Степе Евроазије: рађање цивилизација

Пише: Весна Какашевски

Евроазијске степе протежу се од Мађарске на западу до Манџурије на истоку. Ретке су оне степе које су погодне за земљорадњу (јужна Русија и западни Сибир) па је већина непогодна за ту врсту делатности. Поједине степе, као оне у средњој Азији и даље на истоку, врло су сушне и не разликују се много од Сахаре, Арабије и Блиског истока. Због тога су степе изнедриле посебан начин живота — номадски.

Номадски народи настали на територији евроазијских степа представљају један од најзначајнијих актера историје Евроазије. Освајајући територије и узрокујући масовне миграције они су били носиоци најкрупнијих историјских промена. Као што знамо, степски номади су били они народи који за време Велике сеобе мењају лице Европе, и врше највећи утицај на ток европске историје. Својим ступањем на историјску сцену они уносе динамику у развој европских култура и доприносе њиховом мешању.

Појас евроазијских степа

Какве су одлике красиле ове народе и због чега су они извршили толики утицај на остале народе Евроазије? За почетак, њихов начин живота дефинисало је њихово животно окружење. Како ови народи нису могли да се баве земљорадњом, они су се издржавали ловом и риболовом. Могли су се обогатити једино ако би освојили туђу територију, или, ако би ступили у најамничку војску. Због тога је њихова култура била изразито ратничка. Европски номади били су, опште узевши, знатно агресивнији од локалног становништва којег су могли лако покорити. Ратничке способности омогућили су номадима да се супротставе таквим силама какве су биле Рим, Византија, Кина, Русија…

Номади су се брзо кретали, јер су користили коње знатно пре него што је земљорадничко становништво Евроазије почело да гаји ове животиње. Номадско друштво дуго је било племенско, знатно дуже од друштава осталих евроазијских народа. И овде је постојала племенска хијерархија, али и хијерархија међу самим племенима. Наиме, једно номадско племе могло је да се издвоји од осталих племена и постане владајуће. Како су се номади кретали у хордама, она најистакнутија хорда постала би водећа, “краљевска хорда”. Краљвске хорде биле су прве које би населиле нову територију или прве које би извршиле инвазију. Скитска краљевска хорда, рецимо, била је прва која је освојила северни Крим и један део Мале Азије. Монголска Златна хорда била је, очигледно, хорда над хордама (знамо да су јој биле подређене бар две — Плава и Бела хорда). Златна хорда је толико ојачала да је на крају постала институција, држава или “каганат”.

Утицај степских номада на староседеоце

Напустивши степе, номадски народи Евроазије дошли су у додир са културама сасвим другачијим од њихове. Те културе, су, наравно, биле земљорадничке, а најпознатија култура тог типа била је “трипољска” (по Трипољу у Украјини). Земљорадничка друштва касније су се развила у сточарска, а свој врхунац су достигла пре почетка номадских инвазија.

Под утицајем номада староседелачко становништво Евроазије радикално је променило свој начин живота. Земљорадници почињу да узгајају коње и упрежу их у кола, уче да јашу и користе коње за рат. Ово утиче на побољшање трговине — роба се брже и лакше преноси. Када се мешање ових двеју различитих култура не одвија у условима мира, промене су још интензивније. Староседеоци се повлаче под најездом хорди налазећи ново станиште, или се прикључују хордама зарад освајања. На овај начин настајали су бројни савези мултикултуралног типа. Неки од њих су: хунски (укључивао је Словене и Готе), аварски (тј. аварско— ловенски), бугарски, итд.

Најпознатији номадски народи Евроазије били су, свакако, Хуни, а за њима следе Авари, Турци, Монголи… За нас, Словене, ипак су много битнији најстарији евроазијски номади. Они су били индоевропског порекла, а њихова домовина се налазила на данашњој словенској територији. Због тога ће ово излагање бити посвећено народима који су били познати као Кимерци, Скити и Сармати.

kimerci skiti sarmati
Кимерци Скити Сармати

Кимерци

Кимерци су насељавали област између Дњепра и Дона, а јужну границу њихове територије чинили су Азовско море и Кавказ. Своје степе почели су да напуштају током осмог и седмог века п.н.е. Одатле су кренули у освајање нових територија учествујући у првим великим европским сеобама. Те сеобе назване су касније трачко-кимерским. По именима кимерских поглавара сачуваним у асирским приказима њихових напада, сазнајемо да су Кимерци били Аријевци. Били су то коњички номади који су створили један посебан облик друштва који је надживео цивилизације класичног света.

У општој историји Кимерци су познати углавном по чувеној најезди на малу Азију, 680-670 године п.н.е. Она је, по Херодоту, била последица њиховог повлачења пред Скитима. Номади су напустили понтске степе и прешли Кавказ остављајући мале утврђене групе на Таманском полуострву, источно од теснаца Керча (стари кимерски Босфор). Пут их је водио у Јерменију, где се они појављују у другој половини осмог века пре нове ере. Смештају се на граници са краљевином Урарту са којом ратују, и чији северни део заузимају. Касније склапају савез са овом краљевином против Асирије, након чега крећу на запад. 695. г.п.н.е уништавају Фригију, а затим, у време Сеначериба, владају средњом Анадолијом. Опустошили су и Лидију, као и грчке приморске градове Ефес, Магнесију и Смирну.

Кимерцима се губи историјски траг у 6. века п.н.е. Последњи пут њихово присуство је забележено 515. г.п.н.е. након чега можемо само нагађати шта се даље дешавало с овим народом. Кимерце наслеђују најпознатији номади старог света, Скити, нови господари понтских степа.

Скити

Скити су у 8. веку п.н.е. заузели ранију кимерску територију, изузев Таманског полуострва и једног дела Крима. На ову територију дошла је прво скитска краљевска хорда, која је, као и код осталих степских номада, владала осталим хордама. За разлику од осталих некадашњих скитских територија, у јужној Русији и Украјини постоји највише остатака ове “краљевске” културе. Гробнице скитских великаша препуне су златног накита, а о њиховом богатству се може закључити и на основу одеће коју су носили, оружја, религијских предмета…

skitski_velikas
Реконструкција изгледа скитског великаша сахрањеног у Никопољу

Настанивши се на кимерској територији, Скити неко време нису прелазили преко Дњестра у Бесарабију, Подунавље и удаљеније области, где су нађени њихови каснији трагови. Привучени причама својих сродника о богатом пљачкашком плену, Скити потом прелазе планине и врше најезду на западну Азију. Главна група стигла је у манејску земљу око језера Урмије и вероватно је један део те групе разорио уратски град Тешебани (Јерменија). То показује чињеница да су овде пронађени остаци скитског оружја. Скити су остали у западној Азији једну или две генерације у време пропасти Асирије. Те две нације склопиле су савез и остале савезнице до последњег дана.

После пораза у борби са Медима који су владали Персијом, Скити су се преко Кавказа вратили у понтске степе. При повлачању они су оставили мање скитске групе у јерменским провинцијама Скитени и Сакасени. У степама су остали до доласка Сармата с којим су водили борбе од 4. до 2. века п.н.е. Из ових борби Скити су изашли као губитници. Ипак, за собом оставили наследнике широм своје некадашње територије. О овоме више у излагању о генетском наслеђу старих евроазијских номада.

Сармати

Овај народ иранског порекла мигрирао је из Централне Азије ка Уралу између 6. и 4. века п.н.е. Населили су се у на данашњој територији јужне Русије, Украјине и источног Балкана. До 5. века п.н.е. Сармати су контролисали област између Урала и Дона, да би век касније победили Ските и прешли Дон. Некадашњом скитском територијом владају до 2. века п.н.е. Римска провинција Доња Мезија (Бугарска) прегажена је од стране Сармата за време Нерона, а још већу штету Римљани доживљавају под нападима германско-сарматског савеза (1. век н.е.)

Током последњих векова свог постојања Сармати су били владари Дакије која се налазила на територији данашње Румуније. Поред Дакије, Сармати су држали под својом контролом и доњи ток Дунава, а обе своје територије су изгубили у сукобима са Готима. Ово се десило током трећег века нове ере. Многи Сармати су се том приликом придружили својим освајачима који су кренули у освајање западне Европе. Сарматија нестаје око 370. године након доласка Хуна у јужну Русију. Они Сармати који су преживели, а који се нису асимиловали, беже на запад да ратују против Хуна и Гота. Од шестог века овај народ више не постоји на историјској сцени, међутим, њихово генетско наслеђе остаје народима који касније насељавају њихову територију.

Сарматски народ био је интересантан по томе што су у својим бојним редовима имали и жене-ратнице. Сарматска жена могла се борити раме уз раме са мушкарцима, уколико није била удата. Врло је вероватно да су сарматске ратнице инспирисале грчку легенду о Амазонкама, мада је археологија показала да су овакве жене постојале и међу Скитима.

Културно наслеђе

О култури старих номадских народа сазнајемо на основу бројних археолошких открића. Најчешће су у питању гробнице које су пронађене на територијама на којима су живели Кимерци, Скити и Сармати. Испитујући њихове гробнице научници су установили да су се ови номади слично облачили и да су користили слично оружје. Њихово животно окружење, дакле, одређивало је њихов начин живота, као и чињеница да су стално били у покрету. Живот у седлу и ратничка култура чинили су суштину номадске егзистенције. Одећа номада је због тога морала бити лака и удобна — носиле су се тунике, чакшире, чизме и капе. Доминатно оружје били су лукови и стреле, а користили су се и мачеви. За превоз су коришћена велика кола која су у јужној Русији имала и по два или три одељка.

Номадску уметност карактерише анимални стил, као и осећај за ритам и облик. Најпопуларнији мотиви су, дакле, животиње, а људске представе скоро и не постоје. Животињске фигуре имале су очигледно религијско значење. Знамо да су сви номадски народи веровали у животињске претке или духове у животињском облику. Својим магијским моћима ове животиње — духови помагале су души да дође до подземног света. Честе су представе коња, птица али и јелена (скитска уметност).

Будући да су номади стално били у покрету, у њиховој уметности је стављен акценат на декорисање мањих предмета. Зато су најчешће украшавали оружје и опрему за коње и коњанике. Номадско друштво је било херојско, а уметност аристрократска. Обилно се користило злато, што посебно важи за скитску уметност.

skitska_umetnost_1 skitska_umetnost_2
Скитска уметност

Генетско наслеђе

Нема сумње да су најстарији номадски народи оставили генетско наслеђе нама, данашњим Европљанима. Ово важи за већину европских народа, наравно, уколико су они аријевског порекла. Сматра се, рецимо, да су Кимерце наследили Прото-Келти и Прото-Германи будући да су постојала племена сличног имена међу овим народима (Кимри и Цимбри). Ипак, генетика показује да и међу Словенима има потомака Кимераца, можда чак и више него међу осталим народима. С друге стране, Скити и Сармати се скоро искључиво везују за Словене и то из више разлога. Прво, Словени данас бораве на некадашњој територији ових народа, па је логично да је у Русији и Украјини сачуван скитско-сарматски ген. Ту је и некадашње име Сарматија за данашњу Пољску, као и велика сличност симбола пољске аристрократије са сарматским писмом. Што се тиче Јужних Словена, научници управо наш народ везују за Ските и Сармате. Сматра се да Срби и Хрвати воде порекло од Анта, иранског народа који је настао као комбинација Словена и Скита (К. Цајс, В. Томашек). Историчар Валентин Васиљевич Седов, опет, сматра да Срби и Хрвати могу бити и сарматског порекла (књига “Словени у раном средњем веку”). Ова претпоставка се не сукобљава са осталим теоријама, јер се често говори о заједничкој и јединственој скитско-сарматској цивилизацији.

Да видимо шта кажу стари историчари… Византијски писац Прокопије, који је живео у 6. веку пише: “На обалама Азовског мора живе Срби у Утугурији”. Знамо да су на овој територији живели индо-европски номади, одакле су кретали у даља освајања. Немачки епископ Салмон (960. год. н.е.) сматра да је постојало племе: “…Сармати који су се звали Срби”. Чак и ако би се савременим историчарима могла приписати извесна субјективност, тешко да би се тако нешто могло приписати наведеним ауторима.

r1a_haplogrupa

R1a хаплогрупа

Последњу реч ипак има генетика. Проучавањем остатака Андроновске културе за коју се везује миграција Кимераца, Скита и Сармата откривено је следеће: већина припадника те културе имала је ген из хаплогрупе R1а. У мањој или већој мери, овај ген имају сви словенски народи. Највећа учесталост R1a хаплогрупе нађена је у Централној и Источној Европи, највише код Лужичких Срба, Пољака, Украјинаца…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *