Зашто је боље живети у Русији, него у Европи: искуство топ менаџера

tesic2_small Превео: Горан Тешић

 

Последњих 20 година сам живела у неколико земаља. Из Русије сам отишла још 1997. године у оквиру програму за младе специјалисте. У то време сам радила у компанији “RJReynolds” (бивша фабрика “Урицкова”) у Санкт Петербургу, која регуларно шаље младе сараднике да би добили радно искуство у главном офису. Победила сам на конкурсу и пошла у Женеву. Затим сам радила у Швајцарској, завршила курс MBA у “INSEAD”-у, после студија почела да радим у “SAP”-у у Немачкој, а 2011. године сам се вратила у Москву, прихвативши примамљиву понуду за рад у “SAP СНГ” у виду краћег контракта. Компанија у Русији је тада почињала интензивно да се развија, рад је био креативан, а мене су поставили за директора за продају и стратешки развој. Правили смо структуру компаније у Русији, где она није постојала у таквом коначном облику, како је то одавно било урађено у Немачкој. Било је потребно успоставити стандардне процесе, да би машина била спремна за раст и ширење. То је било интересантно.

Проживши годину у Русији, остала сам још годину, а када се појавило питање потписивања дугогодишњег уговора, појавило и питање деце.

Обавезе директора продаје и рођење детета нису се уклапали у мојој глави у општу слику света.

Али нисам била спремна ни да одем са посла. Због тога сам донела одлуку са мужем да се вратимо у Европу и да привремено померимо фокус са каријера на посао. Осам година сам проживела и радила у Швајцварској, а тамо су се родиле и моје ћерке. На послу сам била одговорна за једног од највећих клијената “SAP”-а у свету. Последњу годину сам се бавила банкарском страном пословања компаније.

А пре три године смо одлучили да се вратимо у Русију. Приближно годину муж и ја само размишљали где ће бити најбољи услови за две домаће културе – енглеску и руску: у Великој Британији (мој муж је Енглез) или у Русији – и изабрали смо Русију. Деца су за мене главни приоритет, а идеалних радних места има свугде.

Зашто сам оставила Европу и вратила се у Русију?

Основни разлог је опет у деци. У Женеви и Лозани је мултинационална атмосфера. Осим ОУН, тамо има много великих компанија и много мешаних бракова. Око десете године код деце наступа преломни период међу временом које они проводе са породицом и временом које проводе у друштву. Цео дан дете говори на француком језику, увече се среће са родитељима, мама говори на руском, тата на енглеском.

А ја хоћу да разговарам са својом децом на једном језику, матерњи језик је део мене. Наравно, то је могуће и у иностранству. Али како деца расту, то постаје све теже. Осим тога, за мене је важно да имамо заједничку културу, да и моје ћерке, као и ја, знају одговор на питање “зашто је Наполеон изубио рат?”. То је, наравно, одвојени мали пример, који наводим да бих објаснила моју мисао о томе да је за сваког човека важан осећај припадности, а за мене је важавн осећај заједништва са својом децом. За мене је важно да моја деца читају исте књиге (и читају уопште!) и да знају исте ликове као ја: Дениску Корабљева, Пипи Дугучарапу, Карлсона, Вини Пуа. Ми купујемо књиге на руском језику и деца усвајају исти културни ниво. У исто време постоји и татина култура, енглеска, и за њу, такође, мора бити места. За трећу културу и језик није било лако наћи место.

Сада је мојим ћеркама девет и седам година. Оне слободно говоре на неколико језика, старија на три, млађа на два. Како су оне прихватиле пресељење? Било им је само четири и шест година када смо стигли у Москву – најбољи узраст. Девојчицама је добро, пре свега, тамо где се налазе мама и тата. С времена на време ми сви заједно разговарамо о томе чега код нас (код њих) није било тамо и сви заједно се убеђујемо у правилност избора – оне су веома везане за свој плесни ансамбл, музику, позоришта. Ништа мање није важно ни образовање.

Ја сам и школу и универзитет завршила у Русији. И живи сам сведок да је код нас добро образовање.

Када разговарам са својом генерацијом из Швајцарске, Француске, Немачке (живела сам у све три државе), разумем да имамо предност у знању из књижевности њихових земаља, а да не говорим о математици. У Швајцарској, на пример, нико није читао Фридриха Дуренмата, а ја сам га читала у оригиналу. А у Немачкој није свако чуо за Хајнриха Бела, да не говорим већ о Херману Хесеу.

Осим тога, по ономе што ја знам, ако говоримо о допунским активностима за децу – музици, плесу, ручном раду, спорту, у Швајцарској није ни приближно од тога што имамо у Москви. А то што има је скупо. Моје ћерке иду у музичку школу – то је сада бесплатно у Москви, само се родитељима предлаже да дају неки добротворни износ, док је ниво веома висок, предавачи су сјајни.

Ништа слично не можете ни за какав новац да нађете у Европи.

Још девојчурци са огромним задовољством играју у дечјем ансамблу, основаном од стране професионалаца из “Брезица” – јел можете да замислите каква је то школа? Скоро сваке недеље идемо у позориште. Најомиљенији нам је “Театер Терези Дуровој” на Серпуховке и Баљшој. А шта тек рећи на рачун кружока који постоје при сваком музеју у Москви? Просто не знам на чему да се зауставим. Ми смо изабрали кружок “Старински ручни рад” при Историјском музеју, идемо тамо већ другу годину.

Многи блиски људи су ме одвраћали од повратка у Русију, говорили су да је образовање постало лошије, да постоје проблеми са безбедношћу, исхраном.

Али ја сам знала да нам треба само један удобан стан (живимо у рејону метроа “Универзитет”), једна добра општеобразовна школа (то је средња школа број 7 која је више окренута математици), једна одлична музичка школа и једно зелено двориште. Сматрам да се све то лако може наћи у Москви. Ми смо управо то и урадили и ја сам данас задовољна са свиме, и са послом и са својом породицом.

Често ме питају у вези са саобраћајним гужвама, климом. У вези са саобраћајним гужвама – оне су свугде, знате како је некада весело стајати између Лозане и Женеве… Тамо живе два и по човека. Клима – па, ми смо раније знали да овде нема обале мора… Ја лично волим снег. И деца такође. Окружење? Човек сам себи ствара окружење. По теорији вероватноће лакше је себи направити одговарајуће окружење по избору из дванаест милиона људи, него из пола милиона. Ако хоћете озбиљно, “свугде је добро где се ми не налазимо” (руска пословица, прим. прев.), али је код Руса то осећање хипертрофирано, без било какве основе. Ја то не разумем и не делим, ја имам то искуство.

Још ме питају, како са храном и ваздухом?

Али ја том питању прилазим филозофски. Ситуација са екологијом у Москви није лошија него у било ком другом мегалополису. На пример, у Њу Јорку летом једва да се може проћи улицом због клима уређаја у аутомобилима који вечно раде. А по питању хране, зависи шта једеш. Ако сам спремаш, купујеш поврће, воће, месо на пијаци. Све свежије и здравије. И ако ме питате да ли су санкције утицале на том плану, мој одговор је – нимало. Куповали смо и настављамо да купујемо поврће и воће из Јерменије, а, такође, калужско месо и руске млечне производе.

По питању финансија Русија, такође, има суштинске предности. Овде је порез 13%, у Немачкој 52%, а у Швајцарској 33%. Израчунајте сами.

А криза, она је уопште не само у Русији, веома добро се сећам како је било весело у Швајцараској 2008. године…

Шта даље? Деца треба да уче школу још седам и девет година свако. Школу ће овде да заврше, а даље ће сами да одлуче где ће да иду. У Русији постоје јаки универзитети за неке специјалности, а у другим земљама за неке друге.

Све укупно, ја сам проживела у иностранству петнаест година и слажем се са тврдњом “добро је тамо, где се ми не налазимо”. Долазећи у другу земљу као туристи, људи су, по правилу, усхићени зеленом травом, фином храном у ресторанима, архитектуром.

Али живот није туризам.

Када почнеш дубље да копаш, схваташ да Гаусова крива свугде ради – по целом свету је приближно исто предивних и обичних људи. Главно је да сам одлучиш одлучиш шта хоћеш и који су ти приоритети. Ако си планинар, не треба да живиш у равној Немачкој, а ако волиш да се возиш на воденим скијама, не треба да се селиш у Москву. Уосталом, свугде се може бити срећним.

Наталија Парменова, извршни директор “SAP СНГ”

Извор: http://m.forbes.ru/article.php?id=273087

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *