Савремена (непозната) Русија

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Велика већина грађана Србије има погрешну представу о савременој Русији, која је делом резултат пропагандног извештавања и про-западних и про-руских медија, а делом историјских и савремених митова. Текст који следи се односи на реалну Русију, а не замишљену са било чије стране, и на Русију у којој живе реални, а не људи каквим их неко замишља да јесу или какви би по нечијем мишљењу требали да буду.

Два погледа на савремену Русију

Генерално гледано постоје два приступа савременој Русији и оба су екстремна и погрешна.

Први је да је Русија земља у којој влада диктатура и да економски бољу Русију чине само Москва и Санкт Петербург као највећи градови где људи добро живе и где има много бахатих богаташа, а да је све остало јад и беда. Овај приступ у већој или мањој мери форсирају про-западни медији. Такође, одређену улогу овде играју и застарале информације из 90-тих година прошлог века.

Други је да је Русија православна империја у којој живе православни Руси, дубоки верници и да је таква Русија свемоћна и да предњачи испред свих осталих у свету. Овај поглед на Русију продукује већина патриотских медија, а прихвата га популација фрустрирана српским националним поразима, која сатисфакцију тражи у пренадуваној моћи Русије, која се за њих, огледа у позитивним садржајима на интернету (слике верских објеката и историјских споменика, фотографије руских јавних личности, графички радови са пригодним порукама и слично), одушевљавањем руским наоружањем и личношћу Владимира Путина. Овде треба рећи да је популарност руског председника у последње време у овој популацији почела у извесној мери да опада због неувођења руске војске на југо-исток Украјине.

Истини за вољу, постоји и трећа група, која има уравнотежен приступ, али она је најмања.

Шта је, дакле, савремена Русија?

Савремена Русија је секуларна држава, а не теократска (православна), што значи да власт не припада свештеницима Руске Православне Цркве, већ лаицима изабраним на изборима. Савремена Русија, такође, није централистичка империја са доминионима, већ федеративна република председничког типа која нема територијалне претензије ка другим државама. Важна ствар је да је прави назив Русије – Росијска Федерација. Ипак, у даљем тексту ћемо користити реч Русија, Руска Федерација због тога што се та реч традиционално користи у Србији, али скрећемо пажњу да име државе о којој овде говоримо игра важну улогу у разумевању њеног унутрашњег уређења. Реч “росијска” у називу државе одражава концепт вишенационалности, што је записано и у руском Уставу. У трећем члану, прве главе руског Устава се каже: “Носилац суверенитета и јединствени извор власти у Росијској Федерацији је њен многонационални народ.” Дакле, реч “росијски”, “росијанин” има правни, обједињавајући карактер и односи се управо на ово – многонационални народ, што значи да су сви грађани Русије – росијани, а поједине нације унутар јединственог росијског супер-етноса су Руси, Украјинци, Татари, Чечени, Дагестанци, Ујгури, Бурјати и многи други. При томе, ниједан од ових народа нема преимућство над другим народима, то јест сви грађани Русије са росијским држављанством су једнаки пред законом.

Такође, Русија није диктатура где се власт налази у рукама појединца, диктатора, већ је на снази нормалан систем са поделом на законодавну, судску и извршну власт. Сви органи власти у Русији су изабрани на вишестраначким изборима.

За даље откривање стварне Русије користићемо неке резултате истраживања најеминентније руске социолошко-аналитичке институције ВЦИОМ – Сверуског центра за изучавање јавног мњења, која је регистрована као отворено акционарско друштво са стопроцентним државним капиталом. А конкретан извор података је студија Леонтија Бизова, водећег научног сарадника Института социологије Руске Академије Наука, који је, уједно, и руководилац Аналитичког одељења ВЦИОМ.

Анкета 1

Резултати одговора на питање – “Ко сам ја” (јануар 2009):

58,2% – грађанин Русије
16,1% – житељ свог региона, града, села (Сибирац, Московљанин и тако даље)
19,8% – указали су на своју националност (Рус, Украјинац и тако даље)
9,5% – совјетски човек
6,0% – професија (учитељ, чистач дворишта и тако даље)
1,9% – определили су се по вери (православац, муслиман)
1,8% – грађанин света
1,3% – Европљанин

Анкета 2

Представа грађана Русија о идеји која може да обједини друштво (2008):

– Идеја уједињења народа Русије са циљем њеног препорода као велике државе: 42,4%
– Идеја правне државе: 24,7%
– Идеја обједињавања народа за решење глобалних проблема који стоје пред човечанством: 16,2%
– Идеја зближавања са Западом, улазак Русије у опште-европски дом: 4,8%
– Повратак ка социјалистичким вредностима и идеалима: 11,2%
– Идеја обједињавања свих словенских народа: 12,1%
– Идеја величине, националне посебности, особене историјске мисије руског народа: 5,9%
– Идеја личне слободе, да су важнији лични интереса од интереса државе: 3,2%
– Идеја очишћења друштва кроз православну веру: 5,4%
– Идеја супротстављања Западу: 5,8%

Анкета 3

Какав је ваш однос према многонационалном карактеру Росијске државе (извор: Институт социологије РАН, 2008)

– Русија мора да буде држава Руса: 10,9%
– Русија је многонационална земља, али Руси који су већина морају да имају више права, зато што на њима лежи основна одговорност за судбину земље: 29,5%
– Русија је општа кућа за многе народе, који утичу једни на друге. Све народи треба да имају једнака права и нико не треба да има предност: 50,8%
– Тешко ми је да одговорим: 8,8%

Анкета 4

У априлу 2008. године 72% грађана Русије определили су се као православни, а 13% као неверујући. За време последњег периода постојања СССР-а проценат верујућих није био већи од 10-11%. Очигледно је да је проценат оних који се декларишу као верујући у великој мери порастао у односу на период за време СССР-а, али како показују нека специјална истраживања посвећена проблемима савременој религиозности у Русији, у обичном животу ти људи се воде практично истим мотивацијама као и неверујући људи. Међутим и релиогиозно сазнање великог дела грађана Русије који себе сматрају православцима је веома еклектично. По подацима ВЦИОМ-а из 2007. године вера у Бога се схвата:

– Као сујеверје: 17,7%
– Као вера у вишу силу: 14,7%
– Као вера у судбину: 35%
– У загробни живот верује свега 6,9%

Око 8% грађана Русије верује у хороскоп, око 6% у врачање, 4,6% у НЛО.

Анкета 5

Однос према ауторитаризму и демократији:

– За тврду руку која ће да успостави ред, чак иако при томе треба да се ограничене неке слободе: 55%
– Слобода речи, политичког избора и слично су оно од чега се не треба одрицати ни под којим условима: 37,6%

Анкета 6

Однос грађана Русије према западњаштву и самобитности:

– За самостални пут развоја Русије, који је различит од западног: 72,7%
– За улазак Русије у заједницу западних земаља: 17,8%

Анкета 7

Однос грађана Русије према индивидуализму и колективизму:

– Лични интереси су главни за човека и не треба их ограничавати ради друштва: 52,9%
– Људи треба да ограничавају своје личне интересе у име интереса државе и друштва: 31,4%

Овде је занимљиво напоменути да индивидуалисти преовладавају у Русији без обзира на раст патриотског расположења и повратак идеолошким поставкама у корист државности.

Стварна Русија

Из ових анкета, а и из личног искуства писца овог текста, може се извести закључак да је Русија нормална држава у оквирима цивилизацијског правца у коме се креће данашњи свет са отклоном ка привржености својој историјској самобитности, али не и дубљем поштовању сопствене традицији. Овде је важно напоменути да иако је просечан грађанин Русије довољно либералан, његова либералност је мања него либералност просечног западњака. Заправо, просечан грађанин Русије је, иако то, можда, звучи помало противречно – либерално-конзервативан, то јест он је интуитивно, а не свесно идеолошки конзервативан, а живи у складу са меким либералним вредностима. То конкретно, на пример, значи да просечан грађанин Русије не подржава пропагирање хомосексуализма и једнополних бракова, али се и не одриче класичних савремених навика као што су куповина и потрага за јефтинијим производима, туризам, модно одевање и слично.

Такође, иако неки политичари говоре о склоности грађана Русије ка колективизму, а што се узима као пример по чему се Русија разликује од Запада, сва истраживања показују да то није тачно, то јест да је индивидуализам превладао. Шта више, за препород традиционалног, патријархалног начина живота, многодетних породица и руског колективизма (руска општина, артељ) не постоје значајни социјални носиоци. Савремена генерација грађана Русије, који су у основи представници градског универзалног, унификованог начина живота је веома далеко од неких дубљих руских корена.

Просечан грађанин Русије данас је заузет послом и бригом како да себи направи живот удобним. Млађа и средња генерација су у великој мери окренути грађењем својих пословних каријера. Многи од њих захваљујући економском напретку Русије имају довољно новца, кога често користе за путовања ван граница Русије. По мишљењу аутора овог текста, јасан знак економског напретка и повећања животног стандарда и куповне моћи грађана Русије је повећање броја туристичких агенција, која се сада могу видети и у мањим градовима, што значи да се више не живи добро само у Москви и Санкт Петербургу, већ и у унутрашњости.

Може се поставити питање одакле потиче овај еклектични либерално-конзерватини начин живота савремене Русије? Да ли је власт одговорна за њега? Са једне стране јесте јер у економији спроводи либерални модел са свим својим и добрим (конкуренција, предузетништво) и лошим (стварање мега концерна и социјалне разлике) странама, док у социјалној сфери јавно иступа и охрабрује конзеравативније моделе живљења, као што су јачање породице, одбијање да се следи Западни социјални екстремизам оличен у пропаганди хомосексуализма и једнополних бракова и слично. Неки овај начин живота оцењују као “кашу”, то јест мешавину ствари које не иду заједно и, при томе, говоре о одсуству чисте идеологије у руском друштву. Аутор текста се не слаже са овом оценом, јер поред владе постоји и друга страна у Русији, а то је – народ. Према руском политикологу Дмитрију Фурману, та идеолошка “каша” није лична каша Владимира Путина, већ “каша колективне свести” грађана Русије, која потпуно задовољава већину руског друштва. У складу са овом, у великој мери, тачном оценом поставља се питање зашто би идеологија савремене Русије уопште морала да буде чиста? Зар Денг Ксиао Пинг није рекао да није битно које је боје мачка, већ да је важно да лови мишеве. Ако је велика већина грађана Русије задовољна владавином тандема Путин-Медведев, а јесте, јер се то потврђује на изборима, зашто онда та условно речено “каша”-идеологија не би била и нова идеологија савремене Русије. И зашто би било ко добронамеран, а посебно ван граница Русије, а посебно у Србији, а посебно из патриотског блока који се све време позива на савез са Русијом, имао било шта против ове чињенице. Ако је већини грађана Русије добро у Путиновој и Медведевљевој “каши”, поштено је, људски и савезнички поштовати њихов избор.

Русија има свој историјски пут и она не треба да буде отаџбина само делу својих грађана, а свакако не мањем делу својих грађана, а све друге да одбаци. Русија треба да буде, јесте и биће отаџбина за све своје грађане који је воле и који поштују њене законе, а то значи и за дубоке православне вернике и за декларативне православце и за муслимане и за атеисте и за будисте и за либерале и за конзервативце…

Русија треба да буде привлачна за широке слојеве становништва како у самој Русији, тако и за људе ван ње и она то данас и јесте.

Појам Свете Русије и утицај РПЦ на грађане

У Србији се у патриотском блоку релативно често помиње Света Русија. Постоји могућност да и око овог појма постоје нејасноће, па је зато најбоље послушати речи руског патријарха Кирила, које је недавно изговорио на празновању Преподобног Сергија Радоњешког: “Када говоримо “Света Русија”, на шта мислимо? Неки сматрају да је то само мит, некаква идеја која је била у нашем народу у средњем веку. Други покушавају да нађу оваплоћење Свете Русије у овом или оном историјском периоду, говорећи: ето то је била Света Русија. Али, ни једно, ни друго није тачно. Света Русија није мит и Света Русија није историјска реалност. Света Русија је оно што називамо метареалношћу, оно што је иза граница људске реалности. Али, ако употребљавамо реч “реалност”, значи да то што се налази иза граница, има однос према нашем свакодневном животу. И постаје јасно да је Света Русија – неумрли духовно-морални идеал нашег народа, а израз тог идеала, његова доминанта је светост.”

Из ових речи руског патријарха је све јасно. Следеће питање које се поставља је који и колики део савременог руског друштва прихвата идеал Свете Русије као водиљу у свом животу. Одговор на ово питање лежи у Анкети 2, а то значи да се ради о мањем језгру оцрковљених људи, чији је проценат низак. Руска Православна Црква је присутна у руском друштву, има своју социјалну доктрину и програм и веома се труди да врати грађане Русије вери. У томе има успеха, али се не ради о широким масама које су прихватиле истински хришћански начин живота. За тако велике духовне промене је потребно дуже време и велики труд.

Закључак

У поменутој студији Леонтија Бизова се сматра да савремена Русија не иде ни чисто либералним, ни чисто конзервативним путем, већ да се ради о неоконзервативном идеолошком консензусу, који, уопштено говорећи, признаје следеће вредности:

– Комбинацију демократског устројства политичког система, где су веома важне индивидуалне слободе, као на пример слобода избора професије, плате, пресељења, путовања ван земље, слобода информисања и политичких погледа, са елементарним поретком. У оквиру ове парадигме спада и неприкосновеност личног живота у који не треба да се мешају ни држава ни друштво.

– Комбинација тржишне економије, посебно на њеном “микро” нивоу, са повећаном улогом државе која треба да има социјални карактер.

– Комбинација у већој мери прозападних вредности у обичном животу (идеал је потрошачко друштво западног типа) и жестокој, непоколебљивој спољашњој политици, која обезбеђује национално достојанство грађана.

– Одбацивање револуционарног насиља у корист постепених реформи.

Са горе наведеним неоконзервативним вредностима се у просеку саглашава више од 80% грађана Русије.

Из овог консензуса отпадају најрадикалније расположени комунисти и националисти разних усмерења, а, такође, и мањи, али најрадикалнији део либерала, који и заговарају своје револуције.

Дакле, Русија се определила за дуге стабилне периоде развоја са постепеним реформама без радикалних експеримената и заокрета. Тиме се избегава социјално раздраживање народних маса, које би могло да доведе до потреса унутар земље, а који су се показали фаталним током руске историје. Врх руске државе, који се огледа у двојцу Путин-Медведев, чврсто је на овом путу и неће са њега скренути. Њих двојица, а посебно Владимир Путин, су и поштоваоци великог руског државног радника Петра Столипина. Владимир Путин је и лично био укључен у пројекат прављења споменика Столипину, за који је дао и свој новац, а који је постављен и откривен 27. децембра 2012. године, на тргу Слободне Русије недалеко од Белог дома. Владимир Путин је у једном свом јавном наступу и цитирао Столипинове речи: “Дајте држави 20 година унутрашњег и спољашњег мира и нећете препознати садашњу Русију.”

За крај овог текста ћу цитирати још једну познату изреку Петра Столипина који је рекао: “Њима требају велики потреси, нама треба Велика Русија”.

Зато оставимо Русију на миру да бисмо показали да смо јој савезници и да би постала Велика Русија.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *