Шта Србија добија од Нато пакта

dalibor_skoric2_small Пише: Далибор Шкорић

 

Део 1: Шта можемо очекивати од Нато-а?

poljska u nato paktuДа небисмо нагађали одговор на питање из наслова, погледајмо пример једне од земаља-Пољске, преко података из њихових извора не толико познатим код нас.

Пољска

Све инвестиције Нато-а у Пољској обухватају 8 инвестиционих пакета које се састоје од 129 задатака, тврди званични извор „Бироа националне безбедности Пољске“. Пољска је завршила преко 75% задатака до сад. Овде спадају:

1. 7 аеродрома, 5 база са горивом и две морске базе.
2. Системи противваздушне одбране NATINADS (NATO Integrated Air and Missile Defence), 3 објекта ( ракетни системи ).
3. Изградња система за размену података по стандардима Нато-а.
4. Шест радарских пунктова далеког домета типа BACKBON.
5. Објекат командовања ваздушном одбраном у Кракову ( југ Пољске )
6. „Центар за обуку удружених снага JFTC“ у граду Бидгошч ( централна Пољска ).
7. Морски систем везе и командовања са ратним бродовима на мору и у морским базама.
8. Команда батаљона везе Нато у Бидгошчу. [1]

Нато је у Пољској највише инвестирао у аеродроме, а сматра се да има доста тајних објеката. У Пољску стижу нове технологије које остају непознате чак и фирмама које учествују у изградњи. Изграђено је неколико десетина објеката који треба да штите „стратешке тачке“. У питању су грађевински радови за места за стационирање војске као и за смештање опреме за везу, електронике, горива и авиона. Нато је направио посебан програм за Пољску – НИСП захваљујући којем пољске фирме могу да учествују у сваком тендеру који прогласи Нато, уз услов да влада мора да препоручи фирму која хоће да учествује у тендеру. Други услов је апсолутно чување тајности. Прецизније о тајним пројектима не жели да говори заменик министра одбране Беата Очкович. [2]

Незванично се зна да се у тајном програму ради о електронском снабдевању најновијих далекосежних радара који се налазе при источној граници. Ту су и морски систем везе и изградња команде ваздухопловне одбране у Кракову. Трају радови на седам војних аеродрома. Пољска је до сад потрошила на Нато чланарину 239 милиона евра а на реализацију пројеката 250 милиона евра. Нато је из својих сефова дао 375 милиона евра. О овоме говори Богуслав Вијатик директор инвестиционог одељења Нато-а. [2]

Пољаци у Нато мисијама

Средоземно море ( реакција на напад 9/11 ). Одбрана ваздушног простора Литваније, Летоније и Естоније од тренутка њиховог уласка у Нато до 2004. године ( превенција интервенције Руске Федерације ). Афганистан од 2001до 2014. Косово-одржавање мира, стварање KSF-косовских безбедносних снага…

Поред наведених званичних Нато података, постоји и податак Григорија Тишченка заменика директора Центра евроатлантских и одбрамбених истраживања Руског института стратешких истраживања ( РИСИ ) а то је да је пољска војска директно укључена у рат у Украјини присуством својих официра, тенкова и авиона. [3]

Тајни затвори

У Пољској је досад пронађено више тајних затвора ЦИА где су боравиле особе које је Америка сумњичила за тероризам. Ово је потврдио бивши председник Александар Квашњевски у интервјуу за Газету Виборчу водећи пољски лист да су он и тадашњи премијер Лешек Милер пристали на ову врсту сарадње с Американцима. Један од ухапшених је био Халид Шејк Мухамед један од осумњичених за 9/11. Током боравка у тајном америчком затвору у месту Стари Кјејкути био је мучен 180 пута.

„Црначка политика“ или добија ли Пољска за узврат америчку заштиту

Radoslav Sikorski poljski ministarТајно је снимљен телефонски разговор актуелног министра спољњих послова Радослава Сикорског са бившим министром финансија Ростовским, који су објавили сви медији, у којем коментаришу догађаје у Украјини. Министар Сикорски каже саговорнику:

„Знаш да пољско – амерички савез ништа не вреди. Он је штетан јер ствара у Пољској лажно осећање безбедности…Направићемо конфликт с Русијом, Немцима, мислићемо да је све супер…Наивчине, комплетне наивчине…Проблем у Пољској је што имамо плитак понос и самооцену…То је тако црначки, црначки…“ [4]
До сличног закључка о бесмисленом произвођењу непријатеља, могао је да дође и свако ко је гледао 3. маја прославу пољског Дана уставности у Варшави-дана када је Пољска 1791. добила устав.. Пољски председник Коморовски одржао је говор о неопходности обезбеђивања земље од могуће руске агресије и тиме направио од лепог националног празника пропагандни Нато скуп. Подсетио је на догађај из историје када су Пољаци објавили „детронизацију“ руског цара Николаја Првог који се прогласио за пољског владара. Порука говора је била јасна: они ( Руси ) су увек више-мање исти, јуче претња од руског цара, данас од председника, зато се Пољска мора заштитити уз помоћ Нато-а.
Треба имати у виду да су ово ставови неких пољских политичара а не целог народа али да они и обликују преовлађујуће мишљење у друштву о овим питањима.

Шта Нато планира у Европи? „Превенција руске агресије“.

Погледајмо превод дела садржаја званичног документа Америчког конгреса из 2014. године „Превенција руске агресије“.[5]

(Цео текст доступан: http://ekcs.rs/dokumenti/Russian_Aggression_Prevention_Act_of_2014.pdf )
103. Проширена подршка Пољској и балтичким земљама.
104. Убрзавање европских и Нато радова на одбрамбеним ракетама.
105. Оснаживање америчко-немачке кооперације на глобалним и европским сигурносним питањима.
203. Додатне санкције у случају повећане агресијеод стране Руске Федерације према Украјини или другим државама.
204. Ограничавање руског приступа америчким нафтним и гасним технологијама.
205. Дипломатске мере према Руској Федерацији.
206. Подршка руским демократским и организацијама цивилног друштва.
301. Војна помоћ Украјини.
302. Размена обавештајних података Конгреса са Украјином
303. Највиши „не-Нато савезник“ статус за Украјину, Грузију и Молдавију.
304. Проширене обуке снага безбедности, операције помоћи и одбране са кључним не-Нато државама.
306. Енергетска независност Европе и Евроазије.
308. Подршка демократији, организацијама цивилног друштва у земљама бившег Совјетског Савеза.
309. Проширено емитовање пропагандног програма у земљама бившег Совјетског Савеза ( преко Гласа Америке и других медија финансираних од стране Америке, са улагањима од по 7.5 милиона долара годишње до 2017. године, како пише даље у тексту )

Шта Нато ради у Србији?

Ради ИПАП ( Индивидуални акциони план партнерства ). [6] У Србији народ је за Русију у већини, тако је увек било и биће. Власт игра двоструку игру, званично иде ка ЕУ а незванично и ка Нато-у, јер су политичке „елите“ у Србији постављене од стране Америке и ЕУ и нису представници воље народа којим владају. Од стране Запада српска власт је добила дозволу да прими председника Русије 2014. године, али је после потписан ИПАП. Први догађај има психолошки значај и умирио је велики део народа, други има правну тежину и довео је Србију једном ногом у НАТО. Вешто изведено. У тексту ИПАП-а српска власт се обавезала на следеће:

Да је приступање Европској унији за Србију стратешки спољнополитички циљ (тачка 1.2.2). Да ће реформисати своју војску под покровитељством Нато пакта ( тачка 2.2 ). Да ће основати центар за обуку отворен за Нато ( тачка 2.4.4 ) Да ће трговати оружјем и опремом са Натоом( тачка 2.5 ). Да ће надлежна министарства направити свеобухватну пропагандну Нато кампању, преко штампаних и електронских медија, организацијом трибина и округлих столова, подршком институцијама и невладиним организацијама.( тачка 3.1 ) Да ће донети закон и подзаконске акте о чувању тајних података Нато-а ( тачка 4 )

Као што видимо пут у ЕУ и у Нато нису два независна процеса, како нам говоре, већ је то један процес, јер Нато у документима са својим партнерима захтева настојање на учлањењу у ЕУ. Поред тога захтева скоро све што се може захтевати и од чланова. Од битних ствари у будућности остаје још само смештање тешког наоружања. Ово је вероватно максимум сарадње без формалног чланства а више од сваког очекивања за земљу која је с Нато пактом ратовала.
Не заборавимо да се све наведено зове војна неутралност, овако она за сада изгледа у пракси.

Шта можемо закључити из наведеног плана америчког конгреса, догађања у Пољској и нашег споразума ИПАП?

Кад Нато уђе у земљу он има јавне и тајне пројекте. Нато у Пољској гради прави бедем ка истоку. Све активности имају једну мету – Русију. Седам аеродрома, пет база са горивом, две морске базе, шест радарских пунктова на истоку земље, три локације са ракетним системима, центар за војну обуку…И ово су само званични подаци.

Уласком у Нато Србија би трајно изгубила Русију као историјског савезника у рату и миру, јер као што видимо по плану америчког конгреса Нато активности у Европи имају један циљ-борбу против Русије. Српска власт се потписивањем ИПАП-а више него недвосмислено сврстала на Нато страну у његовом једином настојању у овом делу света – спречавању подизања Русије.

“Nic nie warty!”

Да ли се добија нешто за узврат оваквим уступцима? Да ли ступање у пакт са свим оним што он тражи у пракси на крају ( не у теорији и пре почетка ) нешто вреди за државу? Немојмо нагађати ни слушати шта Нато каже. Питајмо некога ко је прошао то што се нама нуди, на пример министра иностраних послова Пољске, Радослава Сикорског. Ако неко зна он би требало да зна након 16 година у Нато-у. Министар у приватном разговору каже:

“Nic nie warty! ( Ништа не вреди! ) Он је штетан јер ствара лажно осећање безбедности…Наивчине, комплетне наивчине…Проблем је у нашем плитком поносу и самооцени.“ [4]

 

Део 2: Шта сада имамо од Нато-а?

slika 3 za drugu polovinu tekstaЖуте панталоне и црвене главе

„Шта ће ти та јакна у сред лета“, питам колегу из бивше фирме из сектора за маркетинг, који данима долази у зимској јакни, био је јул. Огдовара, са осмехом: „Ма пусти, чим је скинем тресем се од хладноће. Имам леукемију.“…Ја у шоку, гледам. Човек је скоро увек насмејан, шаљивџија иначе, али сад се није шалио. Бавио се падобранством раније. Био је мобилисан на караулу Кошаре где је преко панцира добио пушчани метак са уранијумским пуњењем у леђа. Прича даље и показује жуте војничке панталоне: „Видиш ове панталоне, скинуо сам их као трофеј са заробљеног САС-овца“. Ја: „САС?…Британски, тамо?“ …“Ма да, заробили смо их неколико…И сви су Шкоти…С оним ружним, црвеним главама“. Ја збуњен. Шта ће у пушкама метци с уранијумским пуњењем? Шта ће Шкоти, с ружним, црвеним главама на Косову? Био сам пун дивљења како је овај човек носио своју судбину.

“Department”

Весели колега је наставио да шири добру атмосферу. На врата рачуноводства у којем је радило неколико девојака је залепио папир с натписом “United Chicken Department“ што је изазвало смех код свих. После неког времена причао сам с једном колегиницом, из „chicken department-a“, девојка од око 30 година, у једном тренутку, онако успут, рече: „Знаш ја не могу да имам децу, имам тумор на мозгу, на хипофизи. Нисам рекла родитељима, не знам како би то поднели“. Тајац је овај пут трајао нешто дуже.

„Само да што пре умрем“

Отишао сам из фирме и почео да радим приватно. Договарао сам се са другом, сувласником да прву смену у локалу са опремом за видео надзор покријем ја, а, другу његов дотадашњи радник. Није се јављао неколико недеља, питам шта је било. Каже пусти, овај мој је надрљао, вратио му се тумор. Испоставило се да је момак који је требало да ради ( тридесет и нешто година ) имао тумор на мозгу који му је уклоњен. Ту операцију су му радили док је био свестан, при чему је давао знаке кад осети нешто. После неколико година струшио се на степеницама, и сав се изломио, јер је тумор опет нарастао и нешто притиснуо на мозгу. После неких годину дана поновног лечења сместили су га у старачки дом, заједно с мајком. Обоје су били у колицима. Мој друг му је раније предложио да иду негде да поједу пицу и попију нешто. Болесни колега га је позвао телефоном и рекао „можемо негде да одемо да попијемо ту пицу“, јер више очигледно није владао својим говором. На речи да му чува место у фирми кад изађе, болесни колега је одговорио: „Нема наде за овакве као ја. Само да што пре умрем.“ Умро је после неколико дана. Мајци нису рекли, јер су очекивали да ће и она умрети од друге болести, и умрла је после два дана не сазнавиши за смрт сина.

Два послератна друга

Имам два друга из разреда из средње школе. Обојица су добила лимфом-тумор лимфне жлезде, са размаком од неколико година. Будући близак с једним од њих испратио сам део његових испитивања. Не треба да постоје хорор филмови, постоје онколошке и хематолошке клинике, то је довољно. Прво су га снимали ултразвуком, пред групом студената којима је послужио као практични модел за учење. Уследило је скенирање, на приватној клиници јер у болницама не раде скенери или је заказивање за шест месеци унапред. Ово је његовој породици извадило последње паре из џепа. После операције уследила су додатна испитивања две недеље у болници. Снимали су лимфне чворове. Такође вади се и коштана срж, из карлице да би се видело да није захваћена болешћу. Ово му је радио млади приправник, специјалном иглом и шприцем,толико невешто да је морао да му два пута буши кост. Да је било право полустано мрцварење видело се по томе што му је горњи део дебеле зимске пиџаме био потпуно мокар од зноја кад је изашао из болничке ординације. Дошао сам тада код њега у посету у болницу, био је напет, намучен и неиспаван од сталних прегледа, лошег спавања и раних визита. На једном кревету лежи стари свештеник који не може да устане од неке болести крви. На кревету поред лежи младић у тренерци који је дошао из унутрашњости да прими хемиотерапију. У крилу држи лавор, у ушима слушалице од телефона. Сваких 5 минута се усправи и избаци млаз из уста у лавор, јер хемиотерапија изазива повраћање. Нека неиздржива мучнина као да је и у ваздуху, све мирише на смрт, на свим лицима страх и туга. Тешко је било издржати и током посете а не лежати тамо.

Резиме

Из прве фирме у којој сам радио испратила ме је вест да је умрла газдина жена, средњих година, после два месеца боловања, од рака јетре. Поред ових пет младих људи и ове жене, број старијих људи у околини за које сам чуо да су оболели од неке онколошке болести је осам, колико сам успео да избројим. Њихове приче и не наводим…

Кретање у затвореном кругу

Шта је ово? Јел то неки просек? Да ли је то увек било него нисмо обраћали пажњу? Да ли ово „може имати везе с бомбардовањем али не може да се докаже“?

Не мора ништа да се доказује.
Овде треба додати и психички оболеле од последица бомбардовања и послератног мрцварења, јер се огроман број Срба држи на површини депресије и неурозе помоћу седатива. Психосоматика говори да тешка психичка стања могу изазвати малигне болести. Умножавање малигних болести ствара даље тешка психичка стања у друштву и тако се крећемо у затвореном кругу.
Позивам читаоце на експеримент, да размисле о оболелима у својој околини, распитају се код рођака и пријатеља ко се лечи и од чега. Ако сте у болници, идите до спрата за онкологију или хематологију и погледајте просек година. Верујте овом тексту у зависности од тога колико он има потврде у вашем искуству.

Шесточасовно бомбардовање ливаде

Добровољац Војске Југославије, Бранко Турк из Београда сведочи да је у току рата 1999. у Дреници на Косову у току једне ноћи пратио шест сати бомбардовање – ничега. Бљесак за бљеском, у исту тачку на којој није било никаквих ни војних ни цивилних положаја. Замислимо количину радиоактивног материјала и њено разношење подземним водама по целом региону. А ово сигурно није био једини такав истовар.

Нато званично признаје да је бацио 31000 пројектила са уранијумом ( само употребљени у војне сврхе, без оних који су ту донети да би били уништени тајно ), Војска Југославије је тврдила да их је било најмање 50 000, док руски извори тврде да их је било најмање 90 000. Подаци Националног института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ кажу да је пораст малигних болести у просеку 20-60% за период 1999-2005. и стално се повећавају. Од ових резултата је прошло већ 10 година. [7]

На Србију је бачена атомска бомба

На Србију је бачена атомска бомба, или чак више атомских бомби, кад се саберу ове десетине хиљада експлозија, само што се у јавности то не доживљава тако јер се бомба везује за једну велику експлозију а не на збир последица. Србија је од 1999- до данас у рату, непријатељ је унутра, што видимо по свему што се дешава до данас.

Шта са Нато Србима?

На ову тешко разумљиву појаву не треба остати индиферентан, јер нисмо индиферентни према судбини жртава. То је морална нискост која не остаје у границама појединца, већ се тиче свих.

Не говоримо да је то питање слободе, јер кад у току рата, а рат још траје, неко заступа интересе непријатеља не говори се о његовој слободи, већ заседа војни суд. Они стојећи на страни непријатеља раде на штету колектива. Због тога колектив не сме бити незаинтересован. У државама које нису окупиране било би им суђено. Овде то не можемо очекивати. Али нису нам везане руке. Постоји и нешто у нашем домену. Може им се показати презир због служења непријатељу и због равнодушности према жртвама. Можемо одбити комуникацију са овим људима. Ако нам рођак или пријатељ подржава Нато, рецимо му своје мишљење. Ако се наљути, наљутио се због себе, а не због нас. Не идимо код таквих људи.
Не прихватајмо „дијалог“, право на дијалог мора да се заслужи. Он је стао на страну твог крвног непријатеља, значи исти је као он. А с непријатељем се не разговара, осим о предаји, твојој или његовој.
Не оскудевају они ни у чему. Не боре се Нато Срби за кору хлеба, они се боре за неки в и ш а к у односу на просечног човека овде који себи такву нискост не допушта.

Без процентног рачуна

Немојмо дозволити да нас наивно увуку у приче са процентима пораста бруто националног дохотка после учлањења у Нато. Отац убијеног не прича са убицом сина о могућим процентима зараде у ортаклуку. Није Нато побио наше људе у бомбардовању, оставио услове за болести па се после покајао. Не, он и даље стоји на истим позицијама на којима је био а то је да су побијени требали бити побијени а болесни-болесни. На овим позицијама стоје аутоматски сви Срби који су на Нато страни. Не прихватајмо јефтину филозофију васпитану одрастањем на америчким филмовима која сматра да је знак зрелости сводити све односе на економске а сва размиљања на суву рационалност. Нато и сви његови заступници оптерећени подсвесно теретом својих ратних злочина и знањем да раде нешто ниско и не могу друго него да се бране рационализацијом.

Угао родитеља страдалих – једини истинити угао
Гледајмо их кроз призму родитеља убијених или оболелих, немојмо их мрзети ( због нас, не због њих, јер је мржња неплодна, исцрпљује и заробљава ) већ ако изгубимо то из вида изгубићемо праву димензију и једини истинити угао гледања. Не могу убица и породица убијеног сести за округли сто ( осим у суду ) јер би самим тим дијалогом злочинац био амнестиран и то без покајања. Сам почетак дијалога на тај начин је још један велики и неправедан успех за злочинца и нови пораз оштећеног.

Нећемо ни опростити ни заборавити

Не говоримо „опростићемо али нећемо заборавити“. Заборавити не можемо, није у нашој моћи. За опроштај нас нико и не пита, не можемо ми праштати убицама туђе деце. Овде би „опраштање“ значило „баш ме брига, нећу још и тиме да се оптерећујем“. И били бисмо слични онима који опраштају Хрватској уништење Срба у Крајини да би могли без гриже савести да летују на Јадрану. То је инвестиција у ниске егоистичне циљеве а не праштање.

„Шта ми уопште можемо да урадимо?“

Можемо нешто мало свако, и биће пуно. Прво васпитајмо у себи једну тиху одлучност, без много говора да будемо против Нато-а до краја живота и да то испољимо увек и свуда где има смисла. Будимо на изборима за политичке опције које су јасно и дефинисано против Нато-а. Васпитајмо и своју децу тако.

„Није баш најбоља стратешка одлука да сви око нас буду у Нато-у а ми сами“

Ово би се могло чути као први аргумент против.И тачно је. Али да небисмо доносили одлуке по логици Патка Даче „кад не можеш да их победиш –придружи им се“ замислимо се над овим. Ако смо одбацили Нато, имајући пуну свест о окружењу у којем се налазимо, казаће нам се само који једини пут имамо за очување свог народа и државе.

Немојмо мислити да су у Нато-у неки мудри људи који знају нешто што ми не знамо и баве се важним стварима. То су сасвим сигурно тешко болесни и сасвим промашени људи. Неостварена људска природа се буни, тражи израз у колосалним пројектима ове врсте лишеним било чега људског. Особина психопатије је да је човек друштвено функционалан и да му се болест углавном споља не примећује. Она се открива увек по циљевима и средствима и недостатку било какве емпатије према другоме.

Текст се посвећује свим досадашњим и будућим жртвама последица Нато бомбардовања међу читаоцима овог текста, њиховим ближњима и потомцима у будућим генерацијама. Период полураспада уранијума је 4,5 милијарде година. Има времена.

 

Далибор Шкорић

Евроазијски комуникациони центар Србије

 

[1] http://www.bbn.gov.pl/pl/wydarzenia/15-lat-polski-w-nato/polska-w-sojuszu-polnoc/5296,Inwestycje-NATO-w-Polsce.html
[2] http://innpoland.pl/114917,kolejne-tajne-obiekty-nato-w-polsce-sojusz-inwestuje-glownie-w-nasze-lotniska
[3] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-toku-je-akcija-zaustavljanja-rusije-od-nato-i-eu-sargarepe-korist-imaju-samo-lokalne-elite-i-krupni-biznis-i.html
[4] http://zmianynaziemi.pl/wiadomosc/radoslaw-sikorski-sojusz-polsko-amerykanski-jest-nic-nie-warty-jest-szkodliwy-bo-daje-pocz
[5] http://ekcs.rs/dokumenti/Russian_Aggression_Prevention_Act_of_2014.pdf
[6] http://ekcs.rs/dokumenti/Srbija_IPAP.pdf
[7] http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279561-Uranijum-ubija-polako

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *