Руски комунитаризам као социјално-економска алтернатива

11/01/2015

krsto_vozdvizenjsko_radno_bratstvo_smaller

natalija_kljajic2_smalltesic2_small Аутори: Наталија Кљајић, Горан Тешић

 

Увод

У последње време домаће, а посебно руске патриотске медије је преплавила критика либералног друштвеног строја са пратећим капиталистичким економским системом. Без обзира на степен озбиљности тих критика, једна ствар је константна, а то је скоро потпуно одсуство предлога алтернатива. При томе се у целу причу убацује и православље и тврди се да је оно некомпатибилно са капитализмом. А тамо где се, ипак, нуди алтернатива, поједини аутори, који се декларишу као православни мислиоци, ни мање ни више као алтернативу нуде стаљинизам или некакве верзије социјализма. Овај текст је управо због тог недостатка предлога алтернатива владајућем либерално-капиталистичком систему, посвећен једној од могућих, а то је руски комунитаризам, који ће овде бити размотрен у својој православној, као и у неким неправославним, али блиским хришћанству верзијама.

Комунитаризам

Комунитаризам је правац у филозофији који сматра да друштво формира индивидуалност (вредности, мисли и ставове) сваког појединачног човека, за разлику од либералног погледа који посматра друштво као обједињење независних личности, допуштајући да се индивидуа може развијати потпуно аутономно од друштва у коме живи и које га васпитава. Главни задатак комунитаризма је стремљење повратку идеалу братства, под новим називом – комунитарности или солидарности. Комунитарност, солидарност, заједништво у пракси значе фаворизовање принципа живљења у широј заједници са већом узајамном помоћи заснованој на заједничким животним начелима (углавном традиционалним), чиме се спречава подвојеност или атомизација друштва, као и отуђење као резултат те подвојености. У комунитаризму права заједнице су изнад права појединца. Ово је важно у контексту негативне појаве асоцијалног индивидуализима, то јест појаве појединаца или мањих група које у мањој или већој мери руше монолитност заједнице, уносећи у њега узнемирност и страх путем промоције индивидуалних моралних кодекса који се не слажу са моралним кодексом већине, чиме руше основе међусобног разумевања и стварају услове и за могући распад целе заједнице. Ову појаву познати социолог Петер Бергер назива “хипериндивидуализмом”.

Комунитарна идеја није нова у историји човечанства (Аристотел, Тома Аквински, Русо, Хегел, Грамши), само се сам назив – комунитаризам, релативно недавно појавио. Примери за комунитарност у најопштијем смислу су: српска задруга, руска општина и артељ, православно братство, Амишке заједнице, јеврејски кибуци, муслиманска општина…

У многим земљама света је било разних покушаја да се остваре комунитарни идеали, а ми ћемо се овде позабавати таквим покушајима у Русији коју многи сматрају правим расадником комунитаристичких идеја. Седамдесетих година 19-ог века у Русији настају на десетине комуна у којима људи покушавају да организују живот на другачијим, праведнијим и духовнијим основама него што је то било у свету у коме су живели.

Религија и економија

Што се тиче улоге религије у економским процесима, постоји тврдња која се, углавном, прихвата као истинита, а која је повезана са теоријом немачког социолога, економисте и политичара Макса Вебера да је протестантска етика одиграла велику улогу у развоју капитализма на Западу. Макс Вебер је ту теорију разрадио у својој књизи “Протестантска етика и дух капитализма”. У складу са овом теоријом, постоји уврежено мишљење да су капиталистичке државе у којима живи велики проценат протестаната богатије од других. Истом темом се бави и амерички социолог Лоренс Харисон у својој књизи “Јевреји, конфучијанци и протестанти”, где понавља тврдње Макса Вебера и додаје економски успешним државама и оне у којима живи велики проценат становника који исповедају јудаизам и конфучијанство. А шта је са православљем? Шта државама са већински православним становништвом смета да буду богате и да у њима влада социјална правда? Или богатство и социјална правда не могу да иду заједно?

Зар и протестанти нису номинални хришћани и зар и они не читају мање више исто Свето Писмо као и православци? За протестанте се каже да се код њих рад и стечено богатство сматрају признаком испуњавања Божијих заповести, а да се код православаца акценат ставља на добровољном сиромаштву и да су православци зато сиромашнији. Неће бити да је тако, а посебно не када се ради о добровољном сиромаштву. Тачно је да у Светом Писму постоји позив на одрицање од богатства и његово дељење онима који немају довољно, али погледајмо још неке чињенице.

Ево шта каже Свети владика Николај Велимировић у свом делу “Први закон Божији” поводом четврте Божије заповести – Шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу Богу:

“Сматрај свој рад као сарадњу Богу. Тако нећеш радити зло но добро.”

“Зато, ради и научи своју децу да раде. А кад радиш, не гледај у раду само добит, и корист, и успех. Него гледај у своме раду лепоту и насладу, коју рад пружа као рад. За једну столицу, коју столар направи, може добити десет динара, или педесет, или сто динара. Но лепота и наслада, коју један надахнут столар осећа при тесању, и стругању, и глачању, и склапању дрвета, не да се ничим исплатити. То је наслада слична наслади коју је Бог осетио при стварању света, при тесању, и стругању, и глачању, и склапању света. И сав Божји свет имао би своју одређену цену и могао би се исплатити, али лепота његова и наслада Божја при стварању света нема цене и не да се ничим исплатити.”

“Знај да понижаваш свој рад, кад мислиш само о својој материјалној користи од њега. Знај да се такав рад не да човеку; не иде му од руке; не доноси му очекиване користи. И дрво се срди на тебе и противи ти се, кад га не радиш из љубави него из користи. И земља ће те омрзнути, ако је ореш не мислећи о њеној лепоти но само о својој добити од ње. Гвожђе ће те опећи, вода ће те удавити, камен ће те згњечити, ако их с љубављу не гледаш, него у свему само видиш своје дукате и динаре.”

“А седми дан одмарај се.
Како да се одмараш? Гле, одмор је само код Бога и у Богу. Нигде више правог одмора нема у овоме свету. Јер ово је свет немира, као један вртлог.
Посвети седми дан искључиво Богу, и тако ћеш се уистини одморити и новом снагом запојити.
Седмога дана целога мисли о Богу, говори о Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Тако ћеш се у истини одморити и новом снагом запојити.”

Дакле, из ових речи Светог владике Николаја, јасно је да итекако треба радити и не само радити да би се зарадило, већ треба и волети свој посао. Зашто бисмо онда били хендикепирани у религиозно-економским релацијама у односу на протестанте? Нема ниједног разлога.

Са друге стране четврта Божија заповест свакако не значи да и шест радних дана не треба уопште да буду посвећени Богу. Наравно да требају, јер цео наш живот, укључујући и радно место, требају да буду одухотворени. Међутим, Александар Негров у свом есеју “Хришћанска духовност на радном месту” (“Филозофско-религиозне свеске”, Број 10, 2014) тврди да за многе хришћане разумевање личног призвања и духовности ретко прониче у пространство радног места, то јест ретко је срести хришћанина који о свом послу говори као о духовном искуству. То је погрешно, јер “Дух прониче све” (1 Кор. 2:10), па следствено томе хришћанин у духовном смислу не би требао суштински да одваја време које проводи на и ван радног места.

А ево шта каже један од највећих Отаца Цркве Свети Јован Златоуст:

“Није богатство зло, већ похлепа и среброљубље”.
“Не говори ми о богатима, већ о онима који робују богатству. Јов је био богат, али није служио Мамону”.

И Свети Јован Златоуст, наравно, сматра да богатство треба давати другима и користити га на добро.

А према Клименту Александријском, богатство само по себи није непремостива препрека ка спасењу под условом да то богатство не влада човеком, то јест да човек остане равнодушан према њему и да располаже са њим на добро других.

Према томе, није православље разлог зашто су државе са већински православним становништвом сиромашније од протестантских и зашто је у тим државама мање социјалне правде. Имамо религијски предуслов за велики и квалитетан рад, а то је четврта Божија заповест. Имамо тумачења Светих Отаца Цркве да није проблем у богатству, већ у односу према богатству. И имамо свеприсутан позив за поделу богатства или вишка богатства онима који немају довољно, као предуслов за благотворну делатност и милосрђе, то јест за стварање државе социјалне правде. Па шта је онда проблем? Проблем у недовољном придржавању православним вредностима.

Руска општина и артељ

ruska_opstina

У Русији наилазимо на две појаве које сежу у древна времена, а које су тесно повезане са комунитарношћу. То су руска општина и артељ.

Феномен руске општине је био, јесте и биће предмет истраживања бројних научника и политиколога. Тако на пример, Петар Смирнов, доктор филозофије и професор на катедри за теорију и историју социологије Санкт Петербуршког државног универзитета у свом есеју под насловом “Руска сеоска општина: порекло, основне функције и вредности”, објављеној у часопису “Credo New”, број 3, од 2014. године, разматра руску сеоску општину у светлу могућности изградње праведнијег друштва. Руска сеоска општина је имала тако велики утицај на формирање руског друштва, да се може говорити о својеврсној “сеоској цивилизацији”. Велики руски филозоф Николај Берђајев је чак тврдио да је стара Русија представљала “огромно мужицко царство”, јер је већина народа, сељака, мужика, живела у сеоским општинама. Руска општина води порекло из давних времена, то јест позната је још из знаменитог текста “Руска правда”, зборника правних норми Кијевске Русије. Основне функције руске сеоске општине су биле: материјално преживљавање, колонизација, заштита земље од евентуалних напада и управљање правним и домаћинским пословима, а основне вредности су биле самоуправљање (рукодовећа и представничка лица су бирана од стране саме општине) и социјална правда. Из руске сеоске цивилизације и њеног поимања хришћанства, изникле су такве појаве као што су богомољци, келејници, православни старци, страници (путници по Богомољама и светим местима), јуродиви и други. Власништво над земљом је било колективно, што је у ранијим временима имало своје предности, али се са развојем капитализма, показало недовољно ефективним. Руска сеоска општина је пролазила кроз различите фазе развоја и доста дуго се одржала, да би коначно вештачки била уништена за време стаљинске индустријализације.

Што се тиче руског артеља, по речима Виталија Аверјанова, члана “Изборског клуба”, она није само историјски феномен, већ и одраз националне метафизике, практично пројављивање односа руског човека према сарадњи, заједничком раду и животу. Артељ има корене у руској давнини, а Аверјанов га дефинише као добровољно другарско обједињење са приоритетом личног радног доприноса учесника, које је формирано ради заједничке делатности на начелима самоуправљања, солидарности и узајамне одговорности. Историјски руски артељ представља највредније искуство самоорганизације народа са унутрашњим суверенитетом. Артељ се може разумети као нека врста институционализоване, проширене српске мобе, при чему је постојало више врста артеља: синхрони (у сеоској општини у виду заједничког рада на земљи), привремени (сезонски), стални (ван сеоских општина у градовима, при фабрикама и заводима), колонизаторски (приликом пресељења целих сеоских општина или група сељака на ново место). Добростојећи, богатији артељи нису видели свој капитал у финансијској моћи, већ у развоју мајсторства, могућности да имају ученике и у продужењу и развоју вида делатности којом су се бавили, а што је филозофија предузетништва алтернативна капиталистичкој. Руски народ је волео и ценио артељ, јер он није био само радна јединица, већ је имао и морално значење. Међу сељацима смисао и патос артеља изазивали су блага осећања сродна религиозним. Према речима познатог “артељског баћке” из оног времена Н.В.Левицког, организатора земљорадничких удружења у Херсонској губернији, артељ је и васпитавао човека, а какав утисак је остављао на народ може се видети из тога да су неки који су слушали објашњења у вези са наменом артеља скидали капе и крстили се. На питање шта је то што је толико привлачило народ артељу, савремени руски мислилац Олег Платонов каже да су то били равноправност, праведно награђивање и другарска подршка, јер артељи нису били само радне, већ и друштвене организације.

Руски артељ је у себи носио архаичност и у организационом и у технолошком смислу, па је са јачањем капитализма почео да губи ефективност, због чега му је било тешко да преживи у новом окружењу. Пред њим су се отварала два пута: да са подршком државе и друштва добије цивилизованију форму, идући у корак са временом и користећи новије методе и технологије или да иде на уступке капиталистима. Без довољне подршке за прву варијанту, артељ је био принуђен да иде на уступке капиталистима и постепено је постао додатак капиталистичком предузетништву, при чему је губио своју ранију суштину.

Данас искуство руског артеља може да послужи као модел на коме треба радити и у теоретском и у практичном смислу, са циљем да послужи као реална алтернатива или као фактор који би повећао разноликост типова предузетништва у постојећем моделу.

А сада ћемо погледати конкретне примере руског комунитаризма, од којих прва два (батишћевска општина и општина Криница) нису у потпуности православна, али се заснивају на хришћанским основама и један сјајан чисто православни пример како је у пракси остварена православна заједница са применом православне економије (Крсто-воздвижењско радно братство).

Александар Енгелхарт и батишћевска општина

aleksandar_engelhart

Александар Николајевич Енгелхарт (1832-1893) је био руски артиљеријски официр и професор хемије који је основао знамениту сеоску општину (комуну) на свом имању у селу Батишћево у Смољенској губернији.

Како пише Ирина Гордејева у својој кињизи “Заборављени људи – Историја руског комунитарног покрета”, Александар Енгелхарт је 1871. године био послан из руске војске на своје имање у Батишћеву због “револуционарне пропаганде”. За неколико година је успео да подигне од раније запуштено имање у “домаћински Елдорадо”.

Имање је постало познато захваљујући његовим “Писмима са села” које је почео да објављује 1872. године. У својим писмима је описивао живот на селу и своје погледе на побољшање сеоске економије. Сматрао је да је главни разлог зашто руско село није довољно развијено тај што се образовани Руси не враћају на село, већ и после завршених школа остају у градовима, уместо да стечено знање примењују тамо где је најпотребније, а то је управо на селу. Тако је око 1877. године Енгелхарт дошао на идеју о “интелигентном” селу. У свом седмом (1879) и десетом (1881) писму Енглехарт је позвао образоване људе да се врате на село. Тако је започео његов социјални експеримент стварања домаћинстава заснованих на другим начелима од постојећих.

Први који се одазвао његовом позиву је био један руски официр, херој заузимања Ташкента, који је дошао да живи и учи на Енгелхартовом имању. Током времена број оних који су се заинтересовали Енгелхартовом идејом је бивао све већи и на имању је било све више људи. Говори се о томе да је 70 или 79 људи (55 мушкараца и 24 жене) било на имању и да је 14 од њих добило потврде да умеју одлично да раде. При томе у тај број нису урачунати многи који су привремено боравили у Батишћеву на неколико дана или недеља и потом га напуштали.

Многи који су живели на Енгелхартовом имању и који су научили да раде сеоске послове, после су сами одвојено започињали живот на селу или су чак покушавали да оснују сличне сеоске општине. Прву такву земљорадничку колонију основао је З. С. Сичугов у засеоку Краснаја Глинка у Уфимској губернији. Међутим, та насеобина није дуго опстала, то јест постојала је око 2 године, од августа 1878. до пролећа 1880. године.

Иначе, на Енглехартовом имању се живело просто, сељачки. Младе људе који су радили на његовом имању звали су “танконоги”. Према једном извору то је било зато што је први практикант на имању имао веома танке ноге. По другом извору то је било зато што су руски сељаци танке ноге сматрали као знак интелигентних људи. А по трећем извору то је било зато што су људи који су тамо живели и радили имали уске панталоне.

Неки су то што је Александар Енглехарт радио повезивали са револуционарним и социјалистичким покретима, али из писама и текстова које је сам Енглехарт писао 70-их и 80-их година може се извести закључак да његов друштвени идеал није имао револуционарни карактер. Он је пред сеоску интелигенцију стављао чисто културне задатке. При томе је осуђивао не само револуционарне методе, већ и револуционарни начин мишљења. Међу људима који су живели и радили на његовом имању било је и оних из Петрограда и међу њима је нарочито било јако изражено револуционарно расположење. Енгелхарт их је сматрао људима поквареним политиком и није веровао да они могу да се баве конструктивном пословима.

1884. године Енглехарт је обуставио свој социјални експеримент услед незадовољства његовим резултатима и усредсредио се на научне проблеме сеоске економије.

Општина Криница

Општина Криница је био јединствен социјално-економски експеримент комунитарног типа који је трајао дуго времена.

Оснивач општине Криница је била група интелектуалаца народњака. Они су 1886. године на челу са Виктором Јеропкином, Н. Н. Коганом, З. С. Сичуговим и А. А. Сичуговом купили комад земље недалеко од места Геленџик, јужно од Новоросијска, на југу Русије, на обали Црног мора.

Криница је била организована као земљорадничка општина. Оснивачи општине су претходно већ имали искуства у прављењу сличних насеобина, а неки од њих су прошли кроз “лабораторију сеоске економије” Александра Енгелхарта о коме сам већ писао на овом интернет дневнику. Општина Криница је постојала до краја 20-тих година 20-ог века. 1929. године општина је претворена у колхоз “Знамя марксизма” (“Знамење марксизма”), што се може сматрати престанком њеног постојања у облику у каквом је до тада, углавном, постојала.

А ко је био Виктор Васиљевич Јеропкин? Виктор Јеропкин (1850-1908) је био бивши студент Московског универзитета. Држао је трговину књигама из које је снабдевао сеоске школе, шаљући и забрањена издања. У свом стану је организовао скупове сеоских учитеља. Касније је са пословним партнером Мазингом основао у Москви столарску радионицу и фабрику средстава за учење, а које је радила на социјалним принципима. Потом напушта Москву и на другим местима се бави оснивањем предузећа која су радила на сличним социјалним основама. Упознаје се и са великим руским писцем Лавом Толстојем и постаје следбеник његових анархо-религиозних идеја. 1890. године се сели у Пензу где је био директор фабрике која је производила папир за писање. Још касније се преселио у Петоград где је и умро.

Криничани нису били задовољни са постојећим социјално-политичким уређењем Русије и хтели су да направе праведније форме живљења, да развију правилне међуљудске односе, нормалне услове за живот и васпитање деце. Хтели су да живе тако да нико не буде експлоатисан, без приватне својине, са пуном равноправношћу свих, са обавезним личним радом сваког члана заједнице.

Криничани су одрицали своју припадност толстојевцима иако су му 1910. године подигли споменик, а за време грађанског рата у Русији се спојили са једном толстојевском општином.

У општини су се одржавали молитвени скупови, где се на почетку читало Јеванђеље, затим певале црквене песме, а на крају читали радови религиозних философа, као што је на пример Владимир Соловјов. Такође се изучавала и философија Буде, Конфучија и других. При томе се и много дискутовало, понекад до дубоко у ноћ. Криничани су стремили идеалу стварања бољих социјалних форми на религиозним начелима. Просечан број насељеника у Криници је био 30, али је ученика, то јест практиканата који су се интересовали за кринички експеримент било и до 200. Криничани су издавали и своје штампане материјале међу којима су биле криничке новине, годишњи извештаји и дневници чланова општине. Криница је имала и своју библиотеку и архиву.

Николај Непљујев и Крсто-воздвижењско радно братство

nikolaj_nepljujev

Општи подаци

У историји Русије и света стоји једна невероватна фигура – фигура Николаја Николајевича Непљујева. Николај Непљујев (1851-1908) је био Рус, рођен у старој аристократској породици. Како је био из добростојеће породице од детињства имао је све услове за квалитетан развој, што је он и искористио. Ишао је у одличне школе, завршио факултет. Добио је и посао у дипломатској служби. Од детињства је био васпитаван у православном духу и постао је искрено верујући човек. И када је његов живот кренуо даље у правцу дипломатског живота, у њему се нешто преломило. Напустио је Минхен где је у то време радио као димпломата и вратио се у Русију. Одлучио је да посвети свој живот највећој од свих идеја у историји човечанства – идеји стварања друштва које би било блиско идеалима Царства Божијег на земљи.

Непљујев је сматрао да је Русија хришћанска држава, чији главни пут развоја треба да буде мирно, еволуционо кретање од капитализма ка хришћанском друштву, које би се заснивало на начелима љубави.

Прво је завршио Петровску сеоско-домаћинску академију, а затим је почео свој нови живот у једном мањем месту у данашњој Украјини, где је и рођен, у Јанпољу у Черниговској губернији. Уз помоћ мајке и сестре основао је школу за сиромашну сеоску децу. У почетку је у школи било 10-оро деце. Он је био предавач и васпитач. Учио је и васпитавао децу у чистом хришћанском духу. Касније се број деце повећао и то је омогућило оснивање 2 школе, једне за дечаке, а друге за девојчице.

Као следећи корак, Николај Непљујев је основао Крсто-воздвижењско радно братство као православно братство комунитарног типа. За тај свој револуционарни подухват на духовном пољу, као узоран православни хришћанин, добио је благослов од уваженог старца Варнаве Гетсиманског из Троицко-Сергијеве лавре.

Од свог новца Непљујев је купио земљу и почело се са градњом објеката. Уз одређене потешкоће успео је да добије све званичне црквене и државне дозволе за оснивање братства. Имао је подршку неких високих свештеника Руске Православне Цркве. Братство је указом руског цара Александра Трећег добило и статус правног лица.

Крсто-воздвижењско радно братство је имало свој устав са чврстим хришћанским правилима живота. У братству је владала одговарајућа хијерахија. Одлуке су се доносиле у Думи братства, а на челу Думе као њен председник био је сам Непљујев.

У братство су могле да уђу и породице и појединци, који су, наравно, поштовали устав братства. Породице су живеле у већим кућама-комунама, у великим собама, а појединци су живели по неколико њих у једној већој соби. Свака породица се бавила одређеном врстом делатности. Једни су били учитељи, други пекари, трећи су правили млеко и тако даље. Свака породица је носила име одређеног свеца.

Братство је током времена купило и земљу (коју је од свог великог капитала купио сам Непљујев за братство) и мање фабрике где се радило на братским, кооперативним, а не на капиталистичким принципима. Људи су радили на пољима, фармама, у радионицама, у баштама и шумама. Дошло се дотле да је братство касније имало и своју сопствену телефонску централу, електричну станицу, као и један од првих америчких трактора. Братство је купило и велику шуму у Пермској губернији где је отворило своју фабрику за прераду дрвета.

Чланови братства су се називали међусобно браћом и сестрама. Сва имовина братства, осим личних предмета, била је заједничка.

Важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и да се развија и после Непљујевљеве смрти 1909. године. У јесен 1920. године, у братству је живело 639 људи. Читаво једно село!

Када је почео Први светски рат 77 чланова братства је отишло да се бори на фронт за Русију. Неколико њих је погинуло.

Крсто-воздвижењско радно братсво су подржавали Фјодор Достојевски, Лав Толстој, отац Сергеј Булгаков, отац Павле Флоренски, Владимир Соловјев, неки припадници руске аристократије и многе познате јавне личности ван Русије.

Непљујев је био и велики борац за светски мир. Одржавао је везе и са другим конфесијама, али његова припадност и верност православљу никада није била доведена у питање.

Ипак, и поред подршке, било је и оних који нису баш подржавали рад братства. Међу њима је било и свештеника, као и других јавних личности. Такође, такве условно речено утопистичке идеје нису увек наилазиле на разумевање и међу обичним људима, сељацима.

Када су бољшевици дошли на власт братство је покушало да се уклопи у нови систем са циљем да настави да постоји. Дистанцирали су се од политике и тражили су заштиту нових власти. Променили су име у Прву украјинску совјетску комуну. Чак је председник бољшевика у Украјини Х. Раковски предао писано наређење црвено-армејским командантима 12-те армије да чувају имовину братства. Али, ипак, на жалост, 1925. године совјетска власт је распустила братство при чему је прогањала вође братства, ухапсила свештенике и срушила храм.

Николај Непљујев је имао идеју да се широм Русије организује много оваквих братстава и да на крају цела Русија буде устројена по овом принципу. Он је успео да оствари реалну хришћанску утопију у историји која би, вероватно, још дуго наставила да постоји да се није десила Октобарска револуција и да братство није угашено силом. Веома важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и после његове смрти, а што је велика ствар јер многи покушаји стварања комуна у свету током историје су пропадали када би се покретач комуне повукао или умро. Значи, није немогуће створити систем који је праведан и неексплоататорски. За то је потребно да са једне стране постоји добра и јака воља и подршка некога ко има моћ (држава) или новац (богат човек), а који би организовао овакав начин живота, а са друге стране добровољност људи који би почели да живе на братски, то јест комунитарни начин. Према томе, добровољност да се живи другачије је кључан принцип. Слободна воља људи да се иде ка добру је решење. То је сасвим различито од система у коме је комуна без Бога силом наметана људима у комунизму.

На почетку једне од књига које је написао, Непљујев помиње и Србију, јер је био у њој ради проучавања традиционалне српске задруге. Он се топло обраћа Србима као својој браћи. Иначе, његове књиге су давно биле преведене и на српски језик.

Слава великом хришћанину практичару који је показао пут за остваривање правог хришћанског социјалног идеала на земљи Николају Николајевићу Непљујеву!

А ево сада подробнијег описа функционисања Крсто-воздвижењског радног братства.

Економски и духовни поредак Братства

“Није богат онај који поседује иметак и чува га, него онај који га дели. Жртва, а не поседовање нас усрећује.” (Св. Климент Александријски)

Јединственост Непљујева је у томе што је овај дивни човек у себи сјединио великог хришћанског мисионара и дубоког социјалног мислиоца. Личност, сличну Непљујеву, руска философија више није створила.

Сам Непљујев квалификује Братство као “продуктивну и корисну братску задругу која у себи сједињује све облике милосрђа у виду самопомоћи.” Међутим, ова безусловно тачна формула захтева дешифровање.

Говорећи о циљу који је имао стварајући Братство, Непљујев каже: “Главни циљ Братства – остварити Хришћанство у неупоредиво већој мери од оног у животном окружењу, успоставити односе и рад на основи јединствене хришћанске братске љубави.”

Тo показује да сврха Братства није ни производна, чак ни социјална, већ верска. Непљујев формулише рад у Хришћанском Радном Братству као рад где радна снага и њени економски резултати нису крајњи циљ, нити могу бити самодовољна вредност, већ крајњи циљ рада треба да буде на духовну корист и славу братске љубави.

Међутим, рад је, како по посвећеном времену, тако и по уложеном напору, водећа линија у људском животу. И због задатка остварења хришћанске љубави у овом суровом свету, братске љубави, немогуће је бити равнодушан према томе како ће бити организован рад и какви ће бити друштвено-производни односи међу члановима Братства.

Ако су ти односи нехришћански, онда није потребно говорити о “примени хришћанства у много већем степену”. Насупрот томе, усклађивање сфере рада са хришћанским духом и традицијом постаје солидна основа за раст братске љубави. Схватајући то, Непљујев је дао примарне вредности у организацији радних односа у Братству.

Шта је заиста хришћанска основа рада?

Оцењујући реалност, Непљујев је писао: “Што сам више живео и упознавао живот, више сам био убеђен да велика већина људи не зна или не жели ни да мисли, ни да осећа, нити да живи хришћански. Што сам више волео и разумевао вечну истину воље Божије, то сам се мање мирио са тим да животно окружење није у сагласју са њом… Свакодневно су се за мене умножавали докази да се не бавим ученицима Христа Спаситеља, већ са људима који су Га систематски варали својим менталитетом и склоностима, својим начином живота и успостављањем међусобних односа.”

Пре свега, овај нехришћански “начин живота” је изражен у индивидуалном начину производње заснованом на приватном власништву. Према Непљујеву, да би се решила ова ситуација, потребно је позвати се на искуство првих хришћана. Он пише: “Нисам имао шта да размишљам о облику живота, који би највише одговарао схватању вере и разумевању живота хришћанског верника. Свети Апостоли… су нас научили томе на примеру братских заједница, том јединственом облику друштвеног поретка, у потпуности примереном братској љубави.”

Године 1893-ће, цар Александар III одобрава Устав Крсто-Воздвижењског Братства. То је била велика победа Непљујева, јер је Устав касније био усвојен од стране Синода и Черниговског архиепископа Антонија (Соколова) и давао је јаку правну заштиту од снага које су желеле да униште Братство.

У Уставу су, поред циљева и задатака Братства, идентификоване и његове организационе основе. На пример, сви чланови Братства су подељени на пуноправну браћу (они су братска Скупштина, која решава основна питања живота Братства), хранитељску браћу (који су потпуно равноправни у расподели дохотка, али не могу да учествују у избору и формирању начина живота Братства) и чланови-сарадници (они живе изван Братства и помажу му финансијски или на неки други начин). Касније се развио још један тип – посвећених чланова, који су пролазили пробни период (од једне године) да би били примљени у Братство.

Осим тога, у Уставу је био договорен редослед финансијских и правних питања, која су у великој мери одређивала друштвену климу Братства.

По мишљењу Непљујева, постизању главног циља – узрастању у духовном животу – доприноси чињеница да се приход свих чланова Братства, без обзира на њихов положај или професију, распоређује подједнако. При ступању у Братство сва лична имовина се предаје на коришћење целој заједници. Целокупна имовина Братства се сматрала колективном и само у случају укидања Братства сва средства су равномерно распоређена између пуноправних чланова.

У Братству је сваком члану обезбеђена бесплатна храна, медицинска помоћ, стан, образовање и нега у старости. Приватна потрошња (одећа и сл.) је ограничена на 100-150 рубаља годишње. Непљујев је говорио за идеал Братства – то је завет “уредне, здраве и елегантне једноставности”. Ипак, сваки брат је имао право да слободно напусти Братство да би започео нови живот “у свету”, добијајући са свог личног рачуна оно што је зарадио.

За руковођење привредом Скупштина бира Економски савет. У њему могу да учествују сва браћа. Рад Економског савета је у складу са проценама које је одобрила Скупштина.

Принципи организовања рада и живота у Братству су органски комбиновани. Сва Браћа су подељена у породице, другим речима, локалне комуне, обједињене на професионалном принципу. У једној Породици су живела и неожењена и ожењена браћа (и њихове породице). Свака породица је добила засебну зграду у којој су неожењени живели у великим заједничким просторијама, док су породицама биле обезбеђене одвојене собе. Свака породица има заједничку трпезу, локално забавиште, бира свог “старешину”.

Да би се нагласила верска оријентација Братства, она су носила имена православних светитеља. До 1907-ме Братство је имало 10 породица.

Ово су неке од њих:

Николаја Чудотворца – учитељи
Андреја Првозваног – припрема за живот у Братству (Фарма)
Јована Богослова – породице које се баве административним дужностима
Св. Александре – артељ-перионица веша
Богородичина – женска кројачка задруга

Описани организациони и правни принципи у животу Братства су константно поштовани, иако је било више покушаја да се мењају. Посебно је била преиспитивана одлука о подједнакој расподели дохотка. Предлагано је усмеравање Породица на “самоодрживост” са диференцијацијом прихода (у то време су у Русији учитељи зарађивали десет пута више од праља). Међутим, Непљујев се томе оштро успротивио. Сматрао је да ће се кроз такву “перестројку” изгубити суштински циљ Братства, где ће се рад свести само на животни просперитет, а не на рад у име Царства Небеског.

Осим чланова Братства, на имању су радили и најамни радници. Они су обично радили за време жетве и њихов број није прелазио број радника Братства. За најамне раднике је био изграђен конак и исплаћивана им је надница. Непријатељи су Непљујева критиковали због чињенице да најамним радницима није обезбедио извесне посебне услове. На то је Непљујев одговарао да је Братство спремно да свакога “раширених руку” прими у своје чланство. Али локални сељаци (они су, углавном, били најамни радници) нису желели живот у Братству, већ сасвим нешто друго – акумулирати богатства, “изаћи међу људе”, постати кулак или чиновник. Због тога се Братство, као по правилу, бројно увећавало дипломцима Непљујевљевих школа, у којима су ученици добијали огромну моралну енергију.

Да ли је економија Братства била ефикасна? Непљујев је 1903-ће писао: “Немогуће је рећи да је Радно Братство безусловно корисно у материјалном смислу. Оно свакако није корисно са становишта личних интереса. Али је свакако корисно за огромну већину човечанства у односу на опасности, несигурности и катастрофе поражених у борби за живот. Наравно да није корисно за мањину победника у борби за опстанак и богатих по наследству, миљеника фортуне.”

Овде Непљујев не говори о економској добити (она у првом периоду постојања Братства није ни постојала), већ о социјалној ефикасности Братства. Таква поставка проблема открива Непљујева као дубоког мислиоца који савршено схвата истински смисао друштвене и привредне активности.

Године 1901. Непљујев је потписао уговор у коме је на име Братства пренео 16435 хектара земље са шумама, зградама и фабрикама. Од тог времена економија Братства је почела да остварује добит. Братство наставља да се шири: 1901. – 79 људи, 1905. – 195 људи, 1907. – 291 човек, а ако се узму у обзир ученици у школама, око 500 људи.

После смрти Непљујева економски развој Братства је и даље био у успону. На Националном пољопривредном сајму 1911-те имање Братства је добило златну медаљу. Између 1912-те и 1913-те актива Радног Братства прелази вредност 2 милиона рубаља. Новинар, који је 1922-ге посетио Воздвижењску комуну, био је запрепашћен оним што је видео: највиши ниво пољопривреде, сопствену електрану, огроман воћњак са најбољим сортама воћа, циглану, телефонску централу, велелепно организован комплекс за узгој животиња, као и две пољопривредне и једна припремна школа. Аутор је записао: “Сваком, ко је иоле упознат са пољопривредом, треба да буде очигледно јасно, да оваквих сеоских пољопривредних колектива нема, не само у Черниговској области, већ ни у целој Русији.”

Духовно устројство Братства је задивљујуће

Будући и сам дубоко религиозан, Непљујев као основу организације Братства поставља хришћанску љубав и оданост Православљу. Он у Воздвиженску гради леп храм. У Братство уводи јутарње и вечерње молитве, богослужење недељом и на велике православне празнике, повлачење у Велики пост, проучавање Писма.

Морални ниво Братства карактерише само једна чињеница: у целој историји Братства није било ни једног случаја крађе (чак и више – ни једног кривичног дела).

Ово је први део разраде теме о руском комунтаризму који је по својој суштини потпуно сагласан са економском философијом Пјотра Савицког и класичних евроазијаца. У овој философији и њеној синтези са теоријом Владике Николаја Велимировића о средњем путу у модерне задруге “Евроазијска Србија” види економски и морални препород. Ризница знања нашег сељака је богатија од знања белосветских експерата. Српски сељак пропада, не зато што је необразован и неспособан, већ зато што иза њега не стоји ДРЖАВА.

Потребно је указати на огромне размере Непљујева као социјалног мислиоца. Његово име треба да заузме место достојно највећих руских умова. Непљујев није само мислилац-теоретичар, већ пророк који је упутио вапај руском друштву у покушају да га приведе покајању. У то време његов глас није послушан. Али сада, после свих невоља које је Русија преживела, ми боље схватамо смисао његовог апела.

Непљујев није био само мислилац који је изнео низ оригиналних идеја. Он је изградио складну и довршену социјалну философију. У њој је могуће видети неколико нивоа:

– На највишем нивоу се идентификују циљеви и општи закони социјалног живота.
– На средњем нивоу се формулишу руководећи принципи на којима се заснива достизање циљева.
– Коначно, на нижем нивоу налазимо поредак конкретних идеја, често неочекиваних, али увек дубоко промишљених.

То и није толико чудно, будући да се те идеје нису јављале само ради лепе приче, већ као конкретна решења, уткана у живот Радног Братства. И проучавајући основне поставке, трудимо се да не пропустимо сву ту архитектуру непљујевске мисли.

О религиозној основи социјалног живота

Непљујев је првенствено религиозни мислилац. То произилази из поставке да је Господ установио заповест за сваког човека – да живи хришћански. Међутим, посматрајући свакодневни живот, Непљујев је видео нешто сасвим другачије. Писао је: “Што сам више живео и упознавао живот, све више сам био уверен да већина људи не уме или не жели ни да мисли, ни осећа, нити живи хришћански. Што сам више волео и схватао вечну истину правде Божије воље, све мање сам био способан да се мирим са оним што није било са њом у сагласју у животу око мене… Свакога дана су се за мене умножавали докази тога, да имам посла, не са ученицима Христа, већ са људима који Га систематски мењају свом структуром свог ума и својих симпатија, начином живота и установљеним узајамним односима.” При том је Непљујев јасно видео: не само да појединац не поштује заповести, већ и цео народ, као социјални организам, не живи хришћански. Ово се показује као крајње суштинско, јер Христос нам је проповедао братски, општински живот, који даје могућност сваком члану друштва да се уздиже на путу ка хришћанском савршенству. И обрнуто, “пажљиво… живот свој лични, породични, делатни, социјални и политички ни у чему не усаглашавати са нашом вером и тим, што говоримо у молитвама и на богослужењима нашим.”

Непљујев се може назвати и “хришћанским социјалистом”. Мада то јесте по смислу, сам Непљујев никада није користио те термине. Видимо да је он био добро упућен, како у значење тог термина у западној традицији, тако и у негативан утисак који он може произвести у Русији. Сво богатство Непљујевљеве мисли се заснива на томе да открије шта значи “живети по вери”. Он, ипак, скромно примећује да је тај програм чак врло непотпуно изложен у његовим делима.

Врховни закон хришћанског откровења

У делима Непљујева је безброј пута формулисан Врховни завет (или закон) хришћанског откровења “врховна заповест о љубави према ближњем у светлу љубави према Богу свим умом својим”. Другим речима, хришћанска љубав је главна у хришћанству. Непљујев пише: “Љубав и јесте врховни закон вечне истине и правде Божје, врховни завет Божјег Откровења, врховни завет хришћанског морала.” Управо је љубав средство уз чију помоћ се решавају, наизглед, непремостиве разлике између појединца и друштва, између богатих и сиромашних, између слободе и заједнице. “Бог је љубав” – безброј пута понавља у својим списима Непљујев. За самог Непљујева је љубав главни садржај његовог живота. “Ви знате каква је за мене светиња љубав, знате да је она за мене и ваздух, и светлост, и живот.” Љубав као Врховни закон хришћанског откровења прожима читав свет Непљујева. О том закону он мисли много и допуњава га мислима које конкретизују његов садржај.

Љубав, разум и осећања

Године 1896-те Непљујев пише чланак “Хришћанска хармонија духа”, која је озбиљно заинтересовала психологе и философе и била преведена на неколико европских језика. У том чланку он у потпуности истражује однос између љубави и других сила људске душе, пре свега разума и осећања (под овим се подразумева духовна сфера човека). Непљујев долази до закључка да је најхармоничнији однос када су снаге у овом поретку: 1. љубав, 2. разум, 3. осећања. Он изводи закон: “разум потчињен љубави, мора да влада осећањима”, или другачије: “Алтруизам, потчињен љубави према Богу, мора владати над егоизмом”.

Истинска је само формула 1+2+3. Међутим, потребно је присуство све три компоненете – губитак било које од њих, чак ни због највећег приоритета, осиромашује нас и доводи до нарушавања Божје замисли о човеку. Хармонија се нарушава када су приоритети изобличени, када на прво место долази разум или, чак, осећања.

У светлу врховног закона хришћанског откровења не треба да нас изненађује првенство љубави. Ипак треба напоменути да следећи приоритет припада разуму. “Вера захтева од нас да разумно организујемо добро у свом животу” – писао је Непљујев. И заиста, љубав је веома крхка ствар у нашем палом свету који покушава да је уништи. Стога, да би се сачувале нежне клице љубави, неопходно је разумно устројство живота.

Одвајање од зла

Један од најважнијих принципа разумног односа према организацији добра је одвајање од зла и злих. Непљујев инсистира на том принципу, јер “свој живот је немогуће ставити на располагање Богу, не изолујући се од зла и злих”. Сам Творац наступа у складу са принципом одвајања: “Дело Божје – то је обнова јединства света. Јединство света и јесте хришћански идеал (…) Тај идеал може бити остварен у пуној мери само у Царству Божијем, у дому Оца Небеског, у потпуној изолацији од зла и злих.” Чињеница је да је немогуће сваког преваспитати и укључити у сферу љубави, јер Бог је сваком подарио слободу, а у том смислу – и слободу да се одупиру љубави и остану “представници зла”. И да се не упропасти све, не постоји други излаз, осим одвајања од таквих људи.

У животу Братства овај принцип одвајања од зла се понекад чинио превише строг. Чланови Братства су мало контактирали са околним мештанима, што је често изазивало критику са стране. Међутим, Непљујев се плашио лошег утицаја околине на развој привреде Братства. Потребно је рећи да ови страхови нису били неосновани.

Дисциплина љубави

Љубав, страх и похлепа. Један од најважнијих појмова које је увео Непљујев је “дисциплина љубави”. Он пише: “За мене је барометар дисциплине љубави, пре свега то, колико човек осећа потребу личног сједињења у братској љубави и свесно потчињава своју вољу, не другом човеку, нити вољи другог човека, већ управо захтевима љубави, оваплоћењу стварног братства у животу.”

Другим речима, дисциплина љубави је када човек слободно и свесно жртвује своје интересе ради добробити заједнице. Управо је то Непљујев тражио од своје браће и то је сматрао приоритетом у животу Крстовоздвижењског Братства. Ту је “изграђено тако мирно јединство у братској љубави, при чему је било могуће остварити миран живот, посвећен стваралаштву, у коме се чврст поредак заснива на дисциплини љубави према Богу и братству, без потребе за грубим мерама његовог спровођења”.

Дисциплину љубави Непљујев сматра једином конструктивном социјалном силом. Овде је потребно обратити пажњу на једну од најзначајнијих идеја Непљујева. Он истиче само три силе, које су способне да покрену људе у друштвеној арени – љубав, страх и похлепа. Прва од њих, љубав, на чудесан начин решава све социјалне проблеме. Само она, на суштински начин, решава проблем синтезе индивидуалне слободе човека и неопходности да буде члан друштва.

“Човечанство страсно жуди за слободом и не жели да схвати – пише Непљујев – да никаква слобода није могућа без дисциплине љубави; када из љубави према добру и ближњима и при светлости те љубави ка добру не жели да чини зло, тиме постајући способно да ужива у неограниченој слободи, не злоупотребљавајући је.” Али, ако љубави нема, живот је заробљен другим двема силама.

“Тамо где не постоји права истинска унутрашња, добровољна и чврста дисциплина – дисциплина љубави – тамо је могућа само спољашња дисциплина, принудна, крхка: дисциплина страха, када се не ради то што је превише опасно урадити, и дисциплина личног интереса, када се не ради то што није исплативо… Друга – заснована је на праву приватне својине.” Генерализација велике силе: један од два главна мотива за негативно деловање људи (страх, сила) имају тоталитарни режими, а други (похлепа) – капитализам.

Социјализам, заједница

Однос Непљујева према социјализму је био негативан (о чему сведочи, на пример В.И. Егземпларски), јер је тај атеистички социјализам, у то време, претио да постане државни. Непљујев примећује: “без дисциплине љубави, једином гаранцијом личне слободе јавља се имовина, и државни социјализам, ако га икада спроведе социјална револуција, био би најгори од свих облика ропства, које је икада човечанство искусило.” Међутим, о хришћанском социјализму, чак и у његовом европском облику, односи се са великим поштовањем.

Са револуционарним покретом се Непљујев упознао непосредно: 1905-те године становници околних села покушали су да опљачкају имање Братства. То искуство га је навело на пророчанство: “У овим околностима, снажно сам убеђен да је социјална револуција неизбежна у блиској будућности.” Непљујевљев суд о сеоским заједницама је веома комплексан. С једне стране, он је против урушавања заједнице, јер је она једини гарант свим осиромашеним сељацима. Међутим, из другог угла Непљујев види недостатке тренутног стања заједнице: у њој се изгубило истинско заједништво, престала је бити тесно повезана економска и духовна породица. “Живот у недрима те заједнице представља прави духовни и економски хаос… У том паклу живе као у колевци, привикнувши и сматрајући то стање нормалним, неизбежном судбином, заиста не сматрајући тај пакао за пакао”… И додаје: “…ништа не преувеличавам.”

Сверуско Радно Братство

Непљујев је сматрао да Русији ништа добро неће донети ни револуција, нити подршка општина у њиховом тадашњем облику. Он види трећи пут оживљавања Русије – кроз заједништво другог типа, наиме – кроз Радна Братства. Амбициозни пројекат изградње Сверуског Радног Братства, којим се бавио пред крај живота, као и покушај да се организују Братства у Кијеву (1906) и Петрограду (1907) су доживели неуспех. Без обзира на то, овај пројекат заслужује пажљиво проучавање.

Предложено је стварање мреже Братстава по целој Русији, где би се као модел користило Крстовоздвижењско Братство. Међутим, у том предлогу се не ради о слепом копирању. Непљујев је претпостављао да филијале Братског Савеза не могу бити само агротехничке: оне се морају организовати у школама, на универзитетима, задругама; а чланови братстава би требали бити сви слојеви друштва: сељаци, радници, племство, научници, свештенство.

Непљујев је Сверуском Братству придавао огроман значај. В.И. Егземпларски пише да је Непљујев “у предложеном начину реорганизације живота видео потпуну супротност од тактике социјализма.” По његовом мишљењу, успех пројекта зависи од тога колико ће га подржати сви слојеви друштва: горњи и доњи слојеви, држава и Црква, јавни и приватни капитал.

А потребно је да га подрже сви, ако су Хришћани. Битно је напоменути да се овде не ради о потпуном преласку на “хришћански социјализам”. Не, Сверуско Братство мора бити најбољи део друштва, највише посвећен, највише оденут у хришћанску љубав. А остали – нека остану у оквирима старог система – али да схвате да је Сверуско Братство авангарда друштва и да га у потпуности подрже.

“Несистемски карактер милосрђа”

Једна од оригиналних идеја Непљујева је била негација “несистемског карактера милосрђа”, под којим подразумева милостињу и милосрђе, посебно прилагођене за задовољавање материјалних потреба сиромашних. Он је писао: “Ми не сматрамо да је корисно чинити добро околном становништву, поклањајући им на коришћење земљу, стоку, оруђа и општу имовину Братства, јер би то, са наше стране, било управо несистемски, не живот на начелима добра и милосрђа под принудом, који ми не саосећамо, из кога смо и прешли у истинско братство.”

Напоменимо главну идеју Непљујева: милостиња без “братске истине” је бескорисна. Идеја је била толико храбра да је изазвала жестоку критику савременог хришћанског друштва. Непљујева су осуђивали за недостатак хришћанског милосрђа, позивали да буде “као сви остали”. Но, он се није слагао са својим опонентима.

Да ли је био у праву? Наравно, у томе да је братски живот у заједници својине (имовине) изнад обичне милостиње и милосрђа. У томе се идеја Непљујева подудара са мишљењем великог учитеља Цркве, Св. Јована Златоустог, који је и поред величања принципа милостиње, врховним начином хришћанског живота сматрао рану Јерусалимску заједницу.

Међутим, по овом питању је строгост Непљујева била погрешна. Чињеница је да су локални сељаци, који имају традиционалну, а не сазнајну побожност, имали јасну свест о милосрђу, али не и о братству. Непљујев им је заправо рекао: или дођите у наше братство или живите како хоћете. Тражио је од њих превише велики скок.

Тиме може да се објасни потпуни неуспех привлачења локалних сељака у братство. Иако је “несистемско милосрђе” несавршено, оно би дало могућност сељацима да се окрену Братству, а у будућности и да осете висину његовог устројства. Давање милостиње уздиже душу онога који даје, тј. доводи му нову браћу. Непљујев није искористио ту прилику.

Школе као извор потенцијала Братства

Непљујев је нашао други, врло ефикасан начин да попуни редове Братства. У Радно Братство су ступали углавном дипломци пољопривредних школа, које је Непљујев организовао. У њима су се, осим стручних предмета, училе основе православља, и што је најважније – активан рад на васпитању ученика у спознаји живота по хришћанској вери. По завршетку школе, пред младим људима од 16-17 година је био избор – или “ићи у свет” или ступити у Братство. Скоро половина је бирала прву опцију. Они који су приступали Братству, већ у школи су били припремљени за успешан живот у њему. За живот у братској заједници људе треба васпитати од самог детињства – то је дубока идеја Непљујева, која није имала само практичан успех, већ и велику теоријску вредност.

Критика савременог руског друштва. “Пророчанства” Непљујева

Непљујев је дао сву своју енергију Братству, али је истовремено пажљиво пратио савремено друштво, схватао је његове недостатке и без страха је о њима говорио. Главни грех друштва он види у томе што оно на речима исповеда Христа, а не следи Његове заповести. Он није пребацивао кривицу неком одређеном. “Кривица је свих нас, без изузетка” – писао је. И поседници, и интелигенција и власт, и обични народ, и свештенство. По мишљењу Непљујева, овакав начин размишљања друштва “постаје национални злочин, за који ћемо неизбежно добити заслужену казну… ако се не покајемо и створимо плодове достојне покајања”. То је још једно пророчанство Непљујева, које се збило ускоро, у периоду бољшевичке власти. Зато је он Црквеном Сабору 1906-те предлагао, не црквене реформе, већ покајање, које је требало да доведе до “светог дела разумног опоравка радног и друштвеног живота”. Али, то је био глас вапијућег у пустињи.

Још једно пророчанство Непљујева се остварује. Он је писао: “Морамо схватити да никакве делимичне реформе у области друштвеног живота неће помоћи, док ми потпуно не одбацимо антихришћанско, антибратско тло капитализма, са својом неизбежном економском борбом за мирно тло хришћанског братског јединства”. Сада видимо како се тај антихришћански карактер капитализма испољава отворено и дрско.

Ево два документарна филма о Крсто-воздвижењском радном братству:

Братство любви

Братство в наших сердцах

Савремени комунитаризам

Комунитарне идеје нису престале да живе и да се оваплоћавају ни у новој Русији. Опет се појављују људи који мотивисани прошлошћу или вођени сопственим концепцијама покушавају у пракси да остваре идеале братстава и праведности. Ево три конкретна примера.

Свето-Алексејевска пустиња

Свето-Алексејевска пустиња је православни манастир-општина у селу Новоалексејевка Переславског рејона у Јарославској области. Старешина општине је раније свештеник Алексеј, а сада јеромонах Петар (Василенко). Крајем 19. века на том месту је постојао Фјодоровски женски манастир. 1891. године се почело са изградњом цркве посвећене Алексију човеку Божијем, која је завршена и освећена 1903. године. По доласку комуниста на власт, црква је покрадена и скоро уништена. Почетком 90-тих година прошлог века свештеник Алексеј Василенко и његова жена, матушка Људмила, сада монахиња Февронија, су почели обнављање, да би 1992. године пустиња била поново отворена као Православна Обитељ – Братство Милосрђа. Данас у Свето-Алексејевској пустињи живи око 400 људи. При манастиру-општини постоји сопствено газдинство (свињска и млечна фарма, плантажа кромпира, трактори), библиотека, музеј са бројним колекцијама (таксидермичка, ентомолошка, палеонтолошка, минеролошка, археолошка, нумизматичка и друге), прихватилиште за више од 200 деце, православна класична гимназија и кадетски корпус. Од 2012. године Свето-Алексејевска пустиња је добила статус Архијерејског манастирског подворја. Један од духовних и практичних узора људима у Свето-Алексејевској пустињи је и Николај Непљујев о коме смо већ писали у овом тексту. Живот и рад у Свето-Алексејевској пустињи се заснивају на добровољности и на одрицању од гордости и индивидуалности, што представља и главни проблем у ширењу идеје и праксе општинског хришћанског живота.

Ево два документарна филма о Свето-Алексејевској пустињи:

Св.Алексеевская пустынь. Православная энциклопедия.

Свято-Алексеевская пустынь

Сеоска кооператива “Васкрсење”

arhimandrit_tihon_sevkunov

У Михајловском рејону, Рјазанске области, постоји село Слободка. Становници села су до распада Совјетског Савеза радили на оближњем колхозу “Восход” (“Излазак сунца”). Колхоз се бавио пољопривредним пословима и производњом прехрамбених производа и радио је прилично добро, међутим, крајем 90-тих година прошлог века, са распадом Совјетског Савеза, услед промена које су се десиле, почео је да опада, да би се током времена ситуација до те мере погоршала да су радници практично остали без механизације, осим једног трактора, број стоке се драстично смањио, недостајало је семена за сетву, а на врата је почела да куца и глад. Посла скоро више да није ни било, људи су почели да очајавају и да се одају алкохолу, изгубили су радне навике. Тражили су помоћ од власти, куцали на многа врата, али помоћи није било. Када су практично изгубљене све наде, сељаци су се обратили за помоћ монасима који су живели на осам километара од њиховог села у манастиру који је био подворје московског Сретењског манастира, а чији је старешина Архимандрит Тихон (Шевкунов). Отац Тихон и монаси су прихватили да помогну сељацима из Слободке. Уложили су новац, али циљ није био профит, већ да из осећаја састрадања помогну без личне користи. При томе је постављен један услов, а то је послушност, дисциплина и престанак са пороцима, пре свега алкохолизмом. Кроз врло кратко време, новоформирано сеоско газдинство, кооператива је почела да се опоравља. Производња је почела да расте, људи су почели да примају плату, у почетку мање, а касније све више. Породице су полако почеле и да обнављају своја лична имања, у селу су почела да се рађају деца. Монаси су радили заједно са сељацима и кроз рад су почеле да се стварају и духовне везе, то јест сељаци су почели духовно да се образују. Пословни успеси су се полако повећавали, да би 2014. године кооператива “Васкрсење” заузимала прво место у рејону по производњи млека, а била међу троје најбољих по производњи житарица.

Преображенско братство

Преображенско братство из Москве је удружење православних хришћана, које већ 25 година ради на обнављању општинског живота. Њихова делатност нема толико везе са економијом, колико са развојем братског живота у општини у условима мегалополиса. Један од узора Преображенском братству је и Николај Непљујев и његово Крсто-воздвижењско радно братство. Основни правци рада братства су: општина и братство, мисија и катехизација, Црква и друштво, молитва и Богослужење, новомученици и исповедници, деца и омладина, добротворни рад и милосрђе, духовно образовање и аскетика. Братство организује саборе, конференције и округле столове. Ево видео записа са прославе 25-годишњице братства:

Званични сајт братства:

Преображенско братство

Закључак

У овом тексту смо покушали да укажемо на праве руске изворе православног и уопште хришћанског приступа социјалном и економском животу.

Као што смо већ рекли, главни предуслов за фомирање хришћанске комунитарне алтернативе је слободна човекова воља да се чистог срца крене другим путем у односу на постојеће. И да још једном поновимо речи Николаја Непљујева у вези са економским животом његовог Крсто-воздвижењског радног братства: “На жалост, морам да признам да Радно братство у вези са материјалним односима безусловно није погодно за богате и далеко није безусловно погодно за сиромашне. Само при високом духовном развоју и решености да се живи по вери и да се гради добро дело радног братства, оно је безусловно погодно како за богате, тако и за сиромашне”.

Дакле, вера је у основи свега, почев од “малих” ствари до социјално-економског преображаја света.

One thought on “Руски комунитаризам као социјално-економска алтернатива

  1. Бранимирх

    Хвала Богу, ове 2015. године, обнавља се комунитарна задруга и у Србији.
    Главни носиоц идеје и покрета је Шоле Лазаревић а цела ствар се организује уз помоћ интернет радија “Рециклажа”. http://reciklaza.net/
    Придружите се, помажимо се међусобно.

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *