Суфизам

sufizam_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Дефиниција суфизма

Суфизам је мистичко-аскетски правац у исламу, који познати оријенталиста Џон Браун, како то у својој знаменитој књизи “Дервиши у муслиманском свету, историја, учење и свакодневвни живот”, наводи руски духовни писац и старообреднички архиепископ Пјотр (у монаштву Николај) Позднев, дефинише на следећи начин – “дервишество је мистичко-спиритуална секта са егзотеричким (доступним непосвећенима) и езотеричким (тајним) учењима и правилима.” У својој књизи “Водич кроз светске религије”, Мирча Елијаде дефинише суфизам на сличан начин – “Суфизам, унутрашњи или мистични аспект ислама, јесте начин живота усмереног према остварењу Божијег јединства и присуства кроз љубав, искуствену спознају, аскетизам и екстатичко јединство са вољеним Створитељем.”

Као што се може видети термини суфизам и дервишество су тесно повезани, то јест често се користи један од та два назива за исту појаву. А уствари, дервиши су адепти суфизма.

Сама реч дервиш има персијске корене и тумачи се на два начина. Једни је тумаче као некога ко иде од врата до врата просећи милостињу (од персијског значења “праг врата”), сугеришући да се ради о сиромашном човеку, а други као онога ко се налази у дубоком размишљању (од персијског значења “у мислима”). Са друге стране, реч суфи има арапске корене и углавном се преводи као вуна и односи се на грубу вунену одећу од камиље длаке коју су у време раног ислама носили муслимански мистици.

Исламске претече суфизма

Сами суфији за своје најуваженије личности из историје ислама сматрају самог пророка Мухамеда, Алија и Абу-Бекра. У већ поменутој књизи “Водич кроз светске религије” Мирча Елијаде о утицају пророка Мухамеда на суфизам пише следеће: “Суфизам је почео са Мухамедом, кога су због чистоте његовог блиског односа са Богом, његовог откривења и мистичног пењања кроз небеса (мираџ) и његовог узвишеног космичког статуса, суфисти сматрали једним од својих. Доказ за то је био нађен и у Пророковим делима и у његовим изрекама (хадис) и у Корану који се показао безграничним и разноврсним извором схватања и моралних поука. Коран је пренео првобитно сведочанство о потомству Адама и Еве које је признало Бога као свог вечног Господара, успостављајући завет верности (Сура 7:172). А у другом стиху који је драг суфијама, Бог каже: “Ми створисмо човека и свакако знамо које зебње раздиру његову душу, јер Ми смо ближи њему него његова жила-куцавица” (Сура 50:16).

Још једно зрно суфизма у Корану се налази у препоруци да се практикује зикр, који значе памћење, контемплацију или призивање Бога (на пример, 13:28, 33:14). У суфијској пракси то може бити праћено молитвеним бројаницама, контролом дисања, музиком или окретним плесом по којем знамо “дервише” Мевлевије у традицији Џелалудина Румија (1207-1273), мистичног песника из Коње.

У традицији Мухамедове сопствене заједнице, постојали су посебно побожни и непоколебљиви верници чији је завет био да остану конзервативна струја која се противила утицају света на веру која се развијала. Чак и под првим калифима који су морали да следе Мухамеда, током година освајања, у заједници су се јавиле резерве и чули су се гласови у вези са променама које су се дешавале у њој. Да ли нагласак треба ставити више на ритуалне обичаје и закон или на унутрашњу веру и љубав? Да ли је Бог далек и свети Господар или је Он приступачан и допушта да буде вољен, чак у души? Када је калифат прешао на Умајаде у Дамаск, за цели свет у културном погледу удаљен од строгог Арабијског полуострва, многи су се успротивили секуларизацији, ако не и декаденцији, раскошних владара који би требало пре да буду Божији управитељи на земљи.

Хасан ал-Басри (умро 728) био је један од раних муслиманских аскета који су увек пред очима имали претећи Божији суд. Он је критиковао материјалистичке циљеве освајача и све ствари које су биле од овога света. Његови назори су превазишли пуку умереност, замењену потпуном потиштеношћу и плачем, понирањем у изреку Пророка, “Када би знао оно што ја знам, мало би се смејао, а много плакао”.”

Поред пророка Мухамеда, суфији веома поштују Алија (Али ибн абу Талиб), блиског Мухамедовог рођака, четвртог праведног калифа и првог имама по шиитском учењу од кога потиче дванаест имама који се посебно поштују у шиизму. Они управо Алија сматрају оснивачем суфизма. Поред Алија, сунитски суфији поштују и Абу-Бекра, првог праведног калифа, али, ипак, сви и сунитски и шиитски суфији предност дају Алију.

Духовне основе суфизма

Основне категорије суфизма су тасавуф и тарикат. Тасавуф означава исламски мистицизам, а тарикат је духовни пут којим иде суфи. У складу са различитим правцима унутар суфизма, формирали су се и различити суфијски редови, који се, такође, називају тарикатима. Постоји много суфијских редова – тариката, али се сматра да је дванаест основних из којих потичу сви остали и то су: Рифаије, Јасавије, Шазилије, Сухравардије, Чиштије, Кубравије, Бадавије, Кадирије, Мевлевије, Бекташије, Халватије и Накшабендије. Називи свих тариката потичу од имена људи који су их основали.

У Суфизму постоји и строга духовна хијерархија коју чине три основна степена, а то су: муршид (шеих, духовни учитељ, руководилац), калиф (помоћник муршида) и мурид (искушеник). Однос између муршида и мурида, то јест између учитеља и ученика представља срж суфизма. Ученик је потпуно потчињен учитељу у духовном смислу, то јест учитељ руководи учеником на његовом путу познања Бога.

Према поменутој књизи Мирче Елијадеа “Водич кроз светске религије”, духовни пут суфија је био разнолико схематизован од стране писаца приручника, који су припадали суфијским школама или тарикатима. Станице (макамат) до којих су аскете стизале на путу, и Богомдано стање (ахвал) јављају се у различитим бројевима. Од “Китаб Ал-Лума” Абу Наср ал-Сараја (умро 988), доброг увода у суфизам, узимамо ових седам станица:

1. tawbah – покајање
2. wara – апстиненција
3. zuhd – аскетизам
4. faqr – сиромаштво
5. sabr – стрпљење
6. tawakkul – уздање у Бога
7. rid – задовољштина

Друге станице које се често урачунавају (чак и стотина и више) укључују обраћеност (inaba), зазивање (zikr), преданост (teslim), обожавање (ibada), знање (marifet), откривање (kashf), анихилацију (fana) и опстанак у Богу (baqa).

Стања су много више персонализована и неухватљивија него станице. Ево Сарајеве листе од њих десет:

1. muraqabah – стална пажња
2. qurb – приближност
3. mhabbah – љубав
4. khawf – страх
5. raja – нада
6. shawq – жеља
7. uns – породичност
8. itminan – смиреност
9. mushandah – контемплација
10. yaqin – извесност

Ово даје неку идеју о суфијском путу; милосрђе, иницијација, вешт духовни водич, унутарње прочишћење и интуиција Божанског присуства (zauk или “укус”) могу да доведу до остварења тевхида, апсолутног јединства са Богом.”

Међу најважније елементе духовне праксе суфија спадају већ поменуто призивање Божијег имена или зикр и улажење у екстатично стање. Улажење у екстатично стање се најчешће постиже приликом заједничких церемонија где се комбинују призивање Божијег имена и ритмични покрети тела. Код неких суфијских редова, покрети тела се врше стојећи, код неких седећи, а код неких тело се врти у круг као на пример у случају такозваних “вртећих дервиша” из реда Мевлевија (обред се назива сема).

Треба рећи да је приликом улажења у екстатично стање коришћен и хашиш, посебно у Средњој Азији, где употреба хашиша, иначе има у народу укорењену традицију.

Као што смо већ рекли, суфизам је близак шиизму и то кроз поштовање првог имама Алија и дванаесторице имама његових наследника, од којих би дванаести требао да буде исламски Месија, такозвани скривени имам Махди, који се сакрио од света када му је било пет година и који се до дан данас крије, а који би требао да се појави у свету после другог доласка хришћанског месије Исуса Христоса и да донесе благостање човечанству.

Посебна карактеристика суфизма је не само у поштовању неких старозаветних и хришћанских личности што је одлика ислама уопште, као на пример Авраама (Ибрахима), Соломона (Сулејмана), Давида (Давуда), Мојсија (Мусе), Јосифа (Јусуфа), Исуса Христоса (Исе) и Богородице Марије (Мерјема), већ и у поштовању неких хришћанских обреда, па чак и икона, о чему ће касније бити речи.

Напоменимо и то да источно-исламски суфизам (персијски и персијско-индијски) носи у себи елементе пантеистичке теозофије и да је у одређеној мери близак индијском будизму и грчком неоплатонизму.

Суфијски редови Мевлевија и Бекташија

Међу многобројним суфијским редовима, за нас су, можда, најинтересантија два, а то су Мевлевије и Бекташије.

Ред Мевлевија је основан од стране Султана Валада, старијег сина духовног инспиратора реда, чувеног Мевлане Џалалудина Румија. Руми је рођен у граду Балху у провинцији Хорасан, у данашњем Афганистану. Његово најпознатије дело је чувена “Месневија”, збирка духовних стихова. Руми је, иначе, један од напознатијих у свету суфијских делатника. Ево шта о Румију пише Сејид Хусеин Наср у свом тексту “Islamic art and Sprituality”:

“Без икакве сумње, Руми заузима највиши врх суфијске традиције. Међутим, како је сваки врх повезан са планинским ланцем чији је део, и Руми је неодвојиво везан за ту традицију која је, захваљујући светим учењима и милости (бараках), присутним у њеном духовном значењу, била у стању да створи светог човека и песника такве величине. Руми се појавио у тренутку када је шест континуираних векова исламске духовности већ обликовало традицију несагледивог богатства. Живео је у веку које је било као повратак духовном набоју из времена раног ислама, односно његовог настанка. У том веку широм исламског света су се појавили истакнути свети људи и мудраци – Ибн Араби у Андалузији, Неџмудина Кубра у Самарканду. Руми је обележио крај овог раздобља, раздобља огромне духовне активности и подмлађивања које је обликовало наредну духовну историју исламских народа.

До времена Румијеве појаве, исламска традиција, којој је суфизам попут коштане сржи, већ је добила своју класичну форму. Разне исламске науке, као што су егзегеза Кур’ана или теологија, већ су дале имена као што су Фахр Рази, Ибн Сина и Газали, а такође су били уобличени и темељи исламске космологије коју Руми често помиње. И суфизам је у то време, као унутрашњи наук ислама, изашао из своје првобитне фазе изолације и аскетизма обојеног херојством и лагано почео да улази у фазу елоквентног изражавања љубави и гнозе. Круг страха, љубави и знања (макхафа, махабба и ма’рифа), који постоји у свим религијама и у одређеном смислу нарочито је видљив у аврамовској традицији а посебно у узастопној појави јудаизма, хришћанства и ислама, већ је постао манифест унутар суфијске традиције. Рани месопотамски аскети изнад свега су се фокусирали на тај “скрушени” страх пред Божанским Величанством, у складу са чувеном посланичком предајом (ра’с ал-хикма махафат Аллах; страх од Бога је исходиште мудрости), који је извор величанства и племенитости у човеку. Епоха раних светаца какав је био Дауд ал-Антаки, који је говорио о страху од Бога, водила је ка добу карактеристичном по сасвим јасном изражавању љубави према Богу, најчешће кроз суптилну поезију таквих суфијских мајстора какви су Халлаџ и Абу Саид Аби’л Хејр. Коначно експлицитна формулација ма’рифаха или гнозе, у одређеној мери започета са Газалијем и Ејнулкудат Хамаданијем, досеже свој врхунац са Ибн Арабијем, тим узвишеним мајстором исламске гнозе, чија формулација исламске метафизике доминира укупним каснијим суфизмом.

Комплементарне Румијевом сензибилитету за лепоту су његова свест о светом у свим стварима и његова способност прибављања кључа духовних решења практично сваког проблема са којим се човек суочава у било којем добу или ситуацији. Посланик ислама био је у ситуацији да искуси све што једно људско биће може да искуси, од губитка јединог сина до уједињења целе Арабије под заставом ислама. Ова мисија дата му је како би био у стању да посвети укупан људски живот. Руми, као један од изванредних плодова дрвета “мухамеданског сиромаштва” (ал-фаqр ал-мухаммади”), био је у стању да изврши исти задатак, наравно, у мањој, али ипак, и поред свега, огромној мери. Он је могао да изрази пуноћу и разноликост људске егзистенције на такав начин да обелодани чињеницу да иза сваког могућег искуства леже врата према Невидљивом. Током седам векова колико је прошло од његовог пресељења на бољи свет, Руми је оставио тако снажан утицај на персијски, турски и индијски свет, да су потребни томови књига зарад бележења само видљивих трагова његовог утицаја. У турском свету, мевлевијски ред, који је он утемељио, играо је тако доминантну улогу у историји Османског царства, да чак и са спољашње тачке гледишта, ниједан преглед османске, па ни модерне турске историје, не би био потпун без помена овог реда и његовог утицаја. Штавише, Турци су проширили Румијев утицај на Балкан, као и на Албанију, Кипар, Сирију и Либан, где се још увек могу пронаћи мевлевијска средишта. Чак и у републиканској Турској, његов мезар и турбе и даље исијавају бараках, а коментари његових књижевних дела и даље се пишу следећи дугу традицију уназад све до Румијеве породице и Ахмад Румија. У Персији, једнако, бројни коментари су написани и још увек се пишу о Месневији, од Џавахир ал-асрар Кемалудина Харазмија, до савремених коментара Џелала Хомаија, Бадиузамана Фарузанфара и Мухамеда Таки Џаферија. Практично, не постоји човек који говори персијским језиком а да не зна неке стихове из Месневије напамет, док је умеће певања Месневије постало препознатљива музичка форма деликатне и дубоке природе чији је непрекидни утицај на културни и уметнички живот Иранаца огроман. На Индијском потконтиненту Руми је био дубоко цењен нарочито међу припадницима и следбеницима накшибандијског реда већ у деветом/петнаестом веку, а његов утицај је од тада само растао. Не само да су исписани бројни коментари његовог укупног дела, какви су они од Абдулатифа Абасија и Шах Мир Мухамеда Нурулаха Ахрарија, него је исто тако, на потконтиненту, као и у Персији и Турској развијен посебан музички жанр који се повезује само са певањем Месневије, форма која је, поново, остала популарна до данас. За неке суфије тог дела света, нарочито Шах Абдулатифа, великог синди песника и мистика, који је истовремено био и изванредан музичар, може се рећи да представљају непосредну еманацију Румијеве духовности у индијском свету. Није без разлога што су многи поредили Шах Абдулатифово Рисало са Месневијом. У модерном свету, осиромашене духовности који се гуши у окружењу у коме је ружноћа постала норма, а лепота луксуз, Румија су многи препознали као антидот за болести од којих модерни свет умире. И заиста, он је најјачи противотров ако се следе његова учења, без обзира како је горак лек који он прописује. У циљу наласка помоћи у Румију, у акутној духовној борби, он се мора читати не само као обичан песник, него као и гласноговорник Божанских тајни, који попут птице може певати само мелодијама које покрећу дух. Румијева књижевна дела и његова увек присутна духовна снага стоје као снажан светионик усмеравајући и водећи човека лепотом према истини, која га једино ослобађа од привида затвора сиромаштва и ружноће коју је створио око себе, а чије границе се не могу побрисати осим помоћ у поруке човека какав је Руми у коме су визија истине и њена експресија у најпотпунијој људској форми, искуство духовности и његова формулација комбиновани у уметности.”

Ред Бекташија је у 13. веку основао Хаџи Бекташ Вели, суфи из Хорасана. Учење Бекташија је блиско шиизму (поштовање имама Алија), а има и неке елементе хришћанства, као на пример крштење. Бекташије су најраспрострањеније у Турској и на Балкану (Албанија, Босна и Косово). Интересантно је поменути и то да су сви припадници јаничарских одреда били Бекташије. Бекташије се, иначе, одликују и већом верском толерантношћу, што ћемо видети на примеру из Албаније. Тако православни Митрополит Корчински Јован (Албанија) у интервјуу листу “Пут у Емаус” каже да Светог Козму Етолског подједнако поштују и Албанци православни хришћани и муслимани, само га различито зову. Отомански управник те области у 19. веку Али-паша, који је био припадник суфијског реда Бекташија, и лично је познавао Светог Козму, а Бекташије и дан данас користе његова пророчанства. Митрополит Јован, такође, каже да Бекташије користе Јеванђеље од Јована и да поштују иконе и скоро све православне Светитеље. Сматра се да су у Албанији 15-20% становништва Бекташије. Иначе, Албанија је данас центар Бекташизма и вођа реда се налази у Албанији, а не у Турској, зато што је својевремено Кемал Ататурк, који је, иначе, по националности био Албанац, 30-тих година прошлог века протерао све Бекташије из Турске. Бекташије нису ни сунити, ни шиити, већ је њихово учење мешавина хришћанског утицаја и Румијевих идеја. Код њих не постоји писано учење, већ све зависи од кога су примили знање. Бекташије имају унутрашњу структуру која подсећа на црквену и праве манастире. Такође, имају обред који подсећа на крштење при чему користе воду са ружином есенцијом, имају своје причешће где се употребљавају хлеб, вино и сир, а имају и нешто што не постоји у исламу, а то је исповест где њихов свештеник чита молитву над главом онога који се каје. Бекташије посећују православне цркве и поштују и држе иконе. Бекташије за време Ускрса долазе у цркву и кличу: “Христос Васксрсе!”. У суштини, учење Бекташија има везе са гностицизмом из Мале Азије, јер сматрају да постоји тајно учење које се преноси од Адама или његовог трећег сина Сифа, а и чињеница коју смо већ поменули да поштују Јеванђеље од Јована је, такође, карактеристика гностика. Свему томе је био придодат исламски облик, јер су живели у местима где је ислам био званична религија.

Закључак

Суфизам као исламски, синкретистички, мистичко-аскетски правац је у основи супростављен салафизму, вахабизму (Ал Каида, ИД…). Суфизам својим постојањем одриче стандардно поимање ислама као религије превасходно везане за испуњавање спољашњих закона, којој недостаје унутрашња димензија.

У зависности од политичких околности, суфизам носи у себи потенцијал да буде искоришћен за умиротворење међусобних односа хришћана и муслимана. Тај потенцијал релативно успешно се користи у Русији, на Северном Кавказу, где се суфизам супротставља агресивном салафизму.

Развој суфизма на Балкану, такође би могао да се искористи за исте циљеве. То је посебно важно када се тиче Србије и њених односа са албанском заједницом у својој јужној покрајини Косову и Метохији, као и у Албанији.

Међутим, за такав један подухват потребна је дугорочна политичка стратегија и политичка воља која не би зависила од тога ко се налази на власти. Зато предлажемо оснивање “Српског националног исламског института” који би окупио угледне познаваоце ислама и оријенталисте и који би се бавио развојем односа са исламском заједницом како у Србији, тако и ван ње, са циљем постизања мирног заједничког живота, а на корист свих грађана Србије.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *