Велики Новгород – светло руског средњевековља

novgorod_smaller

tesic2_small Пише: Горан Тешић

 

Када се у Србији говори о почецима древно-руске државности, углавном се помињу Кијев, Москва и Санкт Петербург. Али, ствари стоје другачије. Древно-руска државност није почела ни у Москви, ни у Санкт Петербургу (основан тек 1703. године), већ је везана за Кијев и Велики Новгород. А ако хоћемо да будемо још прецизнији, онда ту треба поменути још два стара града, а то су Ладога (касније Стара Ладога) и Стара Руса. Ладога је била основана још у VIII веку и сматра се да је оснивач древно-руске државности, варјашки (сматра се да су Варјази били народ скандинавског порекла) кнез Рјурик већ столовао у њој, а да је нешто касније 862. године прешао у Велики Новгород на позив Новгорођана, а што се данас сматра општим местом у руској историји, познатим под називом – позивање Варјага. Заправо, Рјурик је, како је тада био обичај у Новгороду, живео не у самом граду, већ близу њега, на поседу који се звао – Рјуриково городишће. Тако је Велики Новгород постао престоница древне Русије. Нешто касније, Рјуриков рођак Олег је 882. године заузео Кијев, убивши дотадашње кијевске кнежеве Асколда и Дира и прогласио га главним градом руске земље. Међутим, управо Велики Новгород и територија чији је он био центар, а која је позната под називом Новгородска Рус или Новгородска земља, заузимају веома значајно место у руској историји. Овде треба напоменути да не треба мешати Велики Новгород са Нижњим Новгородом, јер су то два потпуно различита града.

novgorodska_zemlja

Велики Новгород се налази на северо-западу Русије, на 6 километара од језера Иљмењ, на реци Волхов. Током своје историје био је познат и под називом Господин Велики Новгород. Постоје разна предања о настанку Великог Новгорода, а ми ћемо овде поменути једно које нема научну потврду, већ је епско-литерарног карактера, а које је познато под називом “Сказаније о Словене, Русе и граду Словенску”. По овом предању, преци руског народа су били кнежеви Словен и Рус, потомци кнеза Скифа (Скита), који су у потрази за новим земљама кренули са својим племенима са обала Црног мора и дошли до језера Мојско (Иљмењ). Словен је основао град Словенск, касније Велики Новгород, а Рус град Руса, касније Стара Руса.

Као што смо већ рекли значај Великог Новгорода у руској историји је огроман. Руски извори историјског материјала о Великом Новгороду су летописи на хартији, као на пример најстарији руски летопис “Повест времених љет” (или “Несторов летопис”) и грамоте на корама од брезе (“Берестјание грамоти”), које су управо биле откривене у Великом Новгороду. Што се тиче грамота на корама од брезе, и пре њиховог открића се знало да су постојале, јер је, на пример, Свети Јосиф Волоцки писао да су у монашкој заједници Светог Сергија Радоњешког писали не на хартији, већ на брезовој кори. У другу групу извора о историји Великог Новгорода спадају инострани документи и ту бисмо, пре свега, поменули документе чувеног Ханзејског савеза или Ханзе. Ханза је био изузетно развијен, најдуговечнији међународни трговачко-економски савез (XIII-XVII века), који је обједињавао немачке и друге градове Северне Европе. Документи Ханзе су били писани на условно говорећи ханзејском, то јест такозваном средње-ниже-немачком језику, а чији је најближи потомак данашњи холандски језик. Ханза је имала своја инострана представништва у четири велика града, а то су били Бриж (Белгија), Берген (Норвешка), Лондон (Енглеска) и Велики Новгород (Русија).

Једна од најинтересантнијих ствари везаних за историју Великог Новгорода је свакако било његово друштвено-политичко уређење, које је било републиканског типа са средњевековним прото-демократским институцијама. Те прото-демократске институције су се огледале у томе да на челу Великог Новгорода није стајао један човек, самодржац, кнез, краљ или цар, већ је постојало такозвано Веће. Веће је била нека врста ондашње народне скупштине, која је имала велика пуномоћја, као што су на пример позивање кнеза у Велики Новгород, али не као апсолутног владара, већ као војног заповедника, који је, између осталог, штитио град и територију (Новгородску земљу) која је припадала граду од спољашњег непријатеља и који се бавио пословима грађанског суда, отпуштање кнеза са дужности (указивало му је пут из Новгорода), бирало је “посадника” (нека врста тадашњег градоначелника), “тисјацког” (високо постављено дужносно лице у градској управи, које се бавило сакупљањем пореза и трговачким судским стварима) и владику, решавало је питања рата и мира, доносило и укидало законе и друго. Колико је био велики утицај градског Већа, говори и чињеница да је једна од највећих историјских личности Русије Свети кнез Александар Невски, чак три пута био позиван и отпуштан са места новгородског кнеза. Свети кнез Александар Невски управо је у чувеним биткама против Швеђана, који су се са флотом спремали да заузму Ладогу и против Немаца на Чудском језеру, извојевао блиставе победе бранећи Новгородску земљу.

За Новгородце њихова демократија и слобода од деспотизма су били светиња за коју су се борили свим силама, а коју је Москва на сваки начин покушавала да сруши и подчини Велики Новгород. Сматра се да институција народног Већа потиче од прадавне традиције народних сабрања, која сеже чак до родовско-племенских времена. Новгородска република је настала 1136. године када је из града изгнан кнез Всеволод Мстиславич и када се град ослободио зависности од Кијева, а трајала је до 1478., што значи да је постојала скоро 350 година.

Поред Новгорода, такође је и град Псков имао републикански тип управе са својим већем. Уствари, Новгород и Псков су били градови са сличним типом управе која је постојала у северо-западном делу Европе оног времена.

Град је физички био подељен реком Волхов на два дела, на Софијску и на Трговачку страну, између којих је био дрвени мост. Софијска страна је била тако названа по чувеном Софијском сабору (цркви). Административна структура града се састојала у подели на такозване “конце” (рејоне), а који су се састојали од улица. Сваки “конац” је имао своје веће, које је бирало свога старешину, такозваног “кончанског старосту” (најстаријег по функцији), а свака улица је даље имала своје улично веће, које је бирало такозваног “уличног старосту”.

karta_drevnog_novgoroda

Друга значајна карактеристика Великог Новгорода је била та да је он био најразвијенији трговачко-економски центар древне Русије, који је веома интензивно сарађивао и са Европом. Највећи европски трговачки партнер Новгорода је била већ поменута Ханза, која је у њему имала велико трговачко представништво, које је на врхунцу економских веза имало и до двеста људи, што и за данашње услове представља озбиљан број. Уствари, већина ондашње трговине између запада и истока је ишла преко два правца. Први је био средоземни на југу, а други је био северни управо преко Ханзе и Великог Новгорода. Велики Новгород је заузимао одличан географски положај између Северног и Балтичког мора на северо-западу и Владимирске кнежевине и Волжске Бугарске на југо-истоку, одакле су даље водили трговачки путеви на исток. Велики Новгород се, такође, налазио на чувеном путу из Скандинавије у Византију, или како се то каже – “од Варјага у Грчку”. Управо је због тог свог повољног географског положаја и, наравно, предузимљивости људи, Велики Новгород био богат град са развијеним занатством, који су многи желели да освоје. Што се тиче трговине, међу осталом робом којом се трговало, главни извозни предмети Новгорода су били скупа крзна и восак за свеће.

Велики Новгород је, такође, био град високе културе за оно време, а посебно у односу на остале делове Русије. Писменост становништва, рачунајући и жене, је била на високом нивоу, о чему, на пример, сведоче истраживања грамота на брезовој кори, према којима је 90% било написано без грешке. Иначе, Новгородци су говорили такозваним новгородским дијалектом, који се разликовао од језика којим се говорило у другим централно-руским кнежевинама. Занимљиво је и то да Велики Новгород никада није био под татаро-монголским ропством, већ је само плаћао данак.

За Велики Новгород и Новгородску земљу су поред поменутог Светог Александра Невског, везане и друге легендарне фигуре руске епике, као што су Садко, Василиј Буслајев и други.

sadko

Од XIV века почео је да се појачава притисак на Новгород од стране Тверске, Московске и Велике Литовске кнежевине са циљем његовог потчињавања. Најагресивнија је била Москва, па је Новгород почео да тражи подршку код Литоваца. Могући новгородско-литовски савез је забринуо московског кнеза Ивана III, који је оптужио Новгородце за издају и зато је подигао војску и кренуо у поход на град. До одлучујуће битке је дошло 1471. године на реци Шелони и Московљани су победили. Иван III је са војском заузео град, а Новгородци су га признали “Господаром”. Ипак, 1478. године Иван III је предузео нови поход на Новгород, при коме му је одузео његова републиканска права, то јест укинуо је институцију Већа и ликвидирао дужност посадника. При томе је део бојара казнио, а део преселио у друге области. У град и на новгородску земљу је доселио људе из централних области Московске кнежевине. Као симбол пада Новгородске републике, из града је одвезено у Москву и звоно Већа.

У овом кратком опису историје Великог Новгорода видимо да руски народ ни у ком случају није био склон деспотском типу владавине, већ је итекако стремио некој врсти народне самоуправе. Такође, овде треба истаћи и то да се Новгород није налазио ни у каквом стању опадања, па да је зато превладала Москва. Новгород је пао из једноставног разлога јер је Москва била војно јача. Такође, Новгород није имао некакве сверуске планове о сабирању руских кнежевина у једну државотворну целину, већ је само желео да сачува свој начин живота, који је давао добре резултате. Дакле, и поред тога што није постојао сукоб државотворних концепата између Москве и Новгорода у оно време, ипак, данас можемо поставити питање да ли би историја Русије, можда била другачија да се она даље развијала по новгородском, а не по московском моделу. У царској Русији која се даље развијала по московском моделу, обичан човек није био представљен у власти. Он је био обичан објекат, који је извршавао команде одозго без обзира какве оне биле. Наравно, слободарски дух руског народа није мировао, већ су током историје ницале разне побуне и устанци, да би на крају све изгорело у страшном пожару у крвавој бољшевичкој револуцији. Империјски модел је довео до краха Русије, уместо које се појавило историјско страшило под именом Совјетски Савез, као последњи стадијум тог империјског модела. Совјетски Савез је трајао кратко и донео је невиђена страдања руском и другим народима који су живели у њему. Данас се нова Русија не развија по империјском моделу, већ следи позитивне цивилизацијске моделе уз поштовање сопствене позитивне традиције, а грађани Русије су субјекат у друштвено-политичком животу, у коме учествују на парламентарним изборима и кроз грађанске институције. У том смислу је и руски патријарх Кирил 2009. године, поводом 1150-то годишњице Великог Новгорода, рекао да Русија има своје сопствено демократско наслеђе и искуство и да је историја Новгорода књига из које може много да се научи.

И велики руски писац Михаил Љермонтов се интересовао за историју Великог Новгорода и његову борбу за слободу, па је у његову част написао кратку песму:

“Новгород

(3 октября 1830)

Сыны снегов, сыны славян,
Зачем вы мужеством упали?
Зачем?.. Погибнет ваш тиран,
Как все тираны погибали!….
До наших дней при имени свободы
Трепещет ваше сердце и кипит! …
Есть бедный град, там видели народы
Все то, к чему теперь ваш дух летит.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *