Русија 1: Црквени раскол и метаисторија

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

“Одрон ваздуха помери негде гласове птица”

Боровск. Древни руски градић у Калужској области. Рано недељно јутро касне јесени. У госте нам је дошао неки хладан талас. Сувомразица је, па се лако хода. Идем ка старој Ваведењској цркви. Жуди за рестаурацијом, али се види да је солидна грађевина. Улазим. Са леве стране у припрати стоје две старије жене и припремају се за Литургију. Имају велике беле мараме које им прекривају главе и рамена. Једна од њих је у дугој до земље, јарко црвеној старо-руској хаљини. Кажем им зашто сам дошао и ускоро долази баћушка од кога тражим дозволу да присуствујем служби. Каже може. Стајем са десне стране. Право испред мене је прошлост. Полако пристижу и други људи. Жене имају велике беле или светле мараме које им прекривају главе и рамена. Иду од иконе до иконе и крсте се са два прста. Кажипрст и средњи прст су им спојени, при чему је средњи прст мало савијен. Њима додирују чело и тело када се крсте. Ови прсти означавају две природе Исуса Христа – божанску и човечију. Палац, домали и мали прст су скупљени и они означавају Свету Тројицу. Почиње Литургија. Људи који присуствују служби чешће од нас раде коленопреклоне поклоне. За то користе мале четвртасте поњаве (“подручник”). Уместо бројаница са чворовима, имају такозвану “лестовку”, то јест старе руске бројанице са малим ваљцима, на чијем крају се налазе два троугла. Лепе бројанице. У самој цркви са обе стране постоји неколико малих зидова који се налазе попречно у односу на зидове саме цркве. Ти попречни зидови су кратки, а на њима се налазе иконе. Подсећају на мале иконостасе. Певање је строго једногласно. Док светлост плавог јутра улази кроз прозоре и разлива се по храму, напуштам службу. Идући према излазу из црквеног дворишта, учини ми се да чујем потмули звук налик померању великих континенталних плоча приликом катастрофичних тектонских поремећаја. Свет затрепери у трену и “одрон ваздуха помери негде гласове птица” (Иван В. Лалић)…

То су старообредници белокриницког сагласија, једног од три правца у старообредништву са свештенством. Поред тога што се крсте са два прста, старообредници пишу као и ми – Исус Христос, а у Руској Православној Цркви (РПЦ) по новом обреду се пише – Иисус Христос. Старообредници за време крсног хода, тајне крштења и венчања иду за Сунцем или “по Сунцу” (“посолонь”), а по новом обреду се иде против Сунца. Старообредници служе Литургију на седам просфора, а по новом обреду се служи на пет просфора. Такође су измењене и Богослужбене књиге и друго што је било у складу са препорукама Грка. Црквене реформе је увео патријарх Никон половином 17. века. Отпор дела свештенства и великог дела народа је био веома јак. Реакција патријарха (који се касније повукао) и цара Алексеја Михаиловича је била брутална – у Русији је над онима који нису прихватили реформе примењена инквизиција. Страдало је много људи. Десио се тежак раскол, који је поцепао тело Цркве и оставио тешке последице на руски друштвени и црквени живот. Један од најутицајнијих свештеника РПЦ данас, старешина московског Сретењског манастира и незванично духовник председника Русије Владимира Путина, Архимандрит Тихон (Шевкунов) је за раскол у 17. веку рекао да представља најболнији догађај у руској историји. А велики руски писац Александар Солжењицин је рекао – “Да није било раскола руске цркве у 17. веку, не би било револуције 17. године”. Зашто је Архимандрит Тихон дао такву оцену давном црквеном расколу? Зашто је Александар Солжењицин директно повезао 17. век и раскол у руској Цркви са 1917. годином када се десила крвава Октобарска револуција? Како је таква веза уопште могућа?

Историја и метаисторија

Да бисмо дешифровали ову везу уводимо појам – метаисторије. О метаисторији у Русији је први писао руски свештеник, отац Сергије Булгаков у својој студији “Два града” – Метаисторија је ноуменална (прим. аутора: ноуменално – оно што се не перципира физичким чулима) страна оног универзалног процеса, који се једним из својих облика открива за нас као историја.

А познати руски песник, писац и мистик Данил Андрејев, који се посебно бавио метаисторијом, али на гностичким основама (књига “Ружа света”), дефинише је као укупност (скуп) процеса, који протичу у слојевима нематеријалне природе и који се, будући погружени у друге токове времена и друге облике пространства, пројављују понекад кроз процес који називамо историјом. Ти метаисторијски процеси су тесно повезани са историјским и у великој мери утичу на њих. Ми у овом тексту нећемо користити Андрејевљев неправославни гностички систем за тумачење руске историје, већ ћемо се само задржати не дефиницији метаисторије, која је довољно коректна.

Поред руских, било је и западних мислилаца који су се бавили питањем метаисторије. Тако на пример, велики немачки мислилац Ернст Јингер написао је у свом есеју “Код зида времена” да су политичке револуције обична пена на површини магијске реалности, а да је историја калеидоскопско светлуцање.

Амерички историчар и књижевни критичар Хејден Уајт (Hayden White) у свом делу “Metahistory: The Historical Imagination in Nineteenth-Century Europe” разматра особености писања историје највећих историчара 19. века и долази до закључка да су они користили не само историјске факте, већ и књижевност да би достигли пуноћу описа историјских догађаја, додајући недостајуће информације и њихову интерпретацију. Амерички писац и филозоф Кенет Бурк (Kenneth Burke), говорио је да то што ми називамо “реалношћу” уствари представља “хаос симбола прошлог, обједињених са стварима о којима ми, углавном, знамо из карти, часописа и новина…”. А канадски филолог и истраживач митологије, књижевности и језика Нортроп Фрај (Northrop Frye) је писао о митолошким и библијским сликама у језику уметности новијег времена, од Милтона до наших дана.

Дакле, можемо рећи да метаисторија није наука у класичном смислу, већ се више односи на област религиозног. Она се бави проучавањем смисла и механизама формирања историје људске цивилизације. Она покушава да открије промене у невидљивој структури на којој се држи и од које зависи видљива историја. Пре него што се деси неки историјски догађај видљив људским чулима, деси се акт у метаисторији, у домену ноуменалног, који представља стварни узрок историјског догађаја који следи.

Метаисторија је као воденица без воденичара…

“У глувој ноћи меље велика воденица,
Црна воденица на сивом виру трајања,
У глувој ноћи меље задрхтала воденица,
Воденица ћутљива, чудо изрешетано,
Воденица без воденичара.” (Иван В. Лалић)

Генеза руског суноврата (хронолошки)

Ево кључних догађаја у руској историји, који су на крају довели до страшног пожара у коме је нестала до тада позната Русија, коју ћемо звати прва Русија.

Први удар на саборну душу Русије: У 15. веку под ударима Москве пада Велики Новгород – светлост руског средњег века, у коме је неколико стотина година постојала руска средњевековна република (прото-демократска институција Већа). Ко зна каква би била каснија историја Русије да је новгородски републикански модел превагнуо над московским деспотским (империјским). Велики Новгород је био развијенији од Москве у политичком, културном и економском смислу. Највећа историјска личност новгородске епохе је био Свети кнез Александар Невски.

НАЈАВА СЛОМА: Почетком 16. века монах Филотеј формулише историозофску и империјалну идеју “Москва – Трећи Рим”!!! Своје писмо у коме помиње ту идеју упутио је великом кнезу Василију III (оцу Ивана Грозног) у коме поред изношења саме идеје, пише и о томе да се народ неправилно крсти и да се у Русији оног времена раширио хомосексуализам. Писмо можете наћи у другом делу интернет странице на следећој адреси (превод на руски језик добијате ако селектујете опцију “Перевод” при врху странице):

http://lib.pushkinskijdom.ru/Default.aspx?tabid=5105

Други удар на саборну душу Русије: За време Ивана Грозног, првог руског цара, половином 16. века, убијани су епископи и тешко су страдали и бојари и народ. Русија креће империјалним путем, али још није империја. Идеја о сакралности цара и одмах злочини над сопственим народом.

Трећи удар на саборну душу Русије: Раскол руске цркве у 17. веку, услед реформи које је спроводио патријарх Никон под утицајем Грка. У томе га је подржавао цар Алексеј Михаилович, који започиње инквизицију над делом свештенства и народа који су одбили реформе. Патријарх Никон се после неког времена повлачи и долази у сукоб са царем, али цар наставља прогоне старообредника. Широм Русије горе ломаче на којима се спаљују људи који неће да прихвате нови обред, неки се муче, други беже у удаљене крајеве земље и ван ње… Народ пати у смутњи и све мање осећа сакрално значење цара. Руска црква се цепа на многобројне старообредничке групе, од којих три задржавају свештенство (Јединоверци, Белокриницко сагласије и Беглопоповци), други део чине такозвани безпоповци (Федосејевци, Филиповци, Поморци…) и секте (хлисти, скопци, духобори…).

Четврти удар на саборну душу Русије: Петар Велики крајем 17. и почетком 18. века напада древни руски начин живота, уводи Европу у Русију – Русија је под европским игом (став класичних евроазијаца), почиње борба против монаштва. 1721. године Русија званично постаје империја – Петар Велики постаје император. Народ га назива “антихристом”. Петрови наследници настављају европеизацију Русије.

Касније се јављају социјалистички и анархистички покрети, почиње се са атентатима на цареве и државне чиновнике, реформе су преспоре и империја све брже клизи ка бездану.

Пети удар на саборну душу Русије: Октобарска револуција 1917. године и стварање СССР-а – НеРусије. Сатанско богоборство царује на просторима на којима се некада живело са идеалом Свете Русије. Пад царске империје!

Шести удар на саборну душу Русије: 20. век. Иако је СССР био НеРусија, ипак су остали трагови менталитета народа. Пад СССР-а – црвене империје!

Тиме је империјски пројекат на руским просторима претрпео историјски пораз. И то какав. Срушена је прва Русија у мору крви и уништењу народних нада.

Крај 20. и почетак 21. века: Рађање друге демократске Русије. Једна од константи у политичким системима Русије од давнина до пада СССР-а је био патернализам власти, где је власт била субјекат, а народ објекат. То значи да се народ никако или врло мало питао за мишљење, то јест његово учешће у политичком животу је било минимално (изузетак је поменута Новгородска република у средњем веку). Довољно је поменути руско “крепосно право” за време царске Русије, које је представљало облик ропства сељака и комунистички тоталитарни систем владавине. У том контексту, улога Горбачова и Јељцина у руској историји није сасвим негативна, јер са њима и поред бруталног начина на који је срушен стари систем, започиње ера нове Русије у којој се појављује лик Владимира Путина… Народ кроз парламентарну демократију постаје субјекат у креирању политике.

Раскол

Колико је тема црквеног раскола и после толико векова актуелна у Русији, говори податак да је 2011. године на телевизијском каналу “Култура” била премијерно емитована серија “Раскол” од двадесет епизода, режисера Николаја Достаља, која представља право ремек дело новије руске телевизијске продукције у којој је веома верно реконструисан след историјских догађаја везаних за раскол. После десете и после последње двадесете епизоде на истом каналу емитоване су две специјалне емисије у којима је дискутовано о серији и о самом расколу. Водитељ је био данашњи директор руске међународне информативне агенције “Русија данас” Дмитриј Кисељов, а гости у студију су, између осталих, били и режисер Николај Достаљ, сценариста Михаил Курајев, Архимандрит Тихон (Шевкунов) са стране РПЦ, отац Леонтиј (Пименов) са стране старообредника и други.

У старообредништву две веома важне ствари су: стриктно поштовање обреда и неприкосновеност речи. Управо због ових елемената старообредници су се показали као несавитљиви у односу на реформе патријарха Никона. Као што смо већ рекли на почетку текста, отпор реформама дела свештенства и великог дела народа је био страховит.

Монаси чувеног Соловјецког манастира осам година (1668-1676) оружјем бране манастир од војске коју је послао цар да би их натерао да прихвате реформе.

Једна од најбогатијих жена Русије оног времена, бојарна Феодосија Прокопјевна Морозова, која је била прва дворска дама, одбија да прихвати реформе и креће на голготу. Када царски изасланици долазе код ње кући, она их, уместо да устане, а затим се поклони у знак поштовања према царској власти, дочекује лежећи на кревету и жестоко одбија све њихове захтеве. Када је питају како се крсти она се пред њима прекршта са два прста. Хапсе је и окивају у ланце, а са њом на мученички пут полази и њена рођена сестра кнегиња Јевдокија Урусова, као и жена једног пуковника Марија Данилова. Прво их муче на “диби” (справа за мучење где се растеже тело и кида везивно ткиво), а када су и после тога одбиле да пређу на нови обред, шаљу их у заточење, да бих их на крају уморили глађу у земљаној рупи-затвору у градићу Боровску. На месту њихове смрти данас се налази мала капела, коју чувају старообредничке монахиње.

Бацање бојарне Морозове у ланце (из серије “Раскол”):

Бојарна Морозова

Мучење сестре бојарне Морозове, Јевдокије Урусове, зато што није хтела да се одрекне старог обреда (из серије “Раскол”):

Мучење старообредника

Најгласнији противник реформи из редова свештенства је био чувени протопоп Авакум Петрович. Потицао је из сиромашне породице, био је строг према себи и одликовао се религизоном ригорозношћу. Његова борба против реформи носила је радикалан карактер, зашта је био послат у удаљени Тобољск. Међутим, он не престаје да се бори и да осуђује реформе. Затим га враћају у Москву, па опет ван Москве, безуспешно покушавајући за то време да га наговоре да прихвати реформе. На крају га шаљу на север у Пустазјорск на реци Печори, где је четрнаест година провео у земљаној рупи-затвору живећи на хлебу и води. Међутим, он је све то време и даље слао писма и грамоте, борећи се за стари обред. На крају, због једног оштрог писма које је послао новом цару Фјодору Алексејевичу у коме је критиковао цара Алексеја Михаиловича и патријарха Јоакима, са још тројицом својих сапатника бива спаљен на ломачи.

Спаљивање протопопа Авакума (из серије “Раскол”):

Протопоп Авакум

Никоњани бацају анатеме на старообреднике, а старообредници на никоњане.

Широм Русије у тим тешким временима, гореле су ломаче на којима су спаљивани људи верни старом обреду. Касније су поједине старообредничке групе почеле чак и да се масовно самоспаљују. Народне наде у отелотворење Свете Русије на земљи, нестајале су у диму, а танка духовна грађа на којима је почивала руска држава, клизила је у доње бездане…

Шта је био мотив патријарха Никона и цара Алексеја Михаиловича да започну реформе, које су довеле до раскола? У корену лежи већ поменута историозофска идеја о “Москви – Трећем Риму”, као наследнику Другог Рима – Византије, као јединог правоверног хришћанског царства у свету. Патријарх Никон, иначе познат као велики аскета, али и гркофил, можда је замишљао да ће са Москвом као Трећим Римом и он постати најутицајнији међу православним патријарсима. Та идеја је свакако била привлачна и за цара Алексеја Михаиловича, који би у случају њеног остварења, био врховни световни владар нове хришћанске империје.

Међутим, како је време одмицало и раскол све више гутао животе и наде људи, партијарх Никон увиђа да се предалеко отишло и изјављује да се крсти ко како хоће и чак у својој патријаршијској штампарији почиње паралелно да штампа и старе и нове књиге. Убрзо затим Никон долази у конфликт са царем и повлачи се са патријаршијског престола. Али цар се не повлачи, јер би се такав гест сматрао царском слабошћу и смртоносни ковитлац се наставља.

У једној од поменутих емисија поводом серије “Раскол” Архимандрит Тихон, иако архијереј РПЦ, јавно је рекао да за њега питање прекрштања са два или три прста не игра тако значајну улогу и да му се више свиђају старе књиге јер имају дубљи духовни смисао, иако су нове никоњанске књиге тачније у смислу превода са грчког језика.

Вишевековни раскол се делимично превазилази 1971. године када помесни сабор РПЦ скида анатеме са свих древно православних обреда и признаје да су и ти древни Богослужбени обреди и обичаји спасоносни. Ипак, и поред тога остао је проблем апостолског прејемства, то јест веродостојности свештеничке хијерархије у појединим старообредничким сагласјима, тако да раскол још увек није у потпуности превазиђен.

Руски империјски експеримент и Морални Закон као главни закон метаисторије

Као што смо видели у одељку о генези руског суноврата, руски империјски пројекат је пропао и то у оба вида, и царском и комунистичком. Зашто је пропао? Пропао је зато што идеја империје није Руска идеја. Руски империјализам је био у строгој противречности са руском светошћу. Свештеник РПЦ Сергеј Бегијан је написао чланак по називом “Три речи о статистици” (http://www.pravoslavie.ru/put/68541.htm) у коме, између осталог, представља и два дијаграма који говоре више од речи:

Руски преподобни (x-оса: век, y-оса: број преподобних)

ruski_prepodobni

Благоверни владари (x-оса: век, y-оса: број светих)

blagoverni_vladari

Из ових дијаграма се види да је највећи број преподобних и светих био у временима пре почетка руског империјалног пројекта и пре Никонове реформе.

Митрополит петроградски Јован (Сничев) пише: “”Шта је држава” – питао се средином прошлог века познати московски првојерарх, митрополит Филарет (Дроздов). – “Савез слободних моралних бића која су се узајамно здружила, жртвујући део своје слободе да би заједничким напорима чувала и ојачавала Закон Морални, који је неопходан за њихово постојање”. Митрополит даље каже да је на принципијелно другачијим основама саздано црквено учење о богоугодној форми државног уређења. “Као идеал црквено–државних односа сматра се “симфонија власти”. У држави, која је свесна и поштује своје духовне основе – оној коју смо горе описали – религиозно–морални садржај живота постаје најважнији носећи елеменат читаве државне структуре друштва. Стога и Црква, као власт духовна, упоредо са световном влашћу служи као једна од главних ослонаца националне државности: међутим, са њом се не меша, нити јој се потчињава. Историјско искуство сведочи да је таква узајамна подела и хармоничан спој власти обавезна црта богоугодног државног уређења.”

Из руске историје видимо кршење овог принципа од стране појединих владара и урушавање светости као једне од последица. Територије, битке, владари, преврати, велике историјске победе! Воља за моћ и гордост овог света. А познати мађарски мислилац Бела Хамваш је написао: “Циљ није велики историјски тријумф, него просто, блиско и лако – бити нормалан”.

Павле Евдокимов у својој књизи “Христос у руској мисли” пише:

“Тако су Грци примили хришћанску веру душом која је већ била углачана истанчаном културом њихових предака. Насупрот томе, Хришћанство у Русији је засађено у девичанско тло, нетакнуто ни античком, нити било којом другом културом. Ни Омир [Хомер] ни Виргилије нису били саставни део почетне смесе руске свести. Крштење и катихизација, литургија и икона, од самог почетка су снажно обликовали народни дух, уводећи га у свет хришћанских вредности које су већ постојале. Читајући Псалтир, руски је дечак учио писменост, а библијски и литургијски језик обликују језик народа, дајући тон словенском говору: прва свесна, зрела и национална мисао, од самог почетка има своје место у хришћанској школи, а циљ јој је да усвоји величанствено наслеђе православне Византије.

Ипак, пријемчивост људског духа никада није пасивна. Она је увек нека активна делатност, лични одговор на позив. У том стваралачком чину настаје човек, стиче самосвест и размишља о свом уделу. Цариградски патријарх, Свети Герман је рекао: “Са Христом, васцело небо силази на земљу”. Руска душа ће заувек остати потресена тим виђењем. У њему она пре свега види човекољубље Божије, неизрециву љубав Божију према људском роду.

Чувени руски максимализам, неодољива жеља да се превазиђу сва ограничења и да се сагледају сви понори, није ништа друго до стална и неугасива жеђ за Апсолутним. Код једног Руса, као и код Платона, корен душе је овешен о Бесконачно. Достојевски је категоричан: без јединога потребног [уп. Лк. 10,42], без вечности, без бесконачности и без апсолута, пре или касније, руски човек ће одбацити оно што је само споредно, временско, релативно. Ако је потребно, он ће уништити историју и добровољно утонути у ништавило.

Можда је овај максимализам пројекција бескрајних степа на унутарњи крајолик руске душе, која објашњава њен отпор према поделама и ограничењима. Руска реч простор је речита. Она означава безгранично пространство које тако добро илуструје Чеховљева новела под насловом “Владика”. После своје смрти, лишен свих владичанских ознака и свега што ограничава, спутава и отежава, поново поставши млад и бодар, владика корача зеленим пољима и удише дубоко и радосно тај бескрајни простор. У овом светлу треба разумети бројне побуне у руској историји, стварање козаштва, пригушени отпор народа духу власти и свакој администрацији која је увек туђа души, будући да жели да омеђи, да ограничи њене слободе. Оно што се често назива “апокалиптичним менталитетом Руса” нема ничег заједничког са радозналошћу да се сазна “датум” краја света. То је начин постојања окренут чак и у појединостима свакодневног живота ка оном последњем, једна урођена навика да се сваки проблем поставља у светлости краја, тј. целосног смисла постојања.”

“Симфонија власти” није била остварена, већ смо веома често током руске историје видели ову или ону врсту цезаро-папизма, при чему владар није био гарант поштовања Моралног Закона. А управо је Морални Закон тај који лежи у основи метаисторијских процеса и чије поштовање или непоштовање одређује будуће догађаје. Нагомилани греховни трулеж у метаисторијској структури државе и друштва, као и одговорност владара самодржаца полако су крунили историјску Русију.

Руски народ никада није волео профаност и неправденост (рачунајући и крволочност) појединих руских царева. Ћутао је и трпео. На крају се и добар део тог народа избезумио и изгубио духовне орјентире и империја се стровалила за историјски видљивих два или три дана. Василиј Розанов у својој књизи “Апокалипса нашег времена” пише: “Русија је избледела за два дана. Највише за три. Није остало Царство, није остала Црква, није остала војска… Шта је остало? На чудан начин – буквално ништа”. Слично пише и Александар Солжењицин: “Ко је могао очекивати, ко би се усудио да предскаже, да ће се најмоћнија Империја света срушити таквом брзином? Да тристагодишња династија, петстогодишња монархија неће направити ни најмањи покушај да се супротстави. Није било ниједног таквог пророка. Ниједан револуционар, ниједан од непријатеља активиравших бомбу или само извргавајући сатири, никада се није осмелио да предвиди тако нешто. Столећима стајати усправно – и срушити се за три дана? Чак за два: 1. марта нико још није ни предлагао Господару да се одрекне престола – 3. марта није се одрекао само Николај II, већ и цела династија”.

То је, наравно, било само споља – три дана. А метаисторијски темељ те грађевине познате у историји као царска Русија, већ је био толико истрошен, да је био довољан један мало снажнији ветар да се све сруши. Као код човека који има остеопорозу. И све се срушило.

Николај Берђајев је написао следеће: “Руском народу империјализам је туђ, у западном и буржоаском смислу речи, али је он покорно дао своју снагу за стварање империјализма, за који његово срце није било заинтересовано. Овде је скривена тајна руске историје и руске душе”.

А Алексеј Плешанов пише: “Присуство “империјалног инстинкта” код Руса је једна од највећих заблуда”. И даље: “”Царство” – то је најтачнија дефиниција руске самоспознаје, јер оно није повезано са глобалним амбицијама, већ са новозаветним “Царством Небеским””.

А у свом одговору на писмо једног верника, слично говори и протођакон Николај Поповић, свештеник у храму Нерукотвореног Спаса на Сетуњи (Москва), иначе учесник Великог отаџбинског рата: “Уважени Василиј. Увек ми је страшно да слушам када православни људи мисле не о духовном препороду Русије, већ о будућој империји. Русија је постала велика држава само захваљујући Цркви – Православље је објединило разједињена словенска племена у заједничку руску породицу. А за време Петра и Екатарине Цркву су подчинили држави, империјској идеологији и почело је рушење Православља. Зато се и десила револуција 1917. године, зато што се друштво удаљило од вере. Поновили смо грешку Византије – њена деградација је, такође, почела са могућношћу империје”.

Лекција је научена

Изгледа да је нова демократска Русија научила своју историјску лекцију, јер ново руско руководство децидирано одбија да иде империјским путем.

Председник Русије Владимир Путин је јасно и на недавном заседању “Валдајског клуба” у Сочију рекао да Русија не жели да постане империја:

“Ми се не спремамо да правимо некакве блокове и да улазимо у “размену удараца”. Немају основа тврдње да Русија покушава да поново створи некакву своју “империју”, да удари на суверенитет својих комшија. Русија не тражи за себе неко специјално, изузетно место у свету. Уважавајући интересе других, ми просто хоћемо да се наши интереси узимају у обзир и да се наша позиција, такође, уважава” (http://www.ntv.ru/novosti/1254634/).

Као што смо већ раније поменули, народ у руском друштву више није објекат који пасивно живи у складу са царским или комунистичким указима. Он је преко вишепартијског система укључен у доношење одлука, то јест његова политичка субјектност је значајно повећана.

Русија се изменила. Она данас следи позитивне либералне вредности које се тичу слободе људске личности у комбинацији са конзервативним вредностима које се односе на поштовање традиционалне породице и традиционалних религија (православље, ислам и будизам).

Идеал Свете Русије више није доминантан у руском друштву, али није ни одбачен. Он и даље постоји, али се никоме не намеће. Људи се слободно опредељују за начин живота којим желе да живе у границама вредности руске и евроазијске цивилизације.

Пешчани сат је поново преврнут. Русија живи даље.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *