Светослав Терентјев: Зима у Кијеву и “Руско пролеће”

jugoslav bujicПревео: Југослав Бујић

 

Последњих неколико месеци погледи читавог Југо-истока Украјине били су усмерени ка  Москви,  а конкретно са Руском Федерацијом везивале су се наде за мир и безбедност. И Русија се огласила – Савет Федерације је одобрио обраћање Владимира Путина о могућности коришћења оружаних снага на територији Украјине. При томе представник председника је објаснио, да ће армија да се употреби само у крајњем случају – ради заштите суграђана који живе у Украјини. Таква одлука проузрокована је због тога што у Украјини сада нема легитимне владе, органи реда су деморалисани, харају банде неонациста, који директно прете руским и грађанима који говоре руски језик.  Тако је “Десни сектор” већ отворено обећао да ће да пошаље у Крим “воз дружбе”, а у престоницама Југо–истока Украјине бојовници евро-Мајдана, уз попуштање локалних власти, заузимају зграде локалне администрације и фотеље начелника региона. И у другим градовима “мајдани” су постали активнији, док се истовремно регионална елита почела договарати са бендеровским властима о гаранцијама за личну безбедност.

Али Руси су се на Југо – истоку пробудили. Устанак је почео крајем фебруара у граду руских морнара – Севастопољу, који је први одбио да призна бендеровску власт, збацио је кијевског намесника, а на митингу пред 20 хиљада људи изабрао је за градоначелника предузимача и донатора, држављанина Русије, Алексеја Чалог. Затим је парламент Крима сменио руководиоца кримске владе и објавио о спровођењу референдума, на коме ће да се постави питање о статусу Крима.  Нови председник владе постао је лидер “Руског јединства” Сергеј Аксенов. И већ до почетка марта практично све структуре силе на полуострву нашле су се под утицајем кримске Владе. Командант војно – поморских снага Украјине Денис Березовски заклео се на верност кримском народу, украјинске оружане снаге или су блокиране у местима сталне дислокације или су напустиле полуострво.  На улазима у Крим организоване су барикаде, које држе борци републичког «Беркута» и локалне снаге самоодбране.

А од 1. марта већ се читав Југо–исток побунио против националистичких бендеровских снага, које су преотеле власт у Кијеву. У Харкову, највећи трг у Европи, био је препун људи који су скандирали “Харков је руски град!”. Градоначелник Харкова Генадиј Кернес покушао је да заговара окупљено становништво Харкова апелујући на мир и спокој, али је “Народни Отпор Харкова” силом ослободио зграду локалне администрације. Отпор бендероваца био је брзо сломљен, и значајно је, да скоро сви они нису становници Харкова већ житељи других, углавном западних, делова Украјине.

На митингу у Луганску присуствовало је више хиљада људи, и већ следећег дана  делегати локалног савета објавили су нелегитимност повратка на укарајински устав из 2004.г., а такође су донели одлуку о спровођењу референдума у вези  федерализације. Вођа “Луганске гарде” Александр Харитонов предао је делегатима локалног савета резолуцију са митинга о обраћању председнику Русије Владимиру Путину.

На митингу у Доњецку лидер “Народног отпора Донбаса” Павел Губарев изабран је за “народног губернатора”. Митингаши су донели одлуку да се не повинују нелегитимној влади у Кијеву, и тражили су спровођење референдума о даљој судбини тог региона у саставу Украјине. Иницијативу грађана подржао је и доњецки градски савет.  Слични митинзи са више хиљада учесника десили су се и у другим градовима Донбасса.

У Одеси око 20 хиљада њених житеља захтевало је на скупу “Народно веће” да се спроведе ванредно заседање савета Одеске области као и заседање градског савета. На митингу у Николајеву  људи су предложили да се формира нова федерална јединица заједно са Одесом и Херсоном. Митинзи са више хиљада учесника десили су се и у Кривом Рогу, Дњепропетровску, Мариупољу.

Самим тим, размере “руског пролећа” импресионирају. Украјина је фактички изгубила Крим и Севастопољ, и врло вероватно да ће, покушаји да се задржи полуострво, довести до тога да ће на рефендуму народ Крима изабрати не само широку аутономију у саставу Украјине, већ независну државу.

У међувремену, у Кијеву су постали свесни опасности да изгубе читаву Југо-источну Украјину. Практично сва украјинска СМИ покренули су хистеричну  антируску пропаганду и почели су да призивају становништво на заштиту Украјине од “агрессора”. Савет за националну одбарану и безбедност Украјине објавили су позив резервистима за поновну обуку, при чему су у циљу ширења пропагандне хистерије укарјинска СМИ те активности назвали “мобилизација”. Такође, у покушају да се смири становништво Југо-истока, започета је политехнолошка кампања у виду  “Лавов ће један дан да говори на руском језику”. Вршилац дужности председника Турчинов обећао је да ће ставити вето на одлуку Врховне Раде о укидању закона “о статусу руског језика као регионалног”. Лицемерје је овде још очигледније, јер неколико дана раније, исти тај Турчинов, док је говорио као председник парламента, иницирао је укидање тог закона.

Истовремено, у низу области постављени су нови губернатори, чији је главни задатак да консолидују локалну елиту и неутралишу проруска осећања. Тако је Дњепропетровску област повео утицајни предузимач, један од главних финансијских спонзора евроМајдана – Игор Коломојскиј, а Доњецку  – још један олигарх – Сергеј Тарута. Сем тога, ставове Кијева јавно је подржао и утицајни у региону бизнисмен Ренат Ахметов.

У Дњепропетровској области убрзо је формиран “Штаб националне одбране”, који је организовао “антиратни” митинг под називом “веће”, и подржао је кандидатуру Игора Коломојског на месту губернатора. Ради заштите тих активности ангажовани  су  фанови фудбалског клуба “Дњепр”, које финансира  исти тај Коломојскиј.

У задњих неколико дана финансијски ресурси украјинских олигарха били су усмерени на организовање “антиратних митинга” под украјинским заставама у свим прстоницама Југо-истока. Такоће почеле су кадровске чистке у органима силе, СБУ (Служба Безбедности Украјине ) и милицији, хапшења и заплашивања појединих проруских активиста. Већ је ухапшен “народни губернатор” Доњецке области Павел Губарев. Аеродроми Доњецка и у многим другим градовима затварају се за авионе из Москве. Истовремено украјинско тужилаштво је започело процедуру поништавања одлука луганског и доњецког савета о спровођењу референдума.

Судбина Југо-истока Украјине реши ће се у наредних неколико дана. “Народни отпор” за сада није способан да пређе од организације митинга и истицања захтева за што скорије спровођење референдума о статусу региона до конфронтације са   приватним гардама локалних олигарха и преузимања власти у граду и у области – по узору на Севастопољ. У суштини, конфронтација ризикује да пређе у дуготрајно стање, што може да доведе до непредвиђених последица за читав регион.

Извор: Извор: http://www.eurasec.com/analitika/4568/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *