Велика Кина или ако на команду из Пекинга наступи час ИКС

kineski_zmaj_smaller

tesic2_small Приредио: Горан Тешић

 

Кина је моћна независна држава-цивилизација, која никада неће жртвовати своју независност у корист уласка или утапања у друге савезе, где не би могла да води главну реч. Кина нема територијалне претензије ка другим државама, али има праведне захтеве који ће бити уручени у своје време. Кина нема стратешке савезнике, али има тактичке партнере на путевима бесконачне стратешке лукавости.

Кина је 2014. године, после вишедеценијске владавине САД, постала број један у светској економији по реалној куповној моћи (табела на сајту Светске Банке по методи GDP, PPP – http://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.MKTP.PP.CD/countries?order=wbapi_data_value_2014%20wbapi_data_value%20wbapi_data_value-last&sort=desc&display=default), иако је гледајући међународне девизне курсеве још увек иза САД. Сам по себи овај податак је важан и значи да се у светској економији дешавају тектонске промене, то јест да постепено престаје ера економске владавине глобалног Запада.

А 22. августа 2014. године се испунило 110 година од рођења великог архитекте кинеских реформи Денг Сијао Пинга, који је и покренуо Кину у правцу којим се сада креће, тако да претходно наведено достигнуће доказује исправност курса заданог човеком који је, између осталог, познат и по чувеној реченици да “није важно које је боје мачка, већ је важно да лови мишеве”, а што је значило да није важно како се зове економски систем, социјалистички или капиталистички, већ је важно да даје резултате и да људи боље живе. Денг је у завештање својим наследницима оставио и политички принцип: “Увек сачувати хладну главу, показивати уздржаност, не учествовати активно у међународним споровима и никада не дејствовати исхитрено”. При томе, главни инструменти кинеске спољне политике су “ићи ван” (отвореност), коришћење “великог океана људи” (најмногобројнија држава на свету) и развој оружаних снага као средства одвраћања и заштите сопствених интереса у случају да је потребно употребити силу.

У центру пажње у Србији су досадашњи велики играчи на светској политичкој сцени, то јест глобални Запад (САД, Европска Унија и њихови савезници типа Канаде и Јапана) и Русија и пројекти у којима она учествује (Евроазијски економски савез, ОДКБ, БРИКС и ШОС). Наравно, говори се и пише и о Кини, али, ипак, у много мањој мери него о претходно поменутим чиниоцима светске политике. Два су разлога за то: цивилизацијска удаљеност Кине од просечног грађанина Србије и њена горепоменута уздржанија спољна политика. Зато овај текст има за циљ да представи пројекат Велике Кине, који је недовољно познат на нашим просторима.

Шта је Велика Кина? Велика Кина је наддржавна форма или својеврсна транснационална корпорација, која игра кључну улогу у кинеској геополитичкој стратегији “ићи ван”. То је, уствари, кинеска етничка светска заједница, која укључује у себе: Кину-континент (званична држава кинеског и других народа – Народна Република Кина), Кину-острво (Тајван, Хонг-Конг – у саставу Кине и Сингапур) и Кину-дијаспору (Кинезе насељене широм света у бројним “чајнатаунима”, селима и појединачно). Овај џиновски етнички конгломерат чини око 1,5 милијарда људи – океан људи. Ова кинеска надмилијарда стоји насупрот западној “златној милијарди”. Велика Кина је највећа економска сила у свету, која држи апсолутни примат у светској трговини. Авангардну ударну силу Велике Кине чине: азијски змајеви (Шангај, Тајван, Сингапур и Хонг-Конг), кинеска дијаспора и кинеске тријаде. Кинеска дијапора – “хуацјао” (Хуа – Кина, цјао – емигрант) се од стране политичког руководства Народне Републике Кине сматра једним од најважнијих геополитичких фактора, који обезбеђује Кини предности у глобалној конкуренцији на дуге стазе. Кинеску дијаспору карактеришу јаке унутрашње клановске везе. Познати руски познавалац Кине Андреј Девјатов, сматра кинеску доктрину “ићи ван”, као пренос стратешких граница ван званичних граница националне територије Поднебесне, како Кину често називају у Русији, искључиво мирним путем, укључујући економске, демографске и културне факторе.

Кина је моћна независна држава-цивилизација, која никада неће жртвовати своју независност у корист уласка или утапања у друге савезе, где не би могла да води главну реч. Кина нема територијалне претензије ка другим државама, али има праведне захтеве који ће бити уручени у своје време. Кина нема стратешке савезнике, али има тактичке партнере на путевима бесконачне стратешке лукавости.

Запад је мислио да ће у Кини моћи да направи “светску фабрику” од које ће имати само користи, а да ће Кина остати таква каква је била на почетку прављења те “светске фабрике”. Међутим, Запад се преварио. Добивши од Запада инвестиције, напредне технологије и опрему, Кинези су добили квалификовану радну снагу и базу за убрзано стварање национално оријентисане економије. Током времена и цена радне снаге у Кини је порасла, па она није више тако привлачна за западни бизнис као раније. То што се десило, може се назвати – кинеским гамбитом.

У следећој фази, Велика Кина је кренула у против-напад економским ширењем не само у Азију, Африку и Јужну Америку, већ и на Запад. Почео је активни излазак кинеских произвођача на спољашња, светска тржишта, што је довело до повећања миграције Кинеза у иностранство, а што је и био један од циљева поменуте стратегије “ићи ван”. Тим потезом, то јест одласком из Кине радноспособних људи, уједно се ослобађају нова радна места за друге радноспособне људе. Кинеска држава подржава људе који одлазе да живе и раде ван Кине. Тако на пример, свакој породици који иде на рад у Африку, додељује се 7 хиљада долара, а ако се образује мања кинеска заједница од неколико десетина људи, тада она добија помоћ од 100 хиљада долара.

Колико је кинеска дијаспора важна за Кину, сведочи и чињеница да међу осам признатих политичких партија у овој земљи, Кинеска партија правде се највише бави пословима везаним са кинеском дијаспором. Кинеска партија правде је основана 1925. године у Сан Франциску и наследница је једне од грана тајног “Друштва неба и земље”, кинеске анти манџурске организације, чији је циљ био свргавање династије Цин, која је у тој борби, такође, активно подржавала оснивача партије Куоминтанг Сун Јат Сена. У априлу 2007. године, заменик председника Кинеске партије правде је, чак, био постављен за министра технологије Народне Републике Кине.

Од друге гране “Друштва неба и земље”, настала је организација “Друштво три хармоније”, која је касније постала позната под називом “Тријада”. Најранији религиозни корени “Тријада” сежу до 12. века и тајне будистичке секте “Савез белог лотоса”, која се у 14. веку ујединила са другим будистичким сектама у борби против монголске династије Јуан. Такође, са настанком “Тријада” имају везе и одбегли будистички монаси, који су се крајем 17. века борили против Манџура. Грб друштва је био једнакостранични троугао, који је представљао три-јединство “небо-земља-човек”. А сам назив “тријада” је био уведен у 19. веку од стране британске администрације Хонг Конга и током времена је постао синоним за кинеску мафију. “Тријаде” су се током времена развијале, бавећи се и трговином наркотицима, да би учестовале и у познатом Боксерском устанку (1899-1901) против иностраног мешања у економију, унутрашњу политику и религиозни живот Кине. “Тријаде” су стремиле ослобађању Кине од западног хришћанског утицаја.

Крајем 19. века “Тријаде” су дале подршку вођи кинеске буржоаске револуције Сун Јат Сену, оснивачу партије Куоминтанг и кинеске републике. Када је средином 20. века на власт дошао Чанг Кај Шек, а који је, такође, био члан тајног друштва, “Тријаде” су постале борбено крило Куоминтанга, при чему су се бавиле ликвидацијом чланова синдиката и комуниста у Шангају и другим градовима.

Кинеске “Тријаде” су данас моћна мафијашка организација, која, између осталог, контролише један од три светска пола нарко-трафикинга, такозваних опијумских “Златних троуглова”, и то онај у Азији, око граница Бурме, Лаоса и Тајланда. Друга два “Златна троугла” налазе се у Афганистану и Колумбији и она су под “патронатом” америчких специјалних служби. “Тријаде” су данас присутне у целом свету. Тамо где је кинеска дијаспора, тамо су и кинеске “Тријаде”. Иако су “Тријаде” данас незаконита и преступничка организација, оне настављају свој задатак борбе за националне интересе Кине, само у сенци преступничког света. Светска неолиберална глобализација иде у корист кинеских “Тријада”.

Кинеска дијаспора данас је најбројнија у југо-источној Азији, а на западу је највећа у великим светским метрополама као што су Сан Франциско, Лондон, Париз, Ванкувер и друге.

kinezi_u_jugoistocnoj_aziji

Као пример за моћ кинеске дијаспоре, узећемо бисер југо-источне Азије – острвску град-државу Сингапур. Сингапур је некада био британска колонија, да би 1965. године постао независна држава. Сингапур данас заузима једно од првих места у свету у области иновационих технологија. Из демографског лонца емиграната из Кине, британске Индије и холандске Ост-Индије, створена је нација “нових Азијата” са високообразованим и дисциплинованим становништвом, чији је стандард у просеку био доста висок. По подацима из 2008. године Сингапур је имао 4,9 милиона становника, од којих су 77% чинили Кинези. Средњи животни век је 81 година. Национални језик је малајски, а званични језици су – енглески, мандарински кинески, малајски и тамилски. У пословним односима доминирају енглески и кинески језик. У основи “сингапурског чуда” стоји – диктатура интелекта на бази нео-конфучијанства. Један од отаца економског чуда у Сингапуру, први премијер земље, Кинез Ли Куан Ју, завршио је Кембриџ и био је осам пута биран на место премијера. У својим мемоарима пише: “Искористили смо оне предности које нам је оставила Велика Британија: енглески језик, правни систем и администрацију лишену партијске пристрасности. Пажљиво смо избегавали коришћење метода својствених социјалној држави, зато што смо видели како се велики британски народ, као резултат социјалистичке уравниловке, претвара у осредњи”. И наследници Ли Куан Јуа су, такође, били високо образовани људи, па је, према томе, један од главних разлога “сингапурског чуда”, квалитетно образовање првих лица државе и виших чиновника.

Када се све ово узме у обзир, можемо рећи да је Велика Кина постала моћан самостални геополитички играч, који је већ способан да уз помоћ кинеске дијаспоре и тријада матира противника на светској шаховској табли, практично било где у његовој позадини. Наравно, ако на команду из Пекинга наступи час ИКС.

Извор – сајт професора Владимира Дергачева: http://www.dergachev.ru/

2 thoughts on “Велика Кина или ако на команду из Пекинга наступи час ИКС

  1. Bianca

    Potpuno sam zaprepastena ovim clankom.

    Da, znanje o Kini je nedovoljno u Srbiji. Ali ovakav pristup “znanju” nije od nikakve koristi. Potpuno se ne slazem da je:

    Кина је моћна независна држава-цивилизација, која никада неће жртвовати своју независност у корист уласка или утапања у друге савезе, где не би могла да води главну реч. Кина нема територијалне претензије ка другим државама, али има праведне захтеве који ће бити уручени у своје време. Кина нема стратешке савезнике, али има тактичке партнере на путевима бесконачне стратешке лукавости.

    Nakon svih napora koje Kina ulaze da bi svoju veliku civilizaciju ujedinila u ciljevima sa velkom Ruskom civlizacijom, ovakva procena je jeftina I ponizavajuca za obadvije velike sile.

    Kina ne laze svojim partnerima u Sangajskoj Organziacije Saradnje. Organizacija je mozda zadnja nada covecanstva gdje se promoviraju novi principi medjunarodnih odnosa — I ti principi su dobro definirani I izrazeni u brojnim, dobro dokumentiranim Kineskim izjavama I dokumentima. Konstantirati da Kina nemoze imati saveznika, jer mora uvek da vodi glavnu rec je potpuno nerazumevanje Kineskog nacina misljenja, I interpretacije tog misljenja od strane zapadnog pogleda na svet. Ne, Kina nema potrebe da uvek vodi glavnu rec. To je potreba zemalja I ljudi sa skucenim pogledom na svet, koji se boje da svako dogovararanje u uzajamnu korist znaci slabost! To Kina nije. Naprotiv, Kina uvek trazi mehamizme za sklapanje ugovora gdje je uzajamni interest zvezda vodilja. Uvek voditi glavnu rec je normalno u zapadnom svetu, gdje samo jedan moraj biti na celu, gdje je hijerarhija odlucna, ne snaga kadrova I njihova sposobnost.
    Nakon svega sto Kina radi da bi sa Rusijom osnovala novi system medjunarodnih odnosa baziran na novim pricipima — koji su dobro definirani, po ovom clanku ispada de je Kina neprincipjelni saradnik, da sve reci o zajednickoj sudbini, jednakosti I drugim principima Sangajske Organizacije saradnje su — prevara?

    Shvacam da je danas u Rusiji sve intenzivnija kampanja za otimanje Evropske Rusije — pritisak na njezinu Evropsku I njezinu inkorporaciju u zapad. Ali je isto tako jasno da je Rusija kljucni dio arhitekture novog poretka — arhitekture koju stvara zajedno sa Kinom, I na bazi historijskih iskustava koje obadvije velike civilizacije sada primenjuju u okviru zajednicke organizacije. Poznato je da ce se u Rusiji intenzivnije oglasiti interesi koji su za USISAVANJE Evropskog dela Rusije u Zapadnu orbitu (Brzezinski), I ciji glavni pravac napada je bas ta “lukavost” Kine, koja nije saveznik, niti ikada moze imati saveznika. To je perfidnost koja je konsistentna sa Zapadnim karakterom. Pritisak na Rusiju je dio smisljenog plana, da se Rusi — poznati po svojoj introspekciji cak I loseg samopostovanja — zabrinu za svoju neizvesnu sudbinu sa novim, enitgmatskim “neevropskim” partnerom, koji Rusiju prihvaca “takticki”, ali joj ne zeli dobro. Poruka je — Rusi su Evropljani I pripadajuy Evropi, pa cak I ako ih Evropa ne trpi. To se objasnjava nekim losim Manama Ruskog stanovnistva, ne agresivnoscu zapada prema pravoslavnom stanovnistvu.
    Sirgurna sam da Rusko rukovodstvo zna jako dobro znacaj novog svetskog poretka, I da su ovakvi tekstovi nisa drugo nego nostalgija za svetom u kojem je Rusija sama protiv sveta. Ako ono sto Kina danas govori u okviru Sangajske Organizacije Saradnje NIJE SAVEZNISTVO — morali bi me pouciti sto je saveznistvo. Kinu ne zanima tko je gore a tko dolje — to je obsesija zapadnog uma. Puno vise je zanima kako odrzati mir bez kojeg je ekomomski rast I razvoj nemoguc.

    Zaista mi je zao — ali ovakva nagadjanja o Kineskim namerama — nagadjanja koja su neka vrsta upozorenja Rusiji — su najblaze receno, vrlo problematicna. Osobito u zemlji kao Srbija — gdje je uvid u siri svet Evroazijstva neophodan da prosiri svoje skucene vidike. I da vidi jasno I glasno na koji nacin se Rusija ukljucuje u izgradnju novog poretka baziranog na novim odnosima I novim temeljima.

    Cinjenica da Kina podrzava Rusiju u borbi protiv prekrajanja historije drugog svetskog rata — je vazni napredak u historiji covecanstva. Ove godine, Kina ce po prvi put javnom paradom proslaviti godisnjicu kraja Drugog Svetskog Rata. Zar bi vi vise voljeli da je Rusija izolirana? Zar nije znacajno da kao organizacija — sve clanice su dale OBECANJE da se nece dozvoliti opet svet inhumanosti, I da sve clanice sada u svoje drzave ugradjuju program postivanja rezultata Drugog Svetskog rata. Ne treba zaboraviti da su zemlje Centralne Azije nekada bile dio Sovjetskog Saveza, I da im je zapad skoro promenio svest, da su poceli da sumnjaju u svoju ulogu u ratu, gledajuci na nju kao potcinjenost Sovjetskom Savezu. To se vise ne desava — Rusija I Kina su osigurali da sve zemlje clanice sada obiljezavaju svoju pobedu nad nacizmom. Zar nekome smeta da ce organizacija biti sponsor medjunarodne konvencije o ekstremizmu, kao politickoj ideologiji koja je baza militarizma, secesionizma kao I terorizma. Zar nisu Kina I Rusija vec zacepili usta svojih kriticara — koji su mahom tvrdili da je Kineska Cesta Svile konkurencija sa Rusijom, I da je Ruska Evroazijska Ekonomska Zajednica samo nacin da se obnovi Sovjetski Savez I da je protiv Kine? Zar nije to vec sve postalo smesno u vidu dogadjaja u Ufi? Zar nije sada Kina u procesu sklapanja partnerskog ugovora sa EAEU, I zar nije Cesta Svile potvrdjena u SOS u Ufi? Zar nisu clanice sebe obavezale na budgetski doprinos tom masovnom projektu? Rusija je civilizacija bez koje ovaj procvet Evroazijstva nebi bio uopce moguc, jer povezivanje kultura I naroda diljem Azije je dio historije Ruske Federacije, I Kina je itekako svesna Civilizacijskog znacaja Rusije u evroazijskoj — kako Xi Jintao je naglasio — zajednckoj sudbini.

    Da je Kina zaista samo jedna druga sebicna sila na putu da bude neka nova verzija imperije u okviru svojih mogucnosti — covecanstvo nebi imalo sanse. Rusija sama nemoze postici taj civilizacijski zaokret, taj novi svet kojem se danas mnogi na svetu samo nadaju.

    Zato sam zaprepascena, zaista zaprepascena, da nakon pomnog pracenja Ufe, nadjem ovakav clanak. I naravno, jedini nacin da na engleskom jeziku covek moze pronaci sve sto se je desilo u Ufi — do zadnjeg detalja, je moguce naci samo u — Kineskim medijima. Vrlo razocarana u nedostatak objektivnosti I perfidno zapadnog nacina rezoniranja u kojem Kina gleda samo svoje interese. Da, ali interesi drugih su isto tako vazni, I zato zelja za svojim dobitkom nije nekompatibilna sa zeljom da I partner ima koristi i napreduje svoje interese. Ta uzajamnost u zapadnom pogledu na svet je nemoguca. Kineska migracija I ugjecaj te migracije je samo bljedi primer u usporedbi sa Evropskim migracijama — koje su osvile nove kontinente I naselile mnoge zemlje u svetu. Ako bi postavili pitanje — sto je Evropska civilizacija doprinela razvoju starosedioca, mislim da bi bilo teze kritizirati lukavu Kinu.

    Reply
    1. Goran Tesic

      “Кина је моћна независна држава-цивилизација, која никада неће жртвовати своју независност у корист уласка или утапања у друге савезе, где не би могла да води главну реч. Кина нема територијалне претензије ка другим државама, али има праведне захтеве који ће бити уручени у своје време. Кина нема стратешке савезнике, али има тактичке партнере на путевима бесконачне стратешке лукавости.”

      Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *