Едуард Попов: Украјина, ноћ дугих ножева

tesic2_small Приредио: Горан Тешић

Нова украјинска власт није монолитна, већ се састоји из много група, међу којима се у пост-пучистичком периоду све више заоштрава унутрашња борба међу њима. Што је мање материјалних ресурса, то је борба за овладавање преосталима све суровија. Све озбиљније шансе на победу има наоружана улица, то јест екстремистичке групе које су чиниле ударну песницу “мајдана”.

У те групе спадају борбено крило парламентарне партије “Слобода” (располажу са око 30-ак кампова за обуку), на чијем челу се налази Олег Тјагнибок, већ добро познати “Десни сектор” Дмитрија Јароша, организације “Тризуб Степана Бандере”, УНА-УНСО, “Патриот Украјине”, “Социјал-национална скупштина” и “Бели чекић”. Те организације, такође, нису јединствене и међу њима постоје сукоби. Тако на пример врхушки партије “Слобода” се замера да су “салонски фашисти”, да воле буржоаски живот, да су корумпирани и да су удаљени од обичне партијске масе. Зато сада, на пример, долази до сукоба између идејних нациста из организације “Патриот Украјине” и слободоваца.

Међутим, нацистички “рагнарок” је још увек пред нама. При томе постоје основе да ће им смртоносни ударац задати, не снаге анти-фашистичког отпора или руска ослободилачка војска, већ украјинска армија, коју из неког разлога нико, рачунајући и експерте, не укључује у унутар-политичке прогнозе.

А ево и неколико речи о закулисним везама украјинских нациста. У почетку су снаге борбеног крила партије “Слобода” биле јаче од “Десног сектора”, међутим како се револуција развијала “Десни сектор” је постајао све моћнији и Тјагнибок је полако губио контролу над борбеним крилом “мајдана”. Већ поменута корумпираност врха партије “Слобода” и њихов буржоаски начин живота утицали су на то да у први план дођу други људи, пре свега вође организација “Тризуб Степана Бандере” и “Десног сектора”. Наравно, толики успех “Десног сектора” би био немогућ без финансијске подршке и ту се сада јавља фактор који нема никакве везе са аријским програмом организације, а то је чињеница да је њихов главни финансијер нико други до нови губернатор Дњепропетровске области, олигарх Коломојскиј – Јевреј по националности. “Десни сектор” о томе не говори пред иностраним истомишљеницима, јер би то било срамота, пошто су њихове пароле да хоће да очисте Украјину од “жидова” и олигарха. Тако испада да новац Јевреја Коломојског може да доведе до новог холокауста у границама Украјине, јер је снага “Десног сектора” све већа, а терор који спроводе над неистомишљеницима за сада нема ко да заустави јер је војска скоро потпуно избачена из игре, а полиција не може ни саму себе да заштити. Услед повећања моћи “Десног сектора” вршилац дужности председника владе Украјине Арсениј Јацењук је сменио већ три заменика министра одбране који су се успротивили повећању улоге “Десног сектора” у структурама одбране. У том смислу изгледа да Дмитриј Јарош може да успе у ономе што није пошло за руком његовом историјском претечи, начелнику штаба јуришних одреда НСДАП Ернсту Рему (прим. пр. у нацистичкој Немачкој), то јест нова власт је принуђена да иде на уступке борбеном крилу револуције. У том смислу је и ултимативни захтев да се “Десном сектору” отворе арсенали министарства одбране, као и недавна одлука да се у војним структурама формира институција “комесара мајдана”. Не би било немогуће да “Десни сектор” добије некакав статус “Националне гарде” чији би задатак био да штите револуцију.

А осим преступника и терориста из “Десног сектора” нема ко да штити револуцију. Само припаднике “Десног сектора” и њима блиским по духу припаднике борбеног крила “Слободе” могуће је искористити у акцијама терора против Руса, Јевреја, Мађара и Украјинаца који се противе новој власти. Поред тога “Десни сектор” угрожава и саму нову власт, јер ако се користи за заштиту револуције, онда и власт преузима одговорност за његове преступе. Све у свему ситуација доста подсећа на 30-те године у Немачкој када су сличан проблем за Хитлера представљали СА јуришни одреди које је предводио већ поменути Ернст Рем. У садашњој ситуацији у Украјини типолошки пандан Хитлеру је Олег Тјагнибок, а Ернсту Рему Дмитриј Јарош. Мада постоје и разлике. Ернст Рем је био директно потчињен Хитлеру, а СА одреди нису имали свој политички програм, већ су само хтели да наставе своју револуцију. У украјинском случају Јарош није потчињен Тјагнибоку, а “Десни сектор” има и свој сопствени политички програм, а то је стварање фашистичке државе украјинске нације. Јарош чак уопште не мисли да се повуче пред фирером Тјагнибоком, већ је најавио своју кандидатуру за председника Украјине. При томе, “Десни сектор” сматра да су се ствари зауставиле на пола пута до краја револуције како су је они замислили. Они су, уствари, само свргли једну номенклатуру олигарха, Јануковичеву, да би омогућили другој да се попне на врат народу. Управо зато садашња ситуација је златно време за украјинске олигархе, јер су добили што желе, а то је – да униште друге олигархе. Тако су и Тјагнибок и “Десни сектор” искоришћени као корисни идиоти и сада треба да се ставе у нафталин до неких нових времена. Крај! Револуција је завршена! Без обзира на то што то не одговара нацистима и њиховим фирерима.

Као што смо већ рекли крајњи циљ “Десног сектора” није олигархијски преврат, већ национална револуција. При томе, та револуција би требала да се односи не само на политичке, већ и на социјалне промене. Према анкетама које су спроведене међу активистима “Мајдана” и према мноштву социолошких података, друштвени слој из кога долазе припадници “Десног сектора” чине млади људи са средњим и непотпуним средњим образовањем, мада има и “интелектуалаца”. Они, углавном, долазе из мањих градова и села западне, а ређе централне Украјине. Међу њима је велики број фудбалских навијача који припадају ултра групама. У условима незапослености, одсуства система професионалног образовања, тоталне корупције и олигархијске државе ти људи су лишени нормалне будућности и осуђени су на вечно аутсајдерство. Евромајдан је открио пред њима врата друштва. А нови олигарси хоће да их затворе. “Апгрејд” олигархијског система означава за њих горко буђење из слатких наркотичких снова о будућности у којој су они хероји или бар људи. Ти људи представљају моћну силу социјалних парија. Та сила није способна да изгради ново социјално-расно друштво и питање је да ли је способна на било шта конструктивно.

И ту дивљу силу може да заустави само друга сила.

Без обзира што се чини чудним, та сила је – украјинска армија. Презрена украјинска армија која се налази у полураспаднутом стању.

Те две силе мрзе једна другу. Армија је трпела ударце од “Слободе” и “Десног сектора”. Официри су били тучени, арсенали покрадени. А сада владају неписмени и бахати комесари – уличне убице из “Десног сектора”. Украјински официри су изгубили свој друштвени статус, морају да се повинују нацистима и у блиској перспективи можда их чека рат са Русијом. Шта им преостаје?

По неким индицијама украјинска Ноћ дугих ножева може да се покаже да није само фантазија. Украјинска армија се поделила на мањину која је за идеју рата са Русијом (припадници војске из Галиције и идејни нацисти) и на већину која машта да испали метак у чело тој бандеровској нечисти. Не могу да буду два победника: или ће “Десни сектор” одвести армију и целу Украјину у сандук, поставивши је под удар руске војске и гнев народног анти-фашистичког отпора или ће здрави део украјинских официра наћи у себи снаге и завршити са “браон” (прим. пр. алузија на нацистичке СА одреде) нечисти у својим редовима, а затим очистити од ње украјинске градове.

А до тада војску чекају “комесари мајдана”.

Едуард Попов је доктор филозофије, водећи научни сарадник “РИСИ” и научни руководилац Центра за украјинистику Јужног федералног универзитета у Ростову на Дону.

Извор: http://www.eurasec.com/analitika/4589/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *