији, слобода – то је воља, недостатак одговорности; правда – једнакост за све и јака патерналистичка држава. Руска свест се такође одликује нетржишношћу, неразвијеном “мотивацијом за успех”. Русима је својствена већа толеранција и саосећајност него Западу, однос према губитницима, сиромашнима и угроженима. Људи не воле напоран рад, чак ни за велике паре. Руси никада нису живели у материјализму, њихов идеал увек треба да буде у сенци неког узвишеног циља.

Храброст да помогну без обзира на последице, креативност, прилагодљивост, стрпљење. Руси имају снажно развијен национални понос. Али они немају националну сујету, право на месијанску искључивост. Тако су веома критични према себи, својствена им је самоиронија. Александар Херцен је назвао једну од карактеристика руског духа “способност да се с времена на време усредсреде на себе, да се одрекну своје прошлости, погледају је са дубоком, искреном, немилосрдном иронијом, имајући храбрости да говоре о томе отворено, без цинизма… и без лицемерја, којим ће оптужити себе да би добили оправдање од других”. Ни у једној другој земљи није било тако оштрих дебата о прошлости, нигде толико ревизија историјских књига.

Симболи за одређивање руског националног идентитета су: византијски грб са двоглавим орлом који је преузео Иван III, тробојна застава, преузета од Холанђана у време Петра I, химна из времена Александра и Великог отаџбинског рата и барјак Победе, као симбол Оружаних снага.

Једна од ретких земаља које су прихватиле хришћанство на свом матерњем језику и директно из Византије, Кијевска Русија, показала је висок ниво културног развоја, њени градови су у великој мери били писмени. Огромну улогу у духовном животу су имали манастири, који су постали главни центри за преписивање и превођење књига и ширење писмености.

У руском систему средњевековног образовања кључни западни елементи – Аристотел, Августин, римско право – или су потпуно одсутни или минимално присутни. Међутим, Русија је била под утицајем италијанске ренесансе, што јасно илуструје Московски Кремљ, чије су зидове и катедрале градили италијански мајстори. Из ренесансне Италије су дошле, такође, и неке рационалистичке јереси, вотка и венеричне болести.

У доба Петра се може говорити о појави научног знања и интелектуалног окружења које се развијало по западним канонима и напорима позваних европских научника. Руска образована класа је, у много већој мери него на Западу, била далеко од остатка народа, разликујући се чак и по одећи и језику. Поред тога, није постојала веза између образовања и богатства, интелектуалац је понекад таворио и испољавао анти-буржоаска осећања.

Интелигенција је у свим временима била у опозицији према власти. Њено противљење је увек оштро расло у условима либерализације режима, који су критиковали за недостатак или неискреност либерализације. Западни интелектуалац је предлагао производ свог рада и тежио је да на њему заради, покушавајући да искористи државу за своје потребе. Руски интелектуалац је тражио правду и радио је на слабљењу или свргавању било које власти. У свим временима су одрживе карактеристике аутора “Вехи” (назив зборника чланака руске либералне интелигенције, разочаране револуционарном идеологијом после догађаја из Прве руске револуције 1905.године, прим. прев.), које је дала руска интелигенција: одвојеност од живота, идеализам, самопоуздање, нетолеранција ка другачијем мишљењу, поремећени догматизам, херојски максимализам, историјска нетрпељивост, недостатак осећаја за повезаност са прошлошћу земље.

Главне интелектуалне и философске струје су настале као реакција на европску мисао. Стране теорије су се доживљавале као коначне истине и водиље за акцију, без скепсе или критичке анализе. Идеолошко-политички спектар у Русији – удаљеност између левице и деснице – већ у XIX веку ће бити много већи него било где, а тај плурализам се одиграва и у пост-совјетској Русији. Модерно идеолошко разграничење углавном потиче из касног XVIII и почетка XIX века.

Оснивачем конзервативне традиције може се сматрати Николај Карамзин, који је био ужаснут Француском револуцијом и дао јасну предност органским руским коренима. Главни носиоци конзервативне традиције су били словенофили – следбеници Алексеја Хомјакова, који су видели у идентитету Русије предност – у православљу, класном принципу, сеоској заједници, одсуству класне борбе. Конзервативизам се наставио као, независно од словенофилства, интелектуални правац (Пушкин, Гогољ, Достојевски, Тјутчев). Конзервативна активност је била везана за деловање последњих руских царева и њени идеолози су били Уваров, Катков и Победоносцев.

Либерализам је почео са Александром Радишчевим, који је школован на основама француског просветитељства и атеизма, са нагласком на саосећање и хуманост. Либерали су у значајном броју били у редовима западњака (од којих је први Петар Чадајев), који су имали замерке на кметство, самовлашће, бирократију, заосталост, незнање и подстицали да се следи пример Енглеске и Француске. Из либералног западњаштва је после импутирања марксизма, анархизма и популистичких идеја израстао руски социјализам, чијег је весника представљао Висарион Белински, а главне креаторе идеологије и праксе у свету – Владимир Лењин и Јосиф Стаљин.

Руска православна црква је, у свим временима, представљала фактор државног јединства и имала огромну улогу у очувању националног идентитета као културни и идејни стуб супротстављања агресорима.

Западну матрицу карактерише одвојеност цркве и државе и ривалство између њих, а источне државе су често засноване на теократском принципу, док се у православљу краљ сматра Помазаником Божијим, али без источњачког обожавања, а влада је традиционално имала примат над црквом. Земља је вековима успела да очува висок степен верске толеранције, у њој није било инквизиције и лова на вештице. Мисионарење је било мање развијено него на Западу, а о усађивању своје вере силом оружја није било ни говора. Угњетавање иноверних, прогон јеретика и старообредника је било много мање распрострањено него у Западној Европи. Русија није познавала верске ратове.

Доминантна црква, за разлику од Запада, никада није претендовала да постане једина, да апсорбује сва остала веровања. У Русији су се сачувале и чувају се и друге хришћанске вероисповести, традиционалне религије су ислам, будизам и јудаизам. Њихов прогон, у одређеним периодима, није био религиозне, већ политичке природе, а тих прогона није била поштеђена ни Руска православна црква (нарочито у совјетској ери).

Русија је искусила најмоћније спољне утицаје у свим фазама своје историје. И она их је упијала. Како је писао Достојевски: “Ми предвиђамо и са страхопоштовањем очекујемо, да природа наших будућих активности мора бити у великој мери општељудска, да ће руска идеја, можда, бити синтеза свих идеја, које са таквом истрајношћу, са таквом храброшћу развија Европа у својим појединим народима, што ће, можда, све непријатељско у тим идејама пронаћи помирење и даљи развој у руском народу. Није ни чудо што смо говорили све језике, разумели све цивилизације, саосећали са интересима сваког европског народа, схватали значење и рационалност појава, нама потпуно страним. Није ни чудо што смо показали такву снагу у самоосуђивању, које је изненадило све странце “Усвојено је много, али је позајмљивање имало специфичан карактер. Јуриј Пиваров (историчар и политиколог, академик РАН-а, директор ИНИОН РАН-а, прим. превод.) приметио је да природа руске власти “предвиђа позајмљивање, пре свега, онога чега у руском животу уопште нема. Али то позајмљивање је функционално, а не супстанцијално”.

Русија је обично усвајала налоге од својих најјачих противника. Много тога је позајмљено од Византије и Монгола. Петар I је преузео шведски државни модел, Александар Први – француски војни модел. Облик организације економског живота Совјетска Русија је позајмила од противника у Првом светском рату – Немачке. Либерални државни и економски модел Русије позајмљен је од главног противника у хладном рату – Сједињених Америчких Држава. У свим случајевима, из иностранства преузете шеме у Русији су функционисале лошије од оригинала.

Да ли је Русија била део западног политичког система? У току највећег дела своје историје, дефинитивно не. Границе Запада на линији I–II миленијума одређене су ширењем католичанства, латинског и франачког племства. Међутим, Русија је била највећа држава у Европи и играла је важну улогу на источном ободу западног света, па је често била предмет амбиција да се укључи у овај свет. Од времена управе кнегиње Олге, Кијевска Русија је постала предмет ривалства између Византије и Рима, а предност коју је она дала Цариграду, постао је тренутак цивилизацијског избора.

Нова рунда покушаја да се Русија увуче у западни систем као вазал била је после пада татарског јарма, али се завршила без резултата. Управо од тог времена – од почетка XVI века на Западу се формира имиџ Русије као варварске, дивље, безбожне, заостале и непријатељске државе. Таква перцепција Русије је постала део Западне матрице, а Русија је била у улози антипода, у односу на који је Запад уздизао свој систем вредности у сопственим очима. Одрицање од такве слике за Запад би значило губитак дела сопственог идентитета.

У ужем смислу речи, Запад се као систем формирао од средине XVII века – са Вестфалским системом, чији чланови нису признали Русију као равноправног партнера, приписујући је бројним варварским државама, које подлежу развоју, као што су Амерички или Афрички континент. У Русији је незадовољство ароганцијом Запада настало у комбинацији са повећањем свести о потреби развоја западног искуства, што је започео Петар I. Русија је постала велика европска држава од Полтаве (Полтавска битка, преломна битка Великог северног рата са Шведском, 1709.год, прим. прев.) и од тада никада није изгубила тај статус, освојивши положај озбиљног играча у великој политици Старог Света.

Победом бољшевичке револуције, први пут је у великој земљи на власт дошао режим који, не само да је отворено одбацивао западне вредности, већ им је нудио глобалну радикалну алтернативу. Совјетска Русија је била потпуно отргнута од европског система. После рата, Москва је формирала своју огромну сферу контроле у области историјског Запада, што је био један од узрока хладног рата. Други разлог је био инсталирање америчког лидерства са глобалном доминацијом. Совјетски Савез, за седам и по деценија свог постојања, никада није био део западног система, чак и када је учествовао у Лиги народа или играо водећу улогу у антихитлеровској коалицији. Штавише, сам тај систем је често грађен баш против Совјетског Савеза у оквиру стратегије сузбијања или као тежња да се задржи Совјетски Савез изван свог делокруга. Изолација Русије је нарочито живо описана проширењем Европске Уније и НАТО-а, утврђивањем источних границе Запада и реакцијом Запада на присаједињење Крима.

Уместо тога, сложићу се са Александром Пушкином и Александром Херценом, Арнолдом Тојнбијем и Семјуелом Хантингтоном, који су били склони да виде у Русији и њеној непосредној околини независну цивилизацију, којој је европска цивилизација најближа. Рускост се може разумети, пре свега, на основу суштине саме Русије. Русија – то је самостални културни и цивилизацијски феномен, огроман, холистички и јединствен свет, са сопственим генетским кодом историје, системом архетипова друштвености, културе, духовности, посебан начин живота у сопственој историји и особености саме историје.

Нација не може да живи са непознатом или погаженом прошлошћу и садашњошћу. Трагична, драматична, херојска – то је наша историја, и другу нећемо имати. “Поносити се славом својих предака није само могуће, него је потребно; непоштовање истих је срамни кукавичлук”, уверавао је Александар Пушкин.

Увек морамо запамтити у каквој држави живимо и радимо, да знамо њену традицију. Али не треба бити роб традиције. Политичка воља је у стању да промени судбину државе. Русија, која је имала традицију аутократије, за две деценије постигла је много у стварању демократског друштва. Али Русија не намерава да прихвати улогу непажљивог ученика, кога мудри и поштени учитељ прекорева због ненаучених лекција. Ми нисмо ученици, а мудрост учитеља демократије је под великим знаком питања на позадини Ирака, Гвантанама, затворима ЦИА-е, глобалног прислушкивања и т.д. Демократија у Русији ће јачати у условима апсолутног суверенитета, под којим се независност државе схвата у њеној надмоћи над спољашњим и унутрашњим пословима.

Форме демократије су одувек зависиле од менталитета, традиције, институција, животног стандарда, правне културе, од историјског времена у коме држава живи. У свету постоји мноштво демократских модела, при чему су одрживи они, који максимално поштују националну специфичност.

“Државе, слично људима, имају свој одређени век: тако мисли философија, тако сведочи историја, писао је наш први историчар Николај Карамзин. “Опрезан систем у животу продужава век човечанства; опрезан државни систем продужава век држава. Ко може да израчуна предстојеће године Русије? Слушам пророке блиске катастрофе, али захваљујући Свемогућем, моје срце им не верује; видим опасност, али још увек не видим смрт”. И данас је сувише рано да се Русија сахрани.

Наша Отаџбина има велику прошлост. Грана аријевског племена сишла је са Карпата, мирно населила Велику Руску равницу, најхладнији део планете, дошла до Тихог океана, основала Форт Рос, упила сокове најбогатијих култура Византије, Европе, Азије, поразила најгоре непријатеље човечанства – нацизам, поплочала човечанству пут у космос. Али мало где тако слабо познају и јефтино цене своју прошлост и садашњост.

Крајње је важно, да се на основу познавања прошлости, понуди пут за достојно сутра. Руска цивилизација је увек била, јесте и биће, не сећање на прошлост, већ сан о будућности!

Аутор: Вјачеслав Никонов, Доктор историјских наука

Извор: http://russkiymir.ru/analytics/tables/news/119987/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *